АУТОР: Драган Р. Млађеновић
У изврсној студији „Четврти Рајх – Америка као Нови Рајх“ (Београд, 2006) Милан Видојевић пише следеће: „Спадам и сам међу оне који мисле да је побеђена само Немачка и Вермахт, а да је нацизам преживео. Преживео је због тога што његови прави идеолози, финансијери и господари из сенке нису били у Немачкој, нису носили кукасте крстове и фанатично викали „Зиг хајл!“ и „Хајл Хитлер!“, нити гинули на ратиштима Европе и света, у име вечног трајања Трећег Рајха. Само у Франковој Шпанији и Салазаровој Португалији нашли су уточиште Анте Павелић, Макс Лубурић, Ото Скорцени и многи други ратни злочинци.(…) Било би лако живети у свету у коме су друштвени феномени сортирани по црно – белој схеми, па су нацисти они који носе траку са кукастим крстом око руке. Нажалост, далеко смо од такве детињасте представе света, ма колико се многи центри трудили да нас убеде да је свет управо тако прост и јасан“. (стр. 9–10)
И шта се десило када је Немачка 1945. формално изгубила рат? Чак око 150.000 најгорих нацистичких злочинаца такозваним „пацовским каналима“ склоњено је и наставило да са новим идентитетом живи у земљама тзв. „демократског света“ и недемократских диктаторских режима Јужне Америке као што је то била Аргентина. У овој земљи су се нашли највећи нацистички зликовци: Мартин Борман, Хајнрих `Гестапо` Милер, Рајнхард Гелен, Јозеф Менгеле, Анте Павелић и многи други.
У послератном оснивању Обавештајне службе Савезне републике Немачке (најпре ОРГ, а касније БНД – Бундес Нацхрицхтен Диенст) под патронатом америчке обавештајне службе, главну улогу је одиграо нацистички генерал Рајнхард Гелен (Реинхард Гехлен, 1902–79), начелник пешадијске обавештајне службе на источном фронту (Фремде Хеер ОСТ). Слом Трећег Рајха је предвидео већ 1943. и тада је почео припреме за прелазак на другу страну. У тренутку слома нацистичке Немачке Гелен је прешао Американцима са целим својим „Специјалним одељењем“ (особљем и шпијунском мрежом на терену у којој је било многих „успаваних агената“), са комплетном архивом, документацијом и картотеком. Генералу Луциусу Клеју, команданту америчке окупационе зоне у Европи, 17. јануара 1946. у Америчком конгресу постављана су питања о скандалозном ослобађању више од 20.000 нацистичких функционера. Генералов одговор је гласио: „Из затвора смо пустили само оне ухапшене и оптужене за које су нам поднели податке и мишљење одељење генерала Гелена и генерал лично, који су зато били ангажовани…“
Међу најпознатијим нацистичким зликовцима избеглим у Јужну Америку био је и др Јозеф Менгеле (Јосеф Менгеле (1911–79), познат по надимку Анђео смрти (нем. Тодесенгел). Овај славни еугеничар (од грчке речи ευγενικά, што значи побољшавање или оплемењивање људске врсте), и умоболни монструм, вршио је у логору Аушвиц опите на живој деци, па је тако са својим сарадницима усмртио чак 300.000 деце (!!!) Децу је цинично називао „морским прасићима“. „Научни“ опити које је вршио на њима, састојали су се од убризгавања разних течности како би им променио боју очију у „аријевско плаву“, до ампутације руку па пришивања десне на лево раме и обрнуто. Нарочито је волео да експериментише на близанцима, па је тако хладнокрвно „научнички“ убио 2.800 пари близанаца. Менгеле се од 1949–60. успешно крио у Аргентини, Парагвају и Бразилу, а онда је преведен у САД да би наставио омиљену делатност – еугеничко експериментисање на деци.
Око хиљаду и шесто водећих нацистичких научника, инжењера и војних техничара (међу којима је било и ратних злочинаца), прешло је крајем рата у САД у оквиру операције познате као „Спајалица“ (ен. Паперцлип). На новом континенту су добили нов идентитет и наставили да раде на истим програмима и пројектима на којима су до тада радили у нацистичкој Немачкој. Најпознатији научник међу њима био је Вернер фон Браун (нем. Wернхер Магнус Маxимилиан Фреихерр вон Браун, 1912–77), конструктор немачке ракете В1 и В2. Ове ракете су током рата доносиле смрт становницима широм Енглеске. У новој отаџбини Вернер фон Браун је дао огроман допринос концепту НАСА и освајању свемира.
Прешавши код америчког „послодавца“, генерал Гелен је успоставио шпијунску мрежу познату као РФА37 од углавном тзв. „агената спавача“. У САД су они одиграли улогу тројанског коња тако што су преувеличавали намере Совјетског Савеза и стварали хладно– ратовску панику. Највећи успех Геленове шпијунске мреже било је увођење „теорије ослобођења“. У основи је то био пројект „Остминистеријум“ Алфреда Розенберга у току постојања Трећег рајха: Розенбергови агенти су врбовали и подстицали дисиденте совјетских националних мањина ради ослобођења од Совјетског Савеза и његовог рушења. За узврат, мањине и њихове националне републике унутар СССР ће добити условну независност и несвесно служити као савезници и сателити Велике Немачке (која се данас зове Европска Унија).
Нацистичка „теорија ослобођења“ је постала главна струја и тактика америчког тајног деловања: она је позивала све дисиденте и мрзитеље Руса на „избацивање“ комунизма из Источне Европе и разбијање Совјетског Савеза на етничке републике које су га чиниле. „Ослобођење“ земље је подразумевало увођење америчке демократије.
Тако је почетком 90-тих година прошлог века „теорија ослобођења“ Розенберга и Гелена одиграла пресудну улогу у рушењу СССР.
Данас, када више нема Совјетског Савеза и „комунистичке опасности“, Американци и сви њихови већи и мањи сателити подстичу код грађана бившег СССР максималну русофобију и мржњу против Руса и Руске федерације. То се у политичкој теорији назива „производњом непријатеља“.
