( на насловној слици су родитеље Николе Тесле)
Други Милутинов син Никола рођен је 10. јула 1856. године!
Овај податак, иако се у неким папирима као датум рођења помиње и 2. новембар 1856, записан је у крштеници, односно „Изводу из протокола крштених при источно-православној цркви храма свјатих Апостола Петра и Павла у Смиљану“, парафираном од протојереја Петра Мандића, пароха госпићког.
„Роди се младенац пола мушкога, мјесеца јунија, дне 28. лета 1856/пједесет и шестог/законито. Отац младенца, Милутин Тесла, парох администратор, мати му Георгина, житељи смиљански. Крстига и миропомаза чрез мене Јереја Томе Оклобџије, пароха администратора церкве храма свјатог великомученика и победоносца Георгија, мјесеца јунија, дне 29. лета 1856.“
Младенцу је дато име Николај од кума „Јована Дренова, ц. к. сатника, житеља госпићског“. Аустријска власт је одмах новорођеног Николу одредила да припада „Личкој регименти Но. 1“ – пуковнији и Медачкој компанији – чети број 9. Николу је крстио кум Јован Дреновац, крајишки капетан који је живео у Госпићу.
Откуд име Николај на крштењу. Никола Беговић у делу књиге под насловом „Крштено име“ каже: „Па отуда ујдурисали и свештеници народни, те су својој дјеци давали имена свакојака, само српско је име ’просто било’! Понајвише имена су српска другачија у кући била, а другачија у крштеној матици. Тако је на пример Раде превођено бајаги са Рафајило, итд.“
Под насловом „Крштење“ пише: „Срби уопште држе се више свога домаћега обичаја, неголи што би се држали имали општецрквенога правила. Црква налаже да се дијете непосредно иза рођења мора крштавати. Ма Срби тако неће. Истом онда када мати устане из бабина сасвијем, па када може дочекати свога кума, онда ће дијете крстити. Ово потраје цијелих првијех шест неђеља, а и повише богме.“ Сасвим је јасно да је Милутин Тесла као узоран свештеник имао у виду ову заповест своје цркве, као и супруга му Ђука која је такође свештеничка кћи.
„У кући даду куму дијете на шаке, а он га предаје матери, говори: ’На ти, кумо, ово моје кумче, а твоје миловање. Ово је прави Србин, или Српкиња храни, учи, да нам буде православан христијанин сретан и честит!’ Онда се преко дјетета њих двоје пољубе. Јаче куће зову и попа да им дође. Ту се прогосте како се може. Кум дарује кумче с новима, а рече: ’Нека купи лулу’ – женскоме: ’Нека купи преслицу’. Кума даје за уздарје куму кошуљу, или ручник.“
У време доласка Милутина Тесле у Смиљану су била 522 припадника православне вере. Нјихов број је до 1941. у Смиљану нарастао на више од хиљаду, 1990. је било свега једанаесторо Срба, а 2006. године свега један и само један!!! Како би их и било више, када је половином 1941. године, за пет дана на зверски начин убијено 590 мушкараца, жена и деце који су сахрањени у заједничку гробницу, неколико метара од цркве светог Петра и Павла. Црква је срушена, а парохијски дом је спаљен.
Деценијама су рушевине православне цркве св. Петра и Павла и родне куће Николе Тесле запањивале путнике намернике својим сабласним изгледом иако су оба ова објекта 1956. године проглашена за споменике културе оснивањем Музеја Лике у Госпићу. Пре него што је 1985. године коначно почела обнова порушеног црквеног храма, збило се нешто несхватљиво. Парохијска кућа је одлукама надлежних власти отета и тако одвојена од цркве, што је до сада незабележен случај у аналима имовинског права, па је власништво над родном кућом преузео посебан одбор при Сабору СР Хрватске, а црква је остала у власништву Епархије горњокарловачке.
До лета 1990. били су извршени само груби грађевински радови финансирани од СПЦ и српских исељеника у САД. У каквим су условима извођени радови, довољно сведочи чињеница да је главни протомајстор био тадашњи свештеник Славко Стевановић, парох из Госпића, који се бринуо и о цркви у Смиљану.
Маја 1992. на помоћној згради уз родну кућу Николе Тесле изазван је пожар запаљивим метком. Дрвена зграда покривена сламом је сасвим изгорела, а са њом и етнографска и културноисторијска музејска грађа: две кочије, земљана пећ с пећњацима и 26 других етнографских предмета. Пожар је захватио и кров Теслине родне куће, али је брзо угашен и поправљен. Штета је процењена на ондашњих 150.000 немачких марака.
