Пише: Светислав Домазетовић, аналитичар

Права је енигма, којим падобраном, је Спајић (са Милатовићем) дошао до мјеста министра, односно, показало се, неформалног предсједника Владе.
Скинут јесте, али му је моћ ојачала до те мјере, да је, поред предсједничке кандидатуре, почео попут Месија, да жонглира са истином, што је подијелило нашу свеколику јавност.

Није нама проблем да се (по)дијелимо, али је узрок овог пута неуобичајен;
Спајићево боравиште – држављанство, жена, па обрнуто и опет обрнуто…

Треба рећи, да за нас, навикле на свакаква политичка и морална блата, ово представља само прљави траг од шапица нашег љубимца и наше верзије Дафине, газда Језде, деда Аврама и претпостављам Спајићевог идола Милана Панића.

* * *

Прије пар година, за моју будућу књигу, истраживао сам материјал везано за Кумровачке полазнике политичке школе.

Интересовало ме је, ко је све завршио школу и колико од њих је и данас у политици или на врхунским функцијама. Испоставило се, да је тај проценат толики, да се може констатовати, да нико није могао добити, било какву значајну функцију, без исте.
Она је била и остала и у наводном пост-комунистичком периоду, улазница за кадровски котао.

На тој листи су били синови и унуци најзаслужнијих бораца НОБ-а, а посебно, још и више су били цијењени, потомци оних који слали своје саборце на Голи оток.
Отуда и парадокс да су доста њих постали Народни хероји 8 и више година после рата,тј.по завршетку Голоотачког преваспитавања.

НЕКОМЕ ВЈЕЧНА САРАДНИЧКА НАНОГИЦА, А НЕКОМЕ ОДСКОЧНА ДАСКА

Листајући те материјале, код једног, мени познатог кумровачког полазника, примијетио сам ортодоксну лаж у његовој биографији.
Лаж за данашње вријеме није ни од каквог значаја, али тада,
таква ставка, значила је сталну пратњу, прислушкивање и економско професионално унижавање читаве породице.
Њему, та лаж, ама баш није ништа наудила. Напротив, само прање биографије!!

Удба и ДБ су поткривале све трагове.

О СТРАНИМ СТИПЕНДИСТИМА и БЈЕЛОСВЈЕТСКИМ ИГРАМА

Поред Кумровца, Београдске Бањице…, посебан одељак су били они, од свог рођења одредјени за стране стипендисте, полазнике „програма“. Било их је више од Фулбрајта до Сороша.

Ту је опет била једна игра, представа, да су те фондације биле формално антикомунистичке, али су примале само комунистичку дјецу.

* * *

Из наведеног се да закључити да ми, наше друштво, држава, још увијек ропћемо под удбашко-комунистичким кадровима и њиховим наследницима. Разлике су само формалне природе.

Спајић је вулгаран примјер онога што се радило и дакле, још увелико, са проширеном лепезом потеза, ради.

У смислу масовног отрежњења, овдје нам само може помоћи нови „снимак“, али лустрације и отварања досијеа.

Све остало је већ виђено и по овом питању бескорисно.