ОДЛУКОМ Врховне команде Југословенске војске у отаџбини војвода Павле Ђуришић постављен је за команданта свих четничких снага Црне Горе, Боке и Санџака. Још крајем августа те 1944. кружиле су вијести о предстојећој англо-америчкој инвазији на Балкан, па је Ђуришић, како наводи Горан Киковић у својој књизи “Војвода Павле Ђуришић”, добио задатак да са својим снагама крене према Приморју и изврши припреме за дочек западних савезника. Послије више сукоба с партизанима и привременог заузимања више градова на сјеверу Црне Горе, Ђуришић се нашао у Подгорици гдје је позвао националне борце и становништво Црне Горе, Боке и Старог Раса да се окупе “на општи збор 25. септембра, гдје ће се извршити смотра за дочек Југословенске војске ван отаџбине”. За њим су кренули многи старији и млађи људи, жене па и голобради дјечаци са сјевера Црне Горе, неријетко цијеле фамилије, како из Васојевића, тако и из других племена, који су у најширем смислу ријечи били антикомунисти и којима је, како су резоновали, било мјесто “уз свога војводу”. Савезници се, међутим, нису искрцали на Црногорском приморју како се очекивало, него на албанској обали, а онда ступили и на грчко тле, што је присилило Ђуришића да одступи од својих планова.
На састанку крајем септембра 1944. године, коме је присуствовао Ђуришић, остали четнички команданти и једна група грађанских политичара, одлучено је да се формира мисија која би пошла у Италију, тамо се повезала са савезницима и објаснила им ситуацију у Црној Гори. Недељу дана касније мисија је кренула из Боке бродом на који је једна њемачка батерија отворила ватру и преживјела су само два члана. Друга мисија, на челу са Душаном Влаховићем, такође није успјела да се домогне Италије, па је преостало да се покуша повезивање са британским снагама у Албанији и Грчкој.
А како су се у Будви, пред полазак у неизвјесност Грбљана и Маињана, окупили на договор, прича Стево Борета, који је тог новембра имао двадесет година, у књизи “Злочин без казне” Драгана Барјактаревића. Потомак старе српске породице из Маина, одане краљу и Српској православној цркви, о онима који су са њим кренули ка југу, каже:
– Били су то, прије свега, истински патриоти. Срби, одани краљу и отаџбини. А коме би друго? Ко је у Маинама тада знао шта је комунизам? Никад ту за вријеме старе Југославије није било никаквих комуниста. Националисти су, углавном, овдје држали страже и чували своје куће: они су, најпрецизније речено, били домаћини, добростојећи домаћини, незамјерени, јер никаквих сукоба ту није ни било. Нико није имао окупаторску пушку, да ја знам. Свако ко је био војник бивше југословенске војске имао је своју пушку.
Скуп пред полазак ка Скадру одржан је тог новембра на платоу испред хотела “Авала” и испред врата старе Будве. Била је то велика група људи с неколико Паштровића и Будвана. Многи очеви водили су синове, па је било и оних са по петнаест, шеснаест година, било је и жена. Свима који су пошли у непознато се мутио поглед док су за њима остајали маслињаци Паштровића и Будве у чијим крошњама је остало њихово дјетињство. Свако понаособ је имао исто или слично питање: “Боже, куда то идемо, да ли ћемо се и када вратити на стара огњишта?”
Путовали су два дана до Скадра, и то ће, испоставиће се касније, бити најлакша дионца ове крваве путање. Преноћили су у згради Монопола на Пристану, а следећи дан предвече били су у Скадру. Било је планирано да се у овом граду на опјеваној Бојани, за који су горели и гинули Црногорци, окупе остале јединице из Црне Горе, Санџака и Србије, како би наставили пут ка Грчкој гдје су, наводно, чекали савезници, Енглези, прије свих.
У СВОЈОЈ књизи “Албум црногорских четника” Драгољуб Шћекић каже да су националне снаге које су се повлачиле из Србије стигле до Дрине, гдје су “према предвиђеном плану Врховне команде имале да наставе концентрацију снага према Црној Гори и Приморју”, да би се кренуло на пут преко Албаније. Но, по овом аутору, сасвим другу одлуку је донео ђенерал Мирослав Трифуновић, командант Србије, како су га називали. Да се одступа преко Босне он је, како пише Шћекић, одлучио својевољно не консултујући се с Врховом командом. Војничка дисциплина је Павлу Ђуришићу наложила да испоштује наредбу која је стигла.
Тих новембарских дана, када су у Скадар стигли Приморци, али не с Њемцима, како су, по сјећању Борете комунисти били просули лажну информацију како би их опањкали код народа, Павле Ђуришић, главнокомандујући четничких снага на подручју Црне Горе, Боке и Санџака, настојао је да се с албанским антикомунистима договори о мирном преласку Албаније. Један од учесника тих преговора др Илија Вујовић, сјећајући се тих дана, пише како му је Ђуришић у свом штабу, који се тада налазио у Зети, 15. новембра, између осталог, саопштио да је Дража Михаиловић, командант Југословенске војске у отаџбини, наредио “да ти пођеш и поведеш једну делегацију у Скадар да са националном албанском владом склопите и потпишете један уговор о заједничкој сарадњи и нашем евентуалном повлачењу преко Албаније за Грчку… На челу Албанске владе налази се наш пријатељ Марк Ђон Маркај”.
Павле је одраније познавао Маркаја, с којим се и више пута срео. У делегацији, која је планирана за пут према Скадру били су утицајни људи. Поред Вујовића за преговоре су одређени Љубомир Вуксановић, Саво Вулетић, Дервиш Омербашић, Пренк Цаља, Димитрије Бољевић, Лазар Богетић и Илија Ивановић. Уз велику помоћ среског начелника, капетана Филипа Дракића, Вујовић и Вуксановић су лађом, избјегавајући партизане који су већ били загосподарили јужном обалом језера, односно Црмницом, допутовали у тада највећи албански град. Тамо им се, по сјећању Вујовића, придружио Омербашић, који је раније био стигао.
Др Вујовић је по сјећању реконструисао Конвенцију коју су потписали чланови делегације и албански антикомунисти 20, а можда и 22. новембра, којом се “албанске националне снаге стављају под команду ђенерала Драже Михаиловића и прикључују се четничким јединицама Команде Црне Горе и Санџака којима командује војвода Павле Ђуришић”. У тачки три (укупно их је било пет) стоји да “албанске националне снаге осигуравају пут и слободан пролаз од Скадра до грчке границе ако то буде наредила Југословенска врховна команда, да ови тамо иду и пробијају непријатељски ланац ради прикључења савезничким трупама, које се налазе на грчкој територији…”
Конвенција је, по сјећању Вујовића, одмах по повратку делегације у Црну Гору, преко Илије Ивановића, уручена Ђуришићу. Др Вујовић се убрзо потом срео са Ђуришићем који му је казао да је радио-везом с овим документом упознат Дража Михаиловић који је због учињеног посла “изразио задовољство”.
Због чега је “албанска конвенција” остала мртво слово на папиру, а умјесто Грчке одабрана сасвим друга дестинација “до које ваља доћи и наћи спас”, није у потпуности расвијетљено. Извјесно је да је наредба о промјени руте стигла из Србије и да није наишла на одушевљење Великог збјега који је постепено формиран у околини Подгорице, највећим дијелом у Зети. Знало се, наиме, добро шта значи зими пролазити босанске гудуре, на путу према Словенији која је одређена као ново мјесто сусрета са савезницима.
(наставиће се)
Аутор Саво Греговић, “Новости”
