Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Крвава зима на сјеверу: Злочини комуниста у срезу колашинском (“Пасје гробље”) (3)!

Пише: Миљан Станишић

У прошлом наставку фељтона навели смо да је стручна Комисија записнички констатовала повреде на тијелима оних страдалника које су успјели идентификовати (на основу тога што су их препознали чланови породица), како због стања лешева, тако и код оних којима нијесу могли утврдити идентитет (јер није било оних, који су присуствовали обдукцији, да би их неко могао препознати). Навешћемо оне страдалнике који су идентификовани и степен њихових повреда што је утврдила Комисија (по њеним налазима у Лугу крај Таре тада су страдале 373 особе и то је једини релевантни извор о броју тада страдалих). Они који желе да умање број тада ликвидираних од комуниста, наводе само број оних лица која су идентификована од Комисије и чија имена су наведена, сматрајући да је то коначан број, што је нетачно. Такође до сада нијесу објелодањена ни имена ликвидатора који су вршили свирепе егзекуције, сем за двојицу њих, у публикацији „Пакао или комунизам у Црној Гори“, гдје су наведена нека имена ликвидираних, па су наведени и њихови ликвидатори. Нажалост, до сада је о томе постојао скоро зид ћутања. Да у Црној Гори има правне државе, као што је није било, а таква нема ни сада, ови и други почињени злочини би се судски процесуирали, како би се о томе објелоданила истина и како би се судило његовим актерима јер злочин никада не застаријева, па иако више вјероватно нијесу у животу, били би у правичном судском поступку засигурно осуђени као ратни злочинци, и то би требало да буде катарза и за њихове потомке и остале да се те страхоте никада више не би поновиле и како потомци не би носили терет и жиг злочина свога претка. У првом реду породице или блиски сродници жртава треба да покрену питање одговорности за бруталне ликвидације својих ближњих, и да се индивидуализује кривица, јер без наведенога нема помирења ни живих ни мртвих и „пасја гробља“ ће нам висити као Дамоклов мач над главом, ако се не освијестимо, а то се може само истином и правдом и суочавањима и са овако болним питањима, како више не би понављали грехове својих очева, дједова…

Зато је приоритетно питање отварање архива, а о тим дешавањима је још увијек живо сјећање, нарочито код породица страдалих. И породице егзекутора ових недјела треба да се покају за злочине својих очева, дједова… како би скинули са себе тешко бреме, од чега и проклетства за себе и своје потомке, због почињених недјела својих ближњих. Уколико не дође до истине, покајања и праштања, ни овоме друштву нема моралног и духовног оздрављења нити будућности, о чему је блаженопочивши Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, пастирски деценијама нас учио да се покајемо и праштамо и да се братски помиримо, а услов за то је и да се открије истина о трагичним дешавањима братоубилаштва. О томе је, поред осталог, Митрополит Амфилохије говорио: „Ако не дође до помирења живих и мртвих у Црној Гори, и помирења преко живих и мртвих нема будућности Црне Горе… Једино покајање може да зацијели те дубоке ране, које су настале у Другом свјетском рату и послије рата. И дај Боже да дође до тог покајања… Да Бог опрости и једнима и другима, да би, онда, на том опроштају, на том помирењу, и на том покајању могла се градити истинска будућност“.

