Пише: Иван Милошевић
У Црној Гори спорт је више исполитизован него сама влада! У црногорском спорту све се зна. Тридесет година је ДПС на све спортске функције постављао своје идеологе, мијењао и фарбао дресове у својим бојама, спортисте постављао за одборнике или агитаторе НАТО-а и усађивао код младих, али и осталих, искључиво оданост ДПС спортским херојима. Због тога и не чуди што је дочек младог боксера уз тробојке и српске пјесме наишао на хорску осуду ДПС-овских спортских тајкуна. Не мали број њих савјетује младом боксеру да је боље да боксује за Србију, када већ воли тробојку, и да је брукање када маше са њоме пред навијачима. Открили су му и да воли да на фејсбуку поставља слике Драже и Ратка Младића, што је крунски доказ за ДПС-овске политичке и спортске тајкуне, да је млади боскер залутао у Црну Гору! Ко шиша медаље, важна је њена идолошка ДПС суштина!
Наравно да честитам младом боксеру спортски успјех и наравно да ми се свидио његов дочек. Ипак, није он главни јунак овога текста, него питање: да ли има смисла да неки Србин спортиста у оваквом спортском окружењу у Црној Гори наступа за црногорску репрезентацију? Нема! Због тога и мало Срба наступа и бори се под црногорским бојама, а добар дио њих наступа у дресовим друге државе, већином Србије! А и што би се као спортисти и жељни међународног успјеха још и оптерећивали како ће њихову борбу за медаљу измјерити ДПС-овски комитско-патриотски кантар!
Нигдје као у спорту обичном човјеку не постане јасно какав је генетски и патриотски инжињеринг градио и створио ДПС за ових 30 година. У њему мјеста за Србе нема, посебно не за њихове националне симболе које се третирају као фашистички, односно непријатељски према Црној Гори. Тај спортски инжињеринг видљив је скоро на сваком репрезентативном мечу било које црногорске репрезентције. Посебно је смијешан када се огрне зеленим дресовима, наводно асоцирајући на цногорске зеленаше, као антиподе бјелаша који урнишу Црну Гору на сваком кораку. Наравно, да све то везе нема са озбиљном историјом, али има везе са комплексима и комунистичким изливима оданости вољеном вођи и само једној и јединој партији – ДПС-у. Рукометашице су посебно досљедње у исказивању вјерности ДПС-у, почев од Јованке Радичевић, па преко Милене Раичевић до Итане Грбић, које када играју, играју само за Мила и чежњиво бацају погледе у ложу спортског центра надајући се да их њихов омиљени вођа и политички тренер посматра!
Пред црногорским спортом је озбиљно вријеме ревизије и преиспитивања ДПС-овског патриотског инжињеринга. Све се то не може поспремити и уредити за годину, двије или три, требаће ту много више времена, а до тада Србима из Црне Горе који желе међународне успјехе и медаље не остаје ништа друго него да бирају између спортског конвертитства и обуку државни ДПС дрес или да се одлуче да играју за Србију! Да имам дијете које спортски обећава препоручио бих му да одабере ово друго и да са себе и своје породице скине са врата обавезу и да размишља о томе како ће га ко дочекати, са којом пјесмо и заставом. Што се тренутне ситуације у црногорском спорту тиче, Србима из Црне Горе тај терет ће једино пасти са рамена уколико одлуче да играју за Србију! Па, нека им је са срећом!
