Пише Миљан Станишић

У претходна два фељтона навели смо ужасавајуће налазе Комисије која је поједине од страдалника идентификовала, и констатовала да су већина њих били на тако звјерски начин ликвидирани да човјек мора да се запита одакле толико у њима бестидности и крволочности. О слици страве и ужаса на “пасјем гробљу” свједочио је Милорад Јоксимовић, који је био и командант Колашина, а који је присуствовао ископавању лешева из муља ријеке Таре, износећи да је призор био језив, да не може ни да повјерује да се тако нешто може и десити у 20. вијеку: “Пред тим језивим призором нијемо стојимо, сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих дјелова тијела. Руке и ноге су им поломљене; зуби извађени грубим клијештима док су још били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића; стомаци су некима распорени и цријева избачена; коса са главе многима опала, јер је жртва, док је још у животу била, поливана кључалом водом (примјер мајора Пера Чађеновића и др., примј. М. С.). Све у свему прави пакао на земљи, у којој су дотјерани и страдали праведници, Срби православне вјере и национално опредијељени. То су били људи из свих друштвених редова од судије до обичног радника. Њихова је једина грешка била што нијесу прихватили безбожни комунизам”.

Навешћемо и свједочење Косе Војиновић (удате Влаховић) која је присуствовала вађењу лешева из “пасјег гробља”, а о томе је касније свједочила: “Не може се описати шта су зликовци људима урадили! Никада раније није брат брата у Црној Гори ножем касапио и маљем му главу разбијао. Све су то унакажени људи који су на мукама душу испуштали. Са њих су све поскидали, опљачкали их и голе у рупе бацали. Неки су нађени сједећи у пијеску поломљених руку и ногу. Остављени су тамо да им на мукама душа испада…”. Начин на који су ове ликвидације учињене показује да је комунистичка, сатанистичка идеологија од појединих људи направила монструме, пореметила им ум, и у њима пробудила најниже пориве. Комунистичко руководство је у Колашину поред наведених злочиначких ликвидација, за вријеме своје страховладе, насилно спроводило разврат и блуд, о чему пише у једном извјештају апострофирајући да комунисти да би остварили своје неморалне циљеве настоје да “убију вјеру у Бога и сваки осјећај части и поноса личног, породичног, братственичког и народног”, настојећи да упропасте породицу (што је у у плану сатанистичких и масонских пројеката, на основу којих је и осмишљена комунистичка идеологија), која је основ сваке друштвене заједнице: “Да би у томе успјели пропагирају ‘слободну љубав’, ово чине због тога да би придобили женску и мушку младеж… Водећи партизани у Колашину правили су сваке ноћи ‘вечеринке’. Партизанске главешине бирају кућу гдје ће се забављати. Преко ноћи пију, забављају се и веселе. Комесар пуца у лампу, настаје мрак и хватају се женске”. За разлику од својих комунистичких главешина, партизански војници су платили данак својих надређених: “Исте ноћи док се главешине овако забављају, долазе по мећави и страшном мразу промрзли војници и рањеници. Доносе се мртви ‘другови’. Мајке, кћери, жене и сестре као црне чавке долазе у поворкама у ‘ослобођени’ Колашин; чују се јаук, кукњава и нарицање, док на другој страни партизанске главешине пјевају и забављају се”.

Износи се аморално понашање многих комуниста који су организовали те баханалије, на којима су сексуално искоришћавали чак и дјевојчице од 13-ак година: “На све ове забаве и ‘вечеринке’ водили су само дјевојчице од 13 до 18 година које су враћале својим кућама послије три сата послије поноћи. Све изнијето карактерише њихов морал, а даје пуног доказа њихове борбе да они спасавају народ… Посљедице њихове борбе за народ тих крајева јесу; све у црно завијено злочиначким убиствима које се цифре пењу на стотине и стотине. Народ је остао без игдје ичега потребног за живот јер су му  ови нерадници и измећари, пљачкаши и бескућници, Моша Пијаде, опљачкали све до голе коже, те је једина храна за народ остала кора од буковог дрвета, реса од љескове гране и други отпаци са појединих дрвета и ништа више. Једном ријечју народ тих крајева не личи ни на шта друго него у пуном смислу ријечи то су само живи скелети  и ништа друго. Ето, браћо, до чега доводи борба Моше Пијаде за наш народ”, пише на крају овог извјештаја. Према истраживањима Предрага Шћепановића и Момчила Кљајића (“Читуља убијених од комуниста у срезу колашинском 1941-1949”) број страдалих од комуниста у овоме срезу, према подацима које су прикупили, износио је 1112 (од 1941- 1949. г.).

О језивим злочинима које су комунисти починили на својим сународницима и сродницима у Лугу на обали Таре, свједочи из тог времена Радован Бећировић Требјешки, и у пјесми “Вађење ујамљених”,: “Седма јама крај Таре у Лугу,/ Страшно гробље и Богу за тугу,/ Ђе џелати потукоше робље,/ И назваше безгроб Пасје гробље,/ Што ће кроз сву историју дугу/ Останути свијету за ругу;/ Да се прича док је Црне Горе,/ Да Србина туђа ђеца коре,/ Да се чуде свијетски мудраци,/ Што су наши радили лудаци;/ Да је Српска одњивила раса,/ Такав чопор бијеснијех паса!/ То је гробље подземнога свода,/ Чир на лицу српскога народа!/ Такве грдне ране без лијека,/ Није било од памтивијека…”. Бећировић описује свирепости које су починили комунисти: “… То се брате описати не да/ Благо томе ко то није гледа!/ То је неко ко од мајке рођен,/ Неко крампом у главу погођен,/ Неком лице изјеле лисице,/ Неком гавран однио вилице,/ Неком људско срце извађено,/ Неком тјело није ни нађено;/ Неки нема руку до рамена-/ Линула би суза из камена./ Ту чо’еку очи не помажу,/ Над браћом се сестре пренемажу./ Нит познаје жена старјешину,/ Ко ће познат нагрдну лешину?!/ Ту син свога не познаје оца,/ Нит’ син оца, нити стриц синовца,/ Нит’ племеник брата Црногорца!… Сестре браћу по ођелу траже,/ Кад што нађе, свака запомаже,/ Ђе си брате, угашено Сунце,/ Познајем ти на рукаву пуце!/ Сна’а ђеверску бурму познаваше,/ Тешко своје ико познаваше:/ Отац сину, биљег на мишици,/ Сестра сестри, зубе у вилици,/ Мајка сину, ожиљак на нози,/ Страшна суда, Боже нам помози!… Бећировић на крају дочарава и понашање италијанског војника, Алпинца, који је присуствовао томе тужноме чину, како га је, иако је он овдје био окупатор, емотивно погодила наведена трагедија: “Гледао сам војника Алпинца/ Како сузе отире са лица,/ Гледајући мајку уз јединца;/ Пробуђена свијест код војника,/ Оплакује чо’ек противника;/ Нешто му се у души дешава,/ Па му људско срце омекшава”.

Изградња спортског комплекса на стратишту “пасје гробље”, представља врхунац бласфемије, саблазни, охолости и нељудскости и потврђује шта неокомунистичке власти мисле о свему томе, настављајући да шире братомржњу, антисрпство и тиме потхрањујући и продубљујући подјеле до данашњих дана.

(наставиће се)

(Аутор је ових дана објавио књигу “Братоубилачки рат у Црној Гори 1941. године”, а у припреми су књиге и о осталим ратним годинама)