Када је напокон Никола оздравио поставило се ново питање: треба одслужити трогодишњи војни рок? Отпуст из војне евиденције могао се онда добити само због физичке неспособности или успешно завршеног школовања, као изузетна награда за умну способност.
Али Никола је због болести био принуђен да после две успешне године обустави студије у Грацу, па је тај разлог за војно ослобађање отпао.
Подмићивање граничарске администрације цветало је све време постојања Војне крајине, па се Милутин сигурно могао послужити својим утицајним везама, посебно су Николи ујаци били утицајни у војним круговима. Овај проблем је у сваком случају решен и Никола није отишао на одслужење војног рока, већ у јесен 1875. одлази на студије у Грац, баш уочи Српско-турских ратова.
Неминован сукоб генерација између оца и сина утицао је и на односе Милутина и Николе Тесле.
Прота Милутин је с тешком вољом пристао да Никола студира политехнику, а када је већ одлучио постарао се да то буде у најбољој тадашњој европској техничкој школи Јоанему у Грацу.
Никола је одлучио да се одужи својим родитељима што су му омогућили да студира технику у Грацу, и дао се на учење, али када је отишао кући на одмор очекујући похвале, до срца га је увредио очев незаинтересован и хладан однос према његовом успеху у школи, што му је готово уништило амбицију. Тек након очеве смрти налази хрпу писама својих професора који предлажу Милутину да га испише са факултета уколико неће да се убије прекомерним радом.
Од тада Никола Тесла почиње да се карта, коцка, игра шах, домине, а посебно билијар у ком је постао ненадмашан. Често је остајао у кафани “Ботаничка башта” до иза поноћи.
Обузела га је и манија коцкања, што је родитеље веома бринуло. Никола каже:
“Мој отац који је водио узоран живот, није могао да нађе оправдања за тако бесмислено траћење времена и новца коме сам се одао. Био сам јако одлучан али нисам добро расуђивао. Говорио сам оцу: “Ја могу да прекинем кад год хоћу, али вреди ли се одрећи нечега што не бих мењао за све рајске радости. Отац је за разлику од мајке често давао одушка својој срџби и свом презиру”.
Како сведочи Коста Кулишић, Николин школски друг из Граца, Теслина родбина је обуставила да му шаље “новчану припомоћ”, а стипендија је износила 420 форинти годишње. Слао му је понешто новаца и отац. Међутим, када су истекле три године, стипендија је укинута. У помоћ му прискачу ујаци, али за кратко.
Обраћа се Матици српској у Новом Саду, с молбом за стипендију. Објашњава да је због болести морао прекинути започете студије и одрећи се стипендије царске краљевске генералне Команде, па је сад принуђен да је поново тражи, али на другој страни. Сада је здрав и “Србин је као што се само разумије”. Матица га је одбила, као што је то учинила и две године раније.
Из Граца одлази у Марибор 1878. и тамо налази посао код једног инжињера и ради за месечну плату од 60 форинти. Пошто се осамосталио, а сукоб оца и сина не јењава, Никола прекида комуникацију с породицом.
Забринути родитељи и фамилија га свуда траже. Мориле су их најцрње мисли, а било је и другова који су слушали приче да се Тесла бацио у реку Муру. Школски друг Коста Кулишић га сасвим случајно проналази у кафани преко пута железничке станице у Марибору. Прота Милутин га налази, а потом доводи кући у Госпић.
У Мариборском архиву, налазе се полицијски протоколи у којима је име Николе Тесле уписано под предметним бројевима 2160. и 2675. Први број носи датум од 8. марта, а други од 24. марта 1879. године.
Кратки и тешко читљиви записи на немачком језику говоре да је:
Никола Тесла протеран из Марибора као лице без средстава за живот, и упућен у место рођења, као “скитница” и “бескућник” под полицијском присмотром! Још се наводи, да је као школован човек опасан по монархију због могућности ширења штетних политичких идеја!
Изгледа да је протеривање сина из Марибора тешко погодило честитог проту који је убрзо преминуо 29/17. априла 1879. године у Госпићу с тек напуњених 60 година.
“Умрије на брзо, а још брже слегоше се и његова браћа свештеници из близа и из далека, те га сутра дан прије подне пренесоше у одеждама а на својим рукама из парохијалног дома у храм св. Великомученика Георгија, и ту га опојаше као свеца.
