КАРДЕЉЕВА депеша, из Београда, Борису Кидричу од 25. јуна 1945, у којој тадашњи предсједник савезне владе наговештава да ће најкасније за три недјеље бити распуштени судови националне части и да ће војни судови судити само војним лицима, а све остало редовни судови, да ће бити проглашена нова амнестија, и да зато нема никаквог разлога да се буде споро у “чишћењу”, као што је до тада било, један је од доказа да је за масовна убиства заробљених војника и цивила послије Другог свјетског рата, одговорна тадашња југословенска војна и политичка власт – каже доктор Митја Ференц, професор историје на Филозофском факултету у Љубљани.
– Израз “чишћење” дакако, подразумијева разне врсте уклањања противника. Не само ликвидацију, већ и хапшење и слање на судове. С обзиром на то да се из депеше види да ће се стање нормализовати, било је неопходно да се то “чишћење” што прије заврши, јер ће ствари ускоро кренути нормалним путем. Овај документ је први који говори о томе да није само војно руководство обављало чишћење, у то је било умијешано и политичко руководство. Оно што могу на основу досадашњих истраживања да тврдим, јесте да су се догађала масовна убиства ненаоружаних заробљеника, да је у питању злочин, ратни злочин, који је извршила тадашња југословенска власт. И сигурно је да те ликвидације нису урађене без налога Тита и његових најближих сарадника.
По ријечима словеначког историчара, локације на којима леже посмртни остаци могу се подијелити на четири цјелине. Највећа скупина тајних гробница су јаме које су морали ископавати за погубљивање, али и прикривање злочина. Таквих је према нешто ранијим подацима (из 2005) око 300. Налазе се посвуда по Словенији, чак и на врло непримјетним мјестима. Већином леже у ријеткој шуми, на шумским пропланцима или на ливадама на рубу шума па и на локацијама на којима су послије направили рибњаке, сметлишта, паркиралишта, у воћњацима, уз спољни зид гробља, на обалама ријека, уз потоке, на стрмим падинама, чак и уз капелице. Неке је гробнице открила природа, друге су пронађене грађевинским ископавањима или на захтјев ближе родбине и друштава, а само су се ријетке отварале плански. Изнимка су гробнице њемачких и италијанских војника чија ископавања теку континуирано према споразумима с објема државама.
Друга цјелина скривених гробница су рударска окна и склоништа. Најпознатије и најзлогласније окно је Св. Барбара код Лашког, а највише је жртава у рударским окнима Старога Храстника, гдје леже босански и црногорски четници и словенски домобрани.
Трећу цјелину чине противтенковски и други, већ ископани јаркови. Евидентирано их је више од петнаест, а упркос честом помињању, дјелимично су истражена два: јарак у Тезном код Марибора и јарак код Цеља. Познати су још јаркови између Брежица и Добове, код Мислиње и Словен Градеца, стрељачки јарак у Бистрици на Сутли… Вјероватно највећа гробница у Словенији је Тезно код Марибора, гдје леже већином остаци особа хрватске народности. Дио јарка је градњом ауто-пута био систематски истражен.
Др Митја Ференц, трагајући за истином о трагичним догађајима 1945. године у Словенији, истиче да је одмах послије договора партизанских команданата с Енлезима, почело испоручивање одступника који су се предали британским војницима на подручју Аустрије. По његовим истраживањима већ 19. маја почиње враћање Хрвата у Југославију, односно Словенију које је текло у два правца. То је трајало до 24. маја када су почели да испоручују Србе и Црногорце. Принудни повратак је трајао до 27. маја. Од 27. до 31. маја враћани су Словенци.
Последња су цјелина скривених гробница крашке провалије. Јамари су у готово стотину провалија пронашли посмртне остатке људи. Неке су провалије потпуно нескривене и сваки појединац који би се спустио у њих могао би стати на људске кости, а друге су, како би се прикрили трагови, миниране. Нажалост, постоје и такве у које је набацано смеће које је прекрило посмртне остатке. Што се тиче статуса и народности жртава, гробнице су у Словенији разврстали само на основу непосредних и посредних усмених извора и литературе. Ти су подаци, стога, још увијек оријентациони, јер треба да услиједе ископавања. Тамо пак, гдје су ископавања и обављена, тешко је утврдити да ли су посмртни остаци војника и цивила заједно.
Др Митја Ференц вјерује да се још може пронаћи понеки документ који би говорио о одговорности оних који су починили злочине. Ту прије свега мисли на архиве Удбе, како бивше савезне државе, тако и Словеније и Војно – историјскког института у Београду, од којега су затражене фасцикле које говоре о “гоњењну непријатеља” и у којима би могле бити и депеше које су с терена упућиване вишим командама. Он такође сматра да су прецизно вођени спискови масовних гробница, што је показало подручје Илирске Бистрице (120 гробишта), али и оних који су стријељани. А ко може евентуално, бити оптужен за злочине. “На индивидуалном плану то нема никаквог значаја”, каже Ференц. Не искључујући могућност за колективну тужбу, против власти, рецимо која више не постоји. Или Н.Н. лица, како се то популарно каже у судској пракси.
А када су судски процеси у питању треба напоменути да је у прољеће 2005. подигнута кривична пријава против Митје Рибичича, који је у вријеме масовних ликвидација у Словенији, био помоћник шефа Озне за Словенију. Оптужен је за злочин у Конфину, гдје је страдало 88 лица. Процес није услиједио јер није било довољно доказа за ово (не)дјело.
– Након седам деценија од краја Другог свјетског рата можемо се сложити с тим да сви који су изгубили животе у рату, или одмах послије њега, имају право на име и гроб, односно да би уређивање гробница значило враћање цивилизацијских норми у словенско друштво, али и у друга, истиче др Ференц.
Повремено вруће расправе о историјским чињеницама, о правим узроцима те о посљедицама отпора и колаборације у Другом свјетском рату, не би смјеле утицати на конкретно и практично рјешавање цјеловите проблематике скривених гробница. Такође и иза тако често коришћене фразе да је недостајало политичке воље још се увијек скрива конкретна политичка елита с именима и презименима предсједника влада и њихових министара. Као да нису свјесни да и родбини, којој је било скривено све то, истиче вријеме. Или можда управо због тога?
Чекајући Антигону, која је истрајала на праву на гроб без обзира на то је ли војник пао као побједник или поражени, или пак издајица, и ми Словенци се, као прије више хиљада љета род Лабдакика, још увијек боримо с посљедицама наредби наших поратних Креонта и с неостваривањем тога неограниченог, универзалног цивилизацијског права.
(наставиће се)
(Аутор Саво Греговић, објављено у “Новостима”)