Село Смиљан је доживело свој излазак из анонимности 8. априла 1926. године, када је организована прослава седамдесетгодишњице рођења Николе Тесле. Више од 700 ученика било је на скупу који је организовала Краљевска гимназија и Учитељска школа из Госпића. Још већи догађај збио се 1936. поводом Теслиног осамдесетог рођендана. Године 1976. телевизијске камере пренеле су слику велике манифестације испред његове родне куће у све домове света електромагнетним таласима које је он створио. Тадашњи председник СФРЈ Јосип Броз Тито говорио је испред куће човека који је осветлио нашу планету, а у чијој родној кући није било електричне енергије! Електрична енергија ће у Теслин родни дом стићи тек 2006. године.
Крштен другог дана
У Лици је обичај да се дете крсти петнаести дан после рођења, или мало касније, кад се мајка ‘придигне из бабина’ и мало опорави. Црквена пракса је да се само слабуњава деца одмах крсте, како не би умрла некрштена, што се сматра за велики грех, каже Сава Н. Вујновић.
Поставља се питање: зашто су Милутин и Ђука пожурили да крсте сина Николу, па су га крстили већ другог дана живота? Вероватно у страху да га не изгубе, јер се родио слабашан.
Парох на туђем коњу
Незаборавну слику Смиљана Никола Тесла је читавог живота носио у себи да би је у деветој деценији живота испричао девојчици Поли Фотић:
“Шаљем ти слику куће у којој сам имао много веселих и тужних доживљаја и у којој сам, чудним стицајем околности, и рођен. То старинско здање смештено је подно шумовита брежуљка који се зове Богданић. У близини куће је црква, а иза цркве, гробље. Најближи наши суседи били су далеко око три километра. Зими, кад би снег нападао метар-два, били смо потпуно усамљени. Упркос томе, био сам срећан! Извор моје највеће среће био је наш величанствени мачак, најдивнији од свих мачака на свету…
Наша је кућа око шест стотина метара над морем и зими је код нас, по правилу, време суво. Но понекад се догађало да топао ветар с Јадрана упорно дува дуже време. Снег би се нагло отопио, плавећи земљу и наносећи велику штету и имовини и људима. Тада смо били сведоци страшног призора: силна усковитлана река носила је пропаст и рушила све пред собом…
Волео сам хранити наше голубове, пилиће и осталу живину и узимао их у наручје, час једно час друго, грлио и миловао. Но гусан насилник ми није дао мира…”
Милутин и Ђука Тесла су у Смиљану живели са своје петоро деце. У почеку су имали велике проблеме како да прехране своју “многочислену фамилију”, а касније су имали слугу по имену Мане који је био задужен за кућне послове: цепање дрва, бригу о домаћим животињама, итд. Милутин је своју парохију обилазио најпре годинама пешице, а онда на позајмљеном коњу или у кочијама каквог богатијег мештанина.
Стоички је све подносио Милутин, иако није имао своје окућнице, а ни баште ,због чега је морао да скупо плаћа изнајмљену земљу, а огрев је вазда био скуп. Сносио је сам све трошкове око гостију у његовом дому, било да су то мајстори који су радили на поправци цркве или путници намерници.
Милутин је имао “проблеме” са сином Николом, који је по читаву ноћ знао да крадом чита књиге и тиме себи упропаштава вид, а свом оцу свеће лојанице.
Различити су подаци који се односе на породичну трагедију која је задесила Тесле. Маргарет Чејни наводи да је Данило имао дванаест година када је настрадао док се на другим местима говори да је то било у четрнаестој или петнаестој години његовог живота. Никола Тесла наводи да је Данило страдао од ударца коња, а то се потврђује и на другим местима. Једино М. Чејни први и једини пут до сада наводи “и другу психолошки занимљивију верзију смрти Теслиног брата. Према њој је Данило пао с мердевина за таван. “Неки верују да је дечко изгубио свест и у делиријуму оптужио Николу да га је гурнуо. Касније је умро од повреде главе, вероватно хематома”, каже ова прича.
Највише светла на трагични догађај дао је др Бранимир Јовановић у својој познатој књизи: “Тесла – дух, дело визија”:
“Смрт Данила Тесле је представљала породичну трагедију и изазвала промену понашања свих чланова породице. Не зна се када се тај тужни догађај одиграо.
И сам Тесла је у својим сећањима неодређен. Једанпут је написао да је Данило имао осамнаест година кад је умро, а други пут да је он имао три године када се трагегија одиграла, што је немогуће, јер помера датум братовљевог рођења у време када се Милутин још није ни оженио.
Неки биографи кажу да је Данило имао четрнаест година, други да је имао петнаест, а већина да се догађај одиграо 1863. године ,кад је Никола имао седам година и када се породица преселила у Госпић, сматрајући да је баш Данилова смрт била узрок пресељења”.
