Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Соколи су у међуратном периоду  били у  сталном сукобу са већим делом Римокатоличке цркве. Насупрот томе, успоставили су сарадњу са  старокатоличком црквом, која је себе сматрала народном црквом.  Реформни покрет после Првог светског рата настојао је да демократизује и национализује Римокатоличку цркву. Са своје стране Римокатоличка црква их је проклела. Пошто покрет није имао законске основице прешли су у старокатоличку цркву. У јесен 1923. ступили су у контакт са аустријском организацијом Старокатоличке цркве. После тога министар вера је решењем од 18 децембра 1923. објаснио да се старокатоличка вера сматра усвојеном у целој краљевини. Према статистичким подацима  старокатоличке цркве

старокатолика је било у Хрватској и Босни 41.466. Основа цркве била је жупа. Осим цркава  старокатоличка црква није имала имовине, па је зато била упућена на помоћ државе. (1)

У Сремској Митровици благословљена је соколска застава 22 августа 1924. Пошто је ђаковачка бискупија забранила митровачком жупнику посвећење нараштајске заставе, благословио ју је Анте Донковић, свештеник хрватске старокатоличке цркве у Загребу. Обред освећења обавили су заједнички прота Радошевић и Анте Донковић уз асистенцију свештеника-катихете Бошњаковића. Певачко друштво „Стражилово” учествовало је активно приликом посвећења. После освећења соколи су извели остале тачке програма. (2)

Соколски дом Соколског друштва Београд III освећен је 6 новембра 1932. Чинодејствовали су прота Љубомир Богићевић, старокатолички жупник др. Нико Калођера, имам Абдулах Хаџић и рабин Абинум. На јектанија је одговарао певачки квартет Престоничког одбора Јадранске страже којем је дириговао Живојин Пауновић. Квартет је певао и неколико песама. Говорили су старешина друштва Доброслав М. Богдановић, старешина Жупе Београд Бранко Живковић, председник Престоничког одбора Јадранске страже др. Душан Пелеш, и свештеници Љубомир Богићевић и старокатолички жупник др. Нико Калођера. Свечаност је закључена академијом. (3)  На седници нове управе Соколског друштва Београд III  26 јануара 1933. старешина Живановић је истакао чињеницу да су у нову управу ушла три свештеника : православни, старокатолички и муслимански. Старешина је поздравио свештенике Магазиновића, др. Калођеру и Хаџића, и истакао да је овакав заједнички рад у соколу најбољи доказ, да је соколство за јединство. (4)   Друштво Београд IV (Чукарица)  је 14. маја 1933. осветило свој новосаграђени дом и летње вежбалиште. Црквени обред освећења извршили су представници вера : православне Радивоје Милојковић, старокатоличке др. Нико Калођера и муслиманске имам Абдул Хаџић.  У име својих цркава Милојковић и Калођера дали су своја мишљења о вредности соколства. (5) У гласнику „Око соколово” у рубрици „Говори пред врстом” објављен је чланак Ника Калођере „Штросмајерови погледи на наше јединство”. У чланку је дат цитат  из Окружнице из 1877  године : „Свима нам је познато, да су се у најновије доба особити пророци извана и међу нама унутри појавили. Први нас подучавају, да имамо бити Хрвати, католици, што би у себи добро било, да нису ти непозвани нашега народа савјетници очевидни мрзитељи и једнога и другога, и да није худе намјере, да се тим раздор међу једнокрвном браћом сије”. (6)

Соколски часопис „Око соколово” који је издавала жупа Београд обавестио је своје читаоце да је брат др. Нико Калођера, бискупски викар и управитељ старокатоличке жупе у Београду прославио 7.2.1937. 25-годишњицу своје свештеничке службе. Служио је сребрну свету мису у старокатоличкој жупној цркви у Београду. После мисе примио  је честитања верника, пријатеља и соколске браће.(7) На дан 6 јуна 1937. Соколско друштво Београд IV је развило и осветило своју нараштајску заставу. Чину освећења заставе присуствовали су делегати соколских друштава, других установа и пријатељи соколства. Од позваних, црквени обред извршили су православни парох Јоца Јоцић и представник старо-католичке цркве др. Нико Калођера. Пошто су дали благослов својих цркава на заставу беседили су, пажљиво саслушаним од свих присутних. Брат Калођера почео је своју беседу наводом из Библије :  „Ако Господ не буде зидао дом, узалуд су се трудили, који га сазидаше”! И  „Ако Господ не буде чувао град, узалуд су бдили који га чуваше”! Наставио је :  „Југословенски соко веран витешким традицијама нашега народа, хоће да свако своје дело започме часно и  помоћу Божјом. … Вером у Бога, свим моралним и физичким снагама соко стреми да изврши све задатке свог народа и његове историје. Ја молим Бога народа, Бога мученика, Бога части и слободе, Бога јединства, љубави и слоге, Бога братства, Бога снаге, Бога затиратеља непријатеља, да три наша ступа Краља, војску и соколе очува и благослови.” (8)