После подне отпратисмо га до вјечне му куће и ту се опростисмо с њиме кратком надгробном ријечи, којој се под крај придружило и жарко Сунце, исто га све дотле скриваше густи облак, да и оно преко својих злаћаних ждрака заједно са говорником пошледњи пут здрави се с добрим пастиром стада свога”, сведочи Мојо Медић, школски друг Николин.
Споменик родитељима
Десет година после смрти оца, 1889. године, Никола Тесла долази у родни крај да подигне споменик “Свому доброму оцу”. С правом Јован Братић примећује да Никола на више места говори о свом оцу с поштовањем, што је он заиста и заслужио у својој парохији.
“Изгледа да га је више заволео када је одрастао него када је био млад.
Отац није трпео његово пушење и коцкање за новац. Томе своме негодовању давао је одушка на разне начине. Када је одрастао и почео да се пробија кроз живот, видео је да је његов отац био херој који је поред свештеничке дужности морао да брине о великој породици, како ће је извести на пут.”
Тумач и чувар вере
Пишући своју аутобиографију, Никола Тесла за свог оца каже: “Веома учен човек, прави природни филозоф, песник и писац, а за његове проповеди се говорило да одишу речитошћу, попут оне Абрахамове у Санта Клари. Поседовао је чудесно памћење и често је рецитовао дугачке текстове на неколико језика. Често је у шали говорио да може да реконструише неке од класика уколико се изгубе, рецитујући њихова дела.
Његов стил писања је изазивао дивљење.
Његове реченице су биле кратке и језгровите а он је био врло духовит и сатиричан”.
“Мој је отац имао велику библиотеку”, каже даље Никола Тесла. “Једном приликом сам наишао на роман под насловом “Абафи” (Абин син), српски превод познатог мађарског писца Јожике”, за који Никола Тесла у аутобиографији каже да је на њега извршио пресудни утицај у јачању воље.
Професорка Дана Будисављевић у Загребу, унука Милутинове кћерке Ангелине, чува(ла) следеће књиге из библиотеке проте Милутина:
– Књижица царинских прописа за илирске провинције, штампану на француском језику у Трсту 1811. године, највероватније да је ово књига Николе Тесле, оца Милутиновог, који је био официр “славног Наполеона”,
– Шилерова и Гетеова сабрана дела, штампана у Штутгарту 1867. и 1869,
– Индекс забрањених књига католичке цркве, Париз, 1826,
– Протестантске проповеди Филипа Јакоба Спенерна, 1.008 страница, без регистра на крају, на немачком језику, Франкфурт на Мајни, 1595, са рукописним ћириличним белешкама на маргинама појединих страница,
– Вукове народне песме,
– Службеник (литургије) из 1519. године, који је штампао Божидар Вуковић у Венецији. Ова најстарија штампана књига на јужнословенским језицима, данас се налази у библиотеци бив. председника САД Хари Трумана, Индепенденс, Мисури, коју је Труману поклонио Сава Косановић, Милутинов унук.
Да је Милутин Тесла заиста био врстан проповедник, сведочи и Николин школски друг Мојсије Медић: “За четири године касније био си наставник у вјери свом сину Николи и свјема друговима његовима, од којих сам ја један… Оне проповиједи покојникове, које нам је по који пут на ексхорти читао и тумачио, на годину дана уочи смртног часа његова, слушао сам по други пут, али као зрио младић, и тада ми је све оно из ђаковања оживјело поново у глави.
Онај лијепи народни језик и онај узорни слог, чиме су се одликовале проповиједи “старца Милована” (како Медић често назива проту Милутина), неколико пута нагонили су ме на њ с речима: “Папа, дајте ми данашњу проповијед да је пошаљем у српске новине”. И свагда ми одговорио: “Нека стоји; кад умрем, па ако мој Никола не буде кадар да то уради, ишти синко, од моје старе, па бирај коју хоћеш”. Проповиједи Милутинове биле су писане ћириловским словима, а писмо је било разговјетно и збијено”.
О судбини Милутинових проповеди Мојо Медић пише и после сусрета с Николом Теслом у Београду, 1892. године: “…говорио сам му за проповиједи очеве, али сам протрнуо, кад ми рече да је врло мало од очевих списа остало, а све оно друго да је спаљено! Грдна је штета што је огањ прогутао црквене бесједе доброга говорника, вјештога писца и умнога богослова, јер тим је српска хомилетичка књижевност остала без прилога из кршне Лике, којим би се доиста поносила била. Још већма треба да жалимо што је за тињи час изгорио многогодишњи труд врлога нам Милутина, кад дознамо да је једна личност из највиших кругова у монархији кад је чула у Сењу на камену Милутина рекла: да је сењски парох Милутин Тесла други Абрахам”.