Миљан Станишић

Да су комунисти на „пасјем гробљу“ убијали у „таласима“, не само на Бадњи дан (и вече) и на Божић и касније, навели смо случај групе Брскућана, на челу са мај. Пером Чађеновићем, које су комунисти побили више од мјесец дана касније, тј. почетком фебруара 1942. године. Штаб Дурмиторског НОП одреда у саопштењу 9. јануара износи податак да су ухватили седамдесет људи из групе судије Љуба Минића, рез. капетана, и да „ће бити стријељани“, а да су „стријељања већ отпочета“. Навешћемо неке од идентификованих од Комисије, која је записнички констатовала повреде на њиховим тијелима: „ – Михаило Мандић, тежак из Крње Јеле, стар 60 година. Повреде: десно око избијено, кожа на крај десне вјеђе повријеђена, друге двије озледе на лицу. Улазна рана од пројектила, метка испод десне јагодице а излазна испод лијевог брка. – Машан Михаилов Мандић, тежак из Крње Јеле, стар око 40 година. Повреде: У потиљку рана ватреног оружја, а друга излазна у лијевом оку, тако да је око избијено. Друга рана под лијевим пазухом у дужини од 3 цм која је прошла испод ребара у правцу плућа. Ова је рана нанешена оштрим оружем, вјероватно ножем. – Радосав Михаилов Мандић, тежак из Крње Јеле, стар око 35 година. Повреде: Глава сва отекла и подливена крвљу, што је узрок да је исти за живота ударен по глави тврдим предметом. Исто тако нашао сам (љекар Вукман Шошкић, директор болнице, примј. М. С.) подлив крви испод коже около врата са малим удубљењем у кожи, из чега се да закључити да је исти за живота притезан конопцем усљед чега је смрт наступила. – Јово Михаилов Мандић, тежак из Крње Јеле, стар око 25 година. Повреде: Једна рана иза десног уха, проузрокована пројектилом (зрном), који је изашао у лијево око које је избивено. Други пројектил на лијевој слабини озади. Трећи пројектил на предлактици лијеве руке“.

Након ослобађања Колашина од комунистичко-партизанских снага 25. фебруара 1942. године и успостављања четничке власти, поставило се и питање одговорности за наведене злочине на „пасјем гробљу“. Поручник Миљан Мандић је сазнао за одговорне за сурово ликвидирање његове породице (оца и три брата), али је за злочин над својом породицом, као и за остале на „пасјем гробљу“ и др. изнио став да они треба да буду судски процесуирани након завршетка рата. Он је током рата спасио многе партизане који нијесу имали субјективне кривице, сем што су припадали том покрету, па су након заробљавања били на тапету због своје „кривице“. Од више свједочења о томе навешћемо оно Милована Чогурића, којег су четничке јединице заробиле на Сињавини, као партизанског курира Комског одреда, приликом задатка повезивања са другим партизанским одредом. Како није хтио да ода задатке који су му повјерени, одређен је за стријељање, али то није дозволио Миљан Мандић, ризикујући и свој живот  јер му се супротставила већина осталих, због чега је било и потезања оружја. Превагнула је одлучност и ауторитет Мандића, па је Чогурић ослобођен. Слично је било и у случају ослобађања и других, о чему Чогурић свједочи: „Одлично ми је познато да је Мандић, као према мени, поступао и према другим заробљеним партизанима  и њиховим породицама, што ће потврдити многи грађани“.

Не само да комунистичке власти нијесу вратиле ова доброчинства Миљану Мандићу (и покајали се за злочин над његовом породицом), него су га ликвидирали са осталима у пећини Вратло на Сињавини 1947. године, а врхунац бездушности, злочинства и нељудскости је 1951. године ликвидација од њихове стране Миљановог четири и по годишњег сина Михаила (који се родио послије његове смрти), а о чему ће бити напомена и наставку фељтона.

(наставиће се)

(Аутор је ових дана објавио књигу “Братоубилачки рат у Црној Гори 1941. године”, а у припрему су књиге и о осталим ратним годинама)

 

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ОБРАЗИ И ЂОНОВИ, ЦРКВА И ПОЛИТИКА: Сребреница и Космет срамни печати политичких каријера Спајића и Милатовића!

НОВЕ КЊИГЕ: “Агонија”!

СЈЕЋАЊА: Десет година од смрти Дражине кћерке, Гордане Михаиловић!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

мур24

МУРИНО, 25 ГОДИНА ПОСЛИЈЕ: Прошло је доста времена, неправда према жртвама мора бити исправљена!

dubrovnik (1)

БРУКА, МОНТЕНЕГРИНИ ЗБОГ ДУБРОВНИКА: Хрватима подилазе, стиде се и осуђују, чак и мртве, своје грађане!

kralj-nikola-i-kraljica-milena

СУЗЕ ЦРНОГОРСКЕ КРАЉИЦЕ: Ако Бог да, осветићемо Косово!

медо8

НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: УДБА и даље влада, за Мила више путића!

дуско

ШТА БИ: Свједок или оптужени, каже да долази са плавом торбом!