По задатку и наредби комунистичког руководства, једна повећа група комуниста упала је у Крњу Јелу у кућу Михаила Мандића, са циљем да ухапсе поручника Миљана Мандића. Међутим, Мандић тада није био код куће, и не слутећи да ће му у „посјету“ доћи ти „ненадани гости“. Упавши у њихову кућу, они су извршили преметачине, заплијенивши вриједне ствари које су натоварили на коње који су припадали њиховом газдинству. Из куће су са собом одвели свезане Миљанова оца, три млађа брата и двоје дјеце. Из штала овог имућног домаћинства отјерали су бројну стоку. Заробљене чланове ове породице одвели су за Колашин, гдје су убили Михаила са три сина: Радосава, Машана и Јована. Како поручника Миљана Мандића нијесу пронашли у његовој кући, једна група комуниста наставила је пут ка кући Мирка Жугића, сматрајући да је он, можда, код ујака, намјеравајући да их обојицу ликвидирају. Пошто их нијесу нашли у кући, ухапсили су супругу Мирка Жугића, Зорку, ујну Миљана Мандића, и из њиховог дома су опљачкали вриједне ствари. Зорку су одвели у Колашин, иживљавајући се над њом и свирепо су је потом уморили у Лугу крај Таре. Приликом њеног спровођења више пута су је силовали, а један од џелата је то поновио и након испаљених хитаца у њену главу. Један од присутних забезекнут том некрофилском манијом, упитао је прекорио тог безумника зашто то чини, на шта је он одговорио: „Што мари, била је још врућа“. Милош Војиновић пише да је у Колашину препричаван овај гнусни чин и да су познати његови актери.

Зоркиног супруга Милоша Жугића убрзо су пронашли комунисти, одводећи га за Манастир Морачу, гдје су га масакрирали  и убили. Мира Мандић о страдању своје породице, поред осталог, свједочи: „Дјед Михаило је викао да му не одводе дјецу, да их не стријељају… Да никоме ништа нијесу урадили… Зато је убијен на тргу у Колашину… Тада је стриц Радосав убијен поред Михаила. Остале су одвели до Луга код Таре… Одмах су стријељали Машана… Љубо Анђелић је одређен да убије Јова… Било му је жао. Пуцао је два пута. Једном га је ранио, а други пут је пуцао преко њега… Јово је пао, али није био смртно рањен… Касније се придигао и прегазио Тару. Склонио се код неких Вујисића у Скрбушу. Ту је била нека старица. Када је пошао у појату да се пресвуче, послала је сина у Колашин да обавијсти да је побјегао са стријељања… Опет долазе код њега, враћају га у Колашин и стријељају. Јововом крвљу су написали „пасје гробље“. Наводи се да је потпуковник Веко Булатовић покушао да спаси Јова Мандића, али у томе није успио. Многи аутори истичу податак да су након стријељања, распамећени комунисти од дасака направили крст и на њему крвљу Јова Мандића написали „пасје гробље“. Наиме, ту су убили и разапели њиховог пса (који се од Крње Јеле није одвајао од својих власника) а потом су га окачили на велики бадњак којег је вјерни народ у освит Бадњег јутра убрао и прислонио на зграду Општине, а комунисти су, како би га оскрнавили, учинили ово злодјело само њиховом (без)уму својствено.

Када су четничке јединице, на челу са Павлом Ђуришићем, успјеле да 23. фебруара 1942. протјерају комунистичко-партизанске снаге из Колашина и ослободе срез, тада се и Ђуришић са својим штабом преселио у овај град из Горњег Заостра. Послије ослобођења Колашина од комуниста, нова власт је формирала комисију од стручних људи, са задатком да изврше ексхумацију страдалника, које су комунисти побили у мјесту Луг. Стручна комисија је записнички констатовала повреде на тијелима неких унесрећених, што је било изузетно отежано због стања у којем су се њихови лешеви налазили, а неке су индентификовали уз помоћ њихових породица. Међутим, за већину то нијесу могли учинити због ужасног стање њихових лешева, а за један број њих то није било могуће, јер од породица није било присутних, па се и због тога нијесу могли идентификовати. И поред наведених ограничења Комисија је утврдила да су на том мјесту монструозно побијене 373 особе и то је једини извор на основу којега се може оперисати са бројем страдалих на „пасјем гробљу“. Након завршених обдукционих налаза, на лешевима на којима су то могли обавити, Комисија (љекари: др Владимир Петенкин, др Вукман Шошкић, апсолвент медицине Илија Ђуришић и судијски приправник Бранко Дрљевић) је послала извјештај команданту Лимских четничких одреда да су то обавили онолико колико су им објективне околности дозвољавале. На основу идентификованих лешева и степена повреда на њима, може се закључити да егзекутори нијесу имали милости ни према старима, ни младима, као ни према женским особама.

У комунистичко-паризанским саопштењима из овог периода постоје само штуре информације, као што је оно штаба Дурмиторског НОП одреда од 9. јануара 1942. године, у коме се не износе подаци  који би одговарали стварним дешавањима. У саопштењу пише да су под притиском партизана, Италијани и националне снаге побјегли пут Андријевице, али да су успјели да заробе 70 „петоколонаша“, и да су почели са њиховим стријељањима и да ће сви бити стријељани: „Непријатељ је преко шпијуна и петоколонаша био обавијештен о томе  (нападу комунистичко-партизанских снага, примј.М. С.), и ноћу се повукао у правцу Андријевице. Једна наша мања јединица га је напала и том приликом је убијено 20 војника и два официра. Двадесет разбојника на челу са издајником Љубом Минићем побјегли су са Италијанима, а седамдесет шпијуна је ухваћено и који ће бити стријељани. Стријељања су већ отпочета“.

На „пасјем гробљу“ комунисти нијесу ликвидирали  само оне из колашинског среза, већ и из других срезова међу којима и групу људи из Равне Ријеке (Бијело Поље), који су спроведени на Лугу и ту побијени. Комунистичко руководство их је оптужило да су убили Алексу Бећа Ђиласа (брата Милована Ђиласа), иако су знали да га је грешком убио партизан (Булатовић из Шаховића) из засједе на Слијепач Мосту. Навели смо и да је на „пасјем гробљу“ од стране комуниста ликвидирано више Брсућана, на челу са мајором Пером Чађеновићем.

(наставиће се)

(Аутор је ових дана објавио књигу “Братоубилачки рат у Црној Гори 1941. године”, а у припреми су и књиге о осталим ратним годинама)