“Али су сви приватни списи његови, осим једне ускршње проповиједи, држане у Госпићу 23. априла 1861. пропали”, сведочи Медић.
И други извори потврђују да су Милутинове проповеди упоређивали с чувеним проповедником Абрахамом званим Мегерле Улрик. На захтев владике Теофана Живковића да му сви свештеници напишу проповед с темом “о раду и вредноћи”, Милутин је био нејуспешнији и због тога је био адекватно награђен.
Многи теслолози сматрају да је лик проте Милутина врло пластично пренео Јанко Веселиновић у лик попа Милоја у свом најпопуларнијем роману “Хајдук Станко” (1896) у првој глави “Црна Бара”:
“Али, брате он се и умио молити Богу!… Него он није био само поп. Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек… Он није никад луду реч изустио. Чак му и шала беше лепа… Савете је давао озбиљно, укоре благо. А свакад је говорио истину.”
Никола Тесла и Јанко Веселиновић сусрели су се приликом Теслине посете Београду почетком јуна 1892. године, када су у друштву са Змајем дочекали јутро код “Вајферта”. Вероватно је Тесла том приликом говорио и о свом оцу. Веселиновић је поменути роман посветио баш Николи Тесли, али напомињемо да “Хајдук Станко” има две посвете. Једну “Светим сенима устаника”, а другу “Јунаку нашег доба – великом Србину Николи Тесли…”. У бившој Југославији (1945-1990) текст посвете Николи Тесли скоро да није објављен ни у једном од близу педесет издања популарног романа.
Присталица Доситеја
Милутин Тесла је био присталица Доситеја Обрадовића и његове просветитељске идеје је ширио на сваком кораку. У својој библиотеци је поред напред наведених дела имао и енциклопедију француских енциклопедиста Дидроа и Д’Алембера. Вероватно је и Бошковићева “Тхеорие Пхилосопхие Натуралис” из његове заоставштине, а која се данас налази у Музеју Николе Тесле у Београду у фонду личних књига Николе Тесле.
Колера празни домове
Прота Милутин Тесла, је неколико година редовно слао дописе “Србском Дневнику”, који је излазио у Новом Саду, од 1852. до 1864. године, а посебно док је уредник био Данило Медаковић. Најпре се јавља са пар непотписаних чланака, само “Из Лике у Смиљану”, а затим се потписује са “Т”, “М.Т.”, “м. т.”, да би на крају уследило пуно име и презиме: “Милутин Тесла, све-штеник правосл. епархие горњо-карлова-чке, у Смиљану, 30. марта 1857”.
“Из Лике, 1. маја (1855)” пише како “Јуначка ова долина обично неплодна је, а година ова као да оће зградити, јер пролећа до сада може се рећи ниесмо имали ни једнога дана”.
Жали се потом на нагле промене температуре: “Мало тога, али ступи ладноћа, па опет врућина и запара, па топлота. И тако целога месеца наизменице, час ово час оно.” Плаши се да ће ове удружене силе (врућина и хладноћа) “заквачити нешто од Севастопоља људскога здравља (алудира на тадашњи Кримски рат), “Долина ова Србска благословена је”, каже за Лику, и њена највећа вредност је здравље “и житељи њени чврсти су, и јунаци у свакоме погледу”, па се боји да ли ће ова нагла промена времена нашкодити њеним становницима.
У извеШтају објављеном 30. јуна 1855. Тесла извештава о “Божјем фено-мену” над смиљанском долином, који се десио, на Петровдан, а у исто време следеће 1856. године, родиће му се син Никола.
У броју 63, од 31. јула пише: “Има десетак дана како се и код нас по мјестима појавила колера, него помор је досад незнатан био… По свој прилици превалила је овамо преко Велебита из далматинскијех острова”. “Гдекојим синцима Ескулапа који преко наочара мисле да и није колера”, он тврди да јесте, “Само што је мекше ћуди”.