Застава Соколске жупе Београд била је развијена и освећена 21 јуна 1937. Сви присутни су стојећи саслушали молитву Бортањског „Кољ Славен” коју је свирала соколска музика. По православном обреду је прота Чеда Братуљевић са два свештеника осветио водицу и заставу. … У име старокатоличке цркве др. Нико Калођера призвао је Божју милост на соколску заставу и соколе. У свом говору истакао је : „Један од врло убедљивих доказа здравог душевног и физичког организма нашег соколства јесте чињеница да се наш Соко у свим правцима неодољивом јакошћу развија насупрот толиких запрека и становитих неприлика. То значи  да је соколска југословенска идеја  толико јака и здрава, да је ништа не може спречити или ослабити.  И ова данашња свечаност доказује значај и величину соколства. Величину не мерену голим материјалним снагама него унутрашњим духовним вреднотама и непобедивим еланом. Овој дивној соколској снази и величини ми се не чудимо, јер се она неодољиво и природно буди из витешке традиције нашег народа, …. Стога је природно да Соко мора доћи у сукоб са онима који пузе по земљи спотицања и неслоге и чији видици се наивно или злобно губе у ситуацијама недостојних великих подвига јуначке и мученичке наше историје. Соко тражи висине у којима се слободно дише; ….

Бугари су они који су у целој нашој историји били уско повезани с нама  и врло често делили исте жалости и радости и подносили исту судбину, скоро још тежу. Бугари су они којима је такође узвишено и свето оно што је најузвишеније  и најсветије српском племену и целом југословенству, а то је Свети Сава, који је у својој љубави и раду обухватио најсрдачније и бугарски народ. Његова жеља и воља била је да Срби с Бугарима живе у најсрдачнијем братском односу. Стога ће Соко да изврши обе ове велике и свете воље Св. Саве и нашег Витешког краља да се устали континуитет братске слоге, љубави и сарадње са драгим Бугарима, који су ето баш данас  и наши драги гости и браћа. Бог нек даде, да се нашом слогом испуне речи светог писма : “Ох, како је добро и угодно кад браћа живе уједно!”  А међу првима, то тврдо верујемо, предњачиће у овом великом задатку наша престоничка соколска жупа коју непосредно оживљује дух Опленца.” (9)

Др. Нико Калођера писао је 1938. у часопису „Оку Соколовом” у броју посвећеном Чехословачкој, пред полазак на соколски слет у Прагу, чланак „Чешки народ као учитељ европских народа”. У чланку је на крају истакао :   „Чешки народ својим великим духовним вредностима предњачио је и предњачи многим народима силнијим и бројнијим. Такав народ, у многочем учитељ народа, не може пропасти. Такав народ је насушна потреба човечанства.” (10) У свом чланку „Југословенска идеја кроз историју” истакао је да је стварање Југославије природни и нужни ток историје и једина гаранција будућности. (11)

