Последња ратна јесен, четврта по реду, бијаше пуна влаге у чијим густим праменовима се крило бреме неизвјесности. Нарочито за оне који нису љубили комунизам, па су, иако у добром броју неокрвављених руку и чистих душа, већ били означени у својим срединама као непријатељи земље и народа. У вокабулару појединаца, који ће постати “својина” и важних другова на власти, али још више “правовјерника” којих је, како се рат ближио крају бивало све више, биле су ријечи попут ових: окупаторске слуге, издајници и изроди, пета колона, кулачка олош, кокошари и јајаре, макаронаши и подрепаши… Комшије и дојучерашњи пријатељи, а нарочито они који су изненада, из ладолежишта у којима су провели рат и беспосличења, аполитичности и неборбености сваке врсте, постали “ослободиоци”, борци за ново доба и “право” и “праведно” сјутра, протагонисти, сљедбеници идеја “великог октобра” и тумачи “црвених мисли” на терену, напросто су се утркивали ко ће онима који су вјеровали у Бога и монархију, надјенути ново, погрдније име. Сматрали су да тако најбоље помажу револуцију о којој су тек понешто чули, док су за ратних година више знали о црној берзи и крађама, него о било чему другоме. Но, једно су добро осјетили: комунисти ће доћи на власт, а за тај тренутак се ваља спремити.

И док су се освједочени антифашисти, они који су се борили против окупатора током рата и са црвеном звијездом на капи, иако многи и нису знали готово ништа о комунизму, па им нова идеологија и није заробила душе, а с њима и ученији комесари, налазили подаље од села и вароши Црне Горе, ослобађајући град за градом, увећавајући тако слободну територију (формирајући, дакако, одмах своју власт, јер је уз рат, или у рату изведена и социјалистичка револуција) саморегрутовани, али и “постављени” тумачи марксизма и бољшевизма, о чему су знали толико да су и имена вођа и главних идеолога дијелили на слогове и погрешно изговарали, осјетивши да је дошло њихово вријеме, нису се задржали само на вербалном терору. С “побједничким” пјесмама “Носим капу са три рога и ратујем против Бога”, “Не вјерујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса”, упадали су у цркве, пријетили мирним сеоским радишама, побожним домаћинима и њиховој чељади, узимали “вишак” стоке, хране и нарочито пића, наговјештавајући паклену “црвену освету”. Нису се либили да ту и тамо, ноћу, што је тако одговарала њиховим “акцијама”, ликвидирају по којег старца и старицу, жену и домаћина, па и оне млађе који им нису били по вољи. Најчешће зато што нису прихватали њихове “побједничке” пјесме. Такви и њима слични протагонисти у суштини једне племените идеје о свеопштем братству, свеопштем заједништву, једнакости и правди, показаће вријеме, били су управо њени гробари. Наравно, њих никако и не ваља посматрати изоловано, јер ће ликвидације, углавном невиних, које су учинили, и најчешће лажна шпијунирања новој власти, убрзо показати да су радили у садејству са онима који су наређивали и одлучивали. Комунизам ће, по оцјенама многих, пасти прво тамо где је и рођен, истовремено и около, јужно и западно од СССР-а, дакако и на нашим просторима углавном зато што “добро није рађено на добар начин”.

РОВОВИ РАЂАЈУ РОВОВЕ

У предговору књиге “Пуцај, рат је завршен” Сава Греговића, аутора овог фељтона, Матија Бећковић је написао:

– Живих учесника грађанског рата готово да више нема, али ровови су остали незатрпани и рађају ровове – наследнике. Из тих ровова не може се више ништа што већ није безброј пута речено, па ипак се још увек понеко јави да разгребе рану у страху да не зарасте. И после више од пола века можемо унапред погодити ко ће шта рећи на ову тему. Рат с покојнима нико није добио, јер га покојни не воде, имају времена да чекају своју правду, а земља се не може смирити док је не дочекају. Под земљом су се и завађене војске помириле па је ред да их следимо и на земљи.
Остаће, нажалост, крвави трагови тумача “нове вјере”, јаме безданице и необиљежене гробнице браће којој је организовано “рафално суђење”, тамо далеко од својега мора и гора. Углавном у шумама Словеније, чиме се и бави овај фељтон.

Те кишовите и снијежне јесени, коју ће смијенити крваво прољеће, исход Другог свјетског рата је био углавном познат. Црвена армија је убрзавала свој побједнички пут ка западу, Њемци су се увелико повлачили из Црне Горе, али и с других подручја, савезници, они који су и сами зазирали од комунизма, на западним фронтовима су преузели главне положаје. Но, убрзо ће се показати да неки од њих, нарочито Енглези, не зазиру баш од комуниста, нарочито тамо где су они ратујући извели и револуцију и нови поредак. Лондонски радио ће, за највећи број антикомуниста у Србији, Црној Гори, али и другим крајевима прве Југославије, 12. септембра 1944. тачно у двадесет часова емитовати говор краља Петра Другог Карађорђевића. Врховни командант Југословенске војске у отаџбини свим припадницима те војске, али и “свим драгим поданицима” наредио је да “се уједине и приступе Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом… која је једнодушно призната од наших великих савезника – Велике Британије, Совјетског Савеза и Сједињених Држава Америке…” Главнокомандујући Јусгословенске војске у отаџбини, ђенерал Дража Михаиловић ће казати да нам је краљ задао страховит ударац, који се нарочито одразио на колебљиве војничке старјешине, да би нешто касније био клеветнички оштар: “Најтежи и најстрашнији ударац задао нам је краљ чијим смо се именом заклињали, Бог и народ нека му суде!” Из Италије, у којој се тада налазио, Живко Топаловић, предсједник Централног националног комитета ће говор младог краља оцијенити “судбоносним за пропаст десетина хиљада људи у Србији, али и за њега лично и за монархију.” Дакако и у Црној Гори, међу антикомунистима шок и невјерица. Предраг Цемовић, иначе блиски сарадиик четничког команданта Павла Ђуришића, записао је да су Ђуришићеви четници били констернирани, дјеловали су као паралисана маса, али су најтврђи тада запјевали: “Чича Дражо, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо”.

Говор краља Петра, који је по наводима неких савременика био прије наступа затворен у подрум и приморан од стране Винстона Черчила на такав иступ, збунио је и те како и оне који нису носили пушке, али су били поборници монархије – свештенике, интелектуалце, обичан свијет који у комунизму није видио срећу која је увелико прокламована и прије те ратне јесени 1944. године.

(наставиће се)

(аутор Саво Греговић, “Новости”)