Колико је Милутин Тесла био у праву, видимо из дописа објављеног 2. октобра 1855. на другој страни: “Колера би рећи да оће код нас грађанство себи да прихвати. Пре деветнест година за први пут била је овђе. После тога опет пре седам година је изблиза намигивала на нас као што је лањске године из далека намигивао Шарлић на градове Балтика, (опет алузија на Кримски рат). Ове године пак посети нас колера ево у тој мери, да већ овђе-онђе и пустијех кућа имаде!”
Помиње жртву заразе, младог свештеника, иза кога је остало шесторо сирочади, а како су се баш тих дана прикупљали прилози за споменик Лукијану Мушицком и Теодору Павловићу, Милутин Тесла даље наставља: “Честити роде Српски, хвала ти до звијезда што намјераваш споменике славнијем твојијем му-жевима подизати, али вјеруј истини која се не ломи, ниједан споменик не би тако угодан био твоме увјенчаном Мушицком као тај, да намијениш споменик његов свештеничким сиротама и удовицама његове негда епархије…”
“Одсад, Милутин Тесла неће више бити најобичнији дописник који новинама јавља куријозитете из свога краја, него постаје јавни радник који покушава да реформише живот у пространој горње-карловачкој епархији. Одсад, он ће да говори као добар и просвећен Србин и као добар отац који жели “да дјецу своју на воспитаније давати може. Одсад, он ће излазити пред народ с пуним именом.
Последњи текст из 1855. године, од 26. новембра, у пуној мери показује националну свест која је владала у дому смиљанског проте Милутина Тесле:
“Ми стојимо овђе што се тиче србскијех школа – никако! Осим свештенства и гђегог трговца и занатлије, мало се који чиновник знаде србски потписати, шта више, још се на неки начин и срамота годи србски знати, јер то, веле, спада тамо у струку поповску, – или по другој мери: србски ваља знати ономе тко је у Србији; – а колико је човек изпороченији и гордији толико више мрзи свештеника, но нека пролази то, али ево видите каква је код нас овђе народна свјест! Није чуда, јер без народнијех училишта, како ће народ знати оно што корача до народне чести!
Лика је по своме простору и броју житеља велика, и састоји се из самијех Срба, или ако тко воли, Срба и Хрвата, православнога и римокатоличкога обреда, кога последњега готово су сви учитељи јавнијех школа, који да би повући хћели србско “буки” – сахрани Вога! У Лики има више Срба православног него римокатоличког веровања…”
Милутин Тесла, даље предвиђа оскудицу свештенства, потребу за већим бројем школованих свештеника, што ће тешко бити, јер је сиромаштво све веће и веће, па су свештеници принуђени да се прихватају рала и мотика, а то неће привући младе нарочито школоване људе. “Кад би се могла завести једна србска школа у Лици”, како је то био предложио пензионисани генерал Будисављевић у Госпићу, прижељкује прота смиљански.
Његови вапаји за оснивањем Фонда за свеште-ничке удовице и школовање деце нису уродили плодом, што је вероватно и разлог због чега се касније не јавља у “Србском Дневнику”.
Сем наведених дописа тврди се да је Милутин Тесла писао и у другим новинама:
“Писао је и по хрватским новинама под псеудонимом “Родољуб Правичић”, већином о народном животу и господарству, и да исправи какве криве вести новинске из Лике, јер лажи никако није трпео”.
Душа за просвету
Године 1856. Милутин објављује само један допис: “Ми у овим пространим србским крајевима, како је познато немамо ни једне народне православне школе.” Затим помиње “славног Мушицког, за овим свјестнога Јовановића, ког ће народ надамо се после боље познати, сад ево обштехваљенога г. Архимандрита Каћанскога, који би, како се из свега овде досада већ види, душу своју положио за провету и напредак поверенога му епархијског обштества”.
Филозоф у мантији
Био је веома образован човек, прави природни филозоф, песник и писац”, каже Никола за свог оца Милутина. Слично тврде и протини савременици. Ипак нигде није показан ниједан стих Милутина Тесле. Једино у народном календару “Србобран” за 1896. свештеник Крајновић приписује Милутину стихове: “Оду Корне-лију Станковићу и црквеном пјенију завршује овако:
“Пјесмо света,
и прси ти моје
Нек до гроба
отворене стоје
Да по теби
моја душа дише
Јер си дана с више.”
Савременици су хвалили проту Милутина као доброг проповедника… али су сви приватни списи осим једне ускршње проповеди пропали.