Др. Нико Калођера писао је 1938. у „Оку Соколовом”, да је југословенска идеја пре Првог светског рата окупљала највеће духовне снаге народа са циљем да се ослободи и уједини у једну државу. После рата није имала снаге да их духовно повеже. За носиоце идеје означавали су се појединци који су је одржавали ради личних интереса. (12)  Поводом прославе 550 годишњице Косовске битке 1939. соколско друштво Београд III на Звездари је заједно са редитељем Петром Матићем одлучило да прикаже драмски спев „Смрт Мајке Југовића” од Иве Војновића на летњем вежбалишту. Представа је требала да буде изведена уочи Видовдана, али због кише одложена је за 1 јул. На представи је било око 2.000 гледалаца. Гледаоци су били из свих слојева и свих крајева Београда и као и из околине. Представу је помогло Градско поглаварство и управа Народног позоришта. У представи су играли глумци из Удружења глумаца и гости из Народног позоришта. У комаду је учествовало око 300 лица (глумци, хорови дечији, женски и војни оркестар). Академију је отворио старешина друштва Добра Богдановић. Др. Нико Калођера одржао је предавање о Косовској битци и значају Косова. (13) Соколско друштво Београд III приредило је III  нараштајску академију 6 априла 1940 у друштвеном дому. Академију је отворио пред пуном двораном родитеља нараштајаца и пријатеља сокола брат др. Нико Калођера и са неколико речи поздравио присутне у име старешинства. Окренуо се мушком и женском нараштају, који су били на позорници, и предавао : „Омладина и идеал”. Истакао је да је омладина била носилац идеала, јер је поштена и искрена. Она је била будућност народа и зато је постојала вечита тежња да се придобије за извесне идеале и васпита у њиховом духу, како би се на тај начин утицало на будући животни пут народа. Године 1940. тема је била особито актуелна јер су се издавали истински и прави идеали а клањало се лажним идеалима. Циљ извесних елемената био је да се омладина загреје лажним идеалима и упути путем који је носио пропаст културе, правде, слободе и истине. Соколска омладина задојена правим и истинским идеалима била је способна да се бори за њих. Његове речи биле су бурно поздрављене. (14)

У оквиру просветног рада  соколско друштво Београд III приредило је чланска посела. Прво посело било је посвећено теми „Соколство и религија”. Предавао је  брат др. Нико Калођера. Пошто је познавао теологију и религију изложио је тему на леп начин, истичући паролу „Брат је мио које вере био”. (15)

После Првог светског рата сматрајући Католичку цркву везаном за Хабсбурге, део верника и свештеника одвојио се и основао Старокатоличку цркву. Соколи су  сарађивали са  старокатоличком црквом, која је себе сматрала народном црквом. Др. Нико Калођера, бискупски викар и управитељ старокатоличке жупе у Београду био је члан управе Соколског друштва Београд III и сарадник жупског часописа „Око Соколово”.  У њему је од 1937. објављивао поучне и идејне чланке. Приликом освећења застава говорио је о словенству и југословенству. Писао је о словенским народима Чесима и Бугарима. Сматрао је да  су соколи требали да остваре континуитет братске слоге, љубави и сарадње са  Бугарима. Признавао је да југословенство није успело да духовно повеже у једну целину народе Југославије.

Напомене :

1. Славко Хранисављевић, „Хрватска старокатоличка црква”, „Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1 XII 1918-1928”, II део, стр. 651, 652;
2. „Красна соколска свечаност у Сремској Митровици”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст 1924, бр. 8, стр. 232;

3. Стојан Глигоријевић, „Историја Соколског друштва Београд III 1928-1933”, Просветна библиотека Соколског друштва Београд III, књига I, стр. 54, 55, 56;

1. Стојан Глигоријевић, „Историја Соколског друштва Београд III 1928-1933”, Просветна библиотека Соколског друштва Београд III, књига I, стр. 34, 35;

5. „Соколско друштво Београд IV ”, „Соколски гласник“, Љубљана, 2 јунија 1933, бр. 23, стр. 4;

1. Др. Нико Калођера, „Штросмајерови погледи на наше јединство”,„Око Соколово”, Београд, 4 фебруар 1937, бр. 3, стр. 49;
2. „Лепа и значајна годишњица”, „Око Соколово”, Београд, 1 марта 1937, бр. 4, стр. 84;
3. Лазар Симеуновић, „Приредба соколског друштва Београд IV-Чукарица”, „Око соколово”, Београд, 6 септембар 1937, бр. 8, стр. 193;
4. Мил. Мајсторовић, „Водоосвећење и освећење жупске соколске заставе.”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембра 1937, бр. 8, стр. 175-177;
5. Др. Нико Калођера, „Чешки народ као учитељ европских народа”, „Око Соколово”, Београд, 15 јун 1938, бр. 6, стр. 150;
6. Др. Нико Калођера, „Југословенска идеја кроз историју”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1938. бр. 7, стр. 180, 181;
7. Др. Нико Калођера, „Страдање југословенске идеје”, „Око Соколово”, Београд, 1 децембар 1938. бр. 10, стр. 236;

13. „Видовдан у Соколу Београд III”, „Око Соколово”, Београд, 9 октобар 1939, бр. 7 и 8, стр. 97;
14. „Вести Соколског друштва Београд III”, „Око Соколово”, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6, Год. IV, стр. 103;
15. „Вести Соколског друштва Београд III”, „Око Соколово”, Београд, 1 децембар 1940, бр. 9 и 10, стр. 175;