“Милутин Тесла је био даровит и скроз интелигентан човјек и одушевљен све-штеник. Говорио је и писао осим српског и цркв. словенског, класично њемачки и талијански. Већ као старца слушао сам га, како с одуше-вљењем рецитира пође што из класичних пјесама Шилерових”.
Свештеник Крајновић ка-же за Милутина да је “био човјек необично племените душе, до крајности правдољубив и несебичан.
“Колико је Милутин Тесла био несебичан и предусретљив, чак и на сопствену штету, види се по томе што је грамзивом пензионисаном свештенику Илији Жегарцу за исплату лукна и бира дао платежно бољи део парохије”, пише Василије Крестић, и наставља: “Нимало грамзив, високоморалан и широкогруд, какав би морао да буде сваки хришћански свештеник, отац Милутин од својих парохијана није увек наплаћивао школарину за свештеничке услуге. Тако, на пример, приликом венчања Михаила Лемаића није хтео да наплати услуге, јер, објаснио је капелану села Почитељ да је Лемаић сиромашан и да му савест забрањује да било шта од њега потражује.”
У сличном тону пише и Никола Тесла: “Нјегове реченице су биле кратке и језгровите, а он је био врло духовит и сатиричан. Духовите упадице, које је имао обичај да прави, увек су биле чудне и карактеристичне. Тако смо међу послугом имали и неког разроког момка по имену Мане, чији је посао био да испомаже на имању. Једнога дана, Мане је цепао дрва. Како је замахнуо секиром, мој отац, који је стајао у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: ’Забога Мане, не ударај у оно у шта гледаш, већ у оно у шта намераваш.’”
“Од свог оца, ерудите и упорног борца за мир, наследио сам дубоку мржњу према рату”, каже Никола фебруара 1935. Джорџу Силвестеру.
“Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац задавао мора да су биле од изузетне користи. Оне су се састојале од свакојаких задатака. Задавао ми је, на пример, да погађам туђе мисли, да откривам недостатке неког облика или израза, да понављам дугачке реченице или да рачунам напамет”, каже Никола Тесла.
Колико је Никола Тесла у свом стваралачком заносу био инспирисан духом православља који је понео из породице, нарочито од свог оца, можда се најјасније сагледава из његовог чланка “Проблем повећања људске енергије”, који је по објављивању 1900. године изазвао праву сензацију у свету. Истраживачи Теслиног дела дуго су га занемаривали а на нашим просторима је преведен у целини тек 1990. године.
За главне проблеме људског рода, Тесла каже да сви људи света чине једно тело, једног појединца, и да су сви становници планете повезани нераскидивим везама које се не могу видети, али се могу осетити: “Годинама су ову идеју прокламовала савршено мудра учења религије, вероватно не само као средство којим се обезбеђује мир и хармонија међу људима, већ и као једна јако оправдана истина.”
“Сваки човек треба да сматра своје тело поклоном од непроцењиве вредности од Онога кога он воли изнад свега, величанственим уметничким делом неописиве лепоте и вештине ван људске моћи схватања, и тако деликатним и нежним да га једна реч, дах, поглед или мисао само може повредити.”
“Нечистоћа која рађа болест и смрт је не само самоуништавајућа, већ и крајње неморална склоност. Чувањем нашег тела од инфекције, здраво и чисто ми изражавамо наше поштовање високом принципу којем су она подарена.”
Разматрајући даље проблеме човечанства, Никола Тесла долази до кључног закључка: “Видимо да је на три начина могуће решење великог проблема повећања људске енергије, одговор дат помоћу три речи: храна, мир и рад. Много, много година сам мозгао и размишљао, губио се у нагађањима и теоријама, док нисам стигао до ових решења, да бих тада схватио да су ме о њима учили у раном детињству. Ове три речи представљају основни тон хришћанске религије.”
Наша крава и пшеница
Савременици описују проту Милутина Теслу као достојанственог свештеника, великог каваљера, доброћудног човека, док за супругу Ђуку наводе да је била строга и штедљива жена. Једна забележена цртица, из дана проведених у Смиљану, јасно слика карактер двоје супружника: “Приликом прања пшенице пре млевења, распрострли су је на поњаве да се суши у дворишту цркве. Када поред пшенице никог није било наишла је крава и појела доста жита. Ђука је због тога, кажу, хтела из коже да искочи, али ју је Милутин смиривао: Пусти, Бога ти! Наша крава појела нашу пшеницу. Наша крава, наша пшеница!”
Крај