У писму које је Никола Тесла упутио Али Мехмету, турском конзулу у Нјујорку, 8. јуна 1939. године, а чије је делове објавио Бранимир Јовановић пише:
“Мој је отац био веома учен и познат свештеник грчко-православне цркве, који је пре приближно осамдесет година обављао мисионарски рад, како за хришћане, тако и за мухамеданце. Морао је да преваљује велике раздаљине, прелази планинске превоје са стрмим и завојитим стазама и мада је био одличан јахач, није му било лако да набави брзог и сигурног коња, нарочито зато што су планине биле пуне вукова. Он је пружао вредне услуге вашим људима, о чему је било јављено једном светлом и богатом паши који му је, желећи да узврати за хумани напор мога оца, поклонио дивног коња чисте арапске расе, чије је уобичајено кретање било брз галоп.
Овај коњ је једном приликом спасао живот мом оцу у највећој опасности од вукова, показујући невероватну интелигенцију и храброст. Али на несрећу, збацио је са седла мог брата, младића обдареног генијалношћу, при чему је младић претрпео повреде од којих се никада није опоравио. Коњ му је био веома привржен и показао је свој бол на дирљив начин.
Присуствовао сам тој трагедији кад су ми биле три године и она је неизбрисиво забележена у мом сећању. После смрти мога брата, очајни отац вратио је коња свом великодушном дародавцу”.
Заволео гусларе
Када је с јесени 1852. године дошао у Смиљан, кућа у коју је требало да се усели Милутин Тесла с породицом “није била у добром, већ у рђавом, готово рушевном стању”. Ипак, у његову кућу су често свраћали путници намерници а међу њима су били и гуслари који би код проте остајали више дана. Народне песме које је син Никола чуо од њих, заволео је за читав живот. Највише су му се свиђале оне у којима “Марко Краљевић сече Турке”.
Никола неће мантију
Бригу о српским православним школама водила је посебна комисија у Бечу, која је, између осталог, имала циљ да спречи утицај Русије на српски народ. Народна школа у Госпићу отворена је 1789. године, а један од првих учитеља 1799/1800. је био млади „клирик“ Сава Мркаљ (1783-1833), који је са свега седамнаест година предавао ученицима од којих су неки били двоструко старији од њега.
Госпић је две године пре доласка Милутина Тесле изгледао овако по сведочењу једног савременика: „Ово мало, али врло благочастиво обштество састо се из 5 трговаца и неколико пензионовани офицера и још неке друге сиротиње – свега скупа 100 душа. За чудо, како ти људи на украшеније свое мале цркве жртвују. После Трста и Карловца нема лепше цркве на краини од Госпићке. Рједко би се гдје нашло обштество, да скупи за 24 сата 1500 фор. као што је госпићко ове године о васкресенију, на један мали позив свештеника да се још као нужно у цркви купи небо, двје литие и један полилеј. Истина, да је сам г. Ристовић дао половину тих новаца“.
У Госпићу ће Милутин Тесла остати од 1863. па до краја живота (1879), служећи Божју службу у православном храму св. Георгија који је саграђен 1785. године, а први пут срушен током Другог светског рата. Усташе су у храму убиле и велики број Срба. На истом месту је 1964. године подигнут нови храм, који је 1992. године поново срушен до темеља, а на том месту у центру Госпића је данас паркиралиште за аутомобиле.
Милутин Тесла ће бити професор веронауке у госпићкој Реалној гимназији, поуздано од 1866. (а можда и раније), па до смрти, када ће и његов син Никола, одмах после очеве смрти бити кратко време суплент у истој реалци, замењујући оца. Реална гимназија у Госпићу отворена је 1. августа 1860. године. Нјен управник је од 1860. до 1871 био Јосип Велко. Нова двоспратна зграда реалке изграђена је 1869 а од 3. маја 1948. године носила је назив „Никола Тесла“.
Парохију Госпић у протоПрезвитерату личком је 1878. године сачињавало пет места: Липе, Дивосело, Смиљан, Бужим и Госпић, са две цркве: у Госпићу св. Ђорђа и у Смиљану св. Петра и Павла. Парох је био Милутин Тесла, намесник, а систематизовани капелан Гедеон Вукмировић. Број верника износио је 2.153, брачних парова 360, а број кућа 242.
„Кад се прота Милутин растајао са овим свијетом, не бјеше му син Никола уз њ; није могао да дође на вријеме“, каже Мојо Медић, а у истом броју „Србобрана“ Петар М. Крајновић тврди: „Изненада стиже син кући – за кога ни знали нијесу гђе је – паде на кревет очев и отац кратко вријеме после тога издахну“.
Последње године живота проте Милутина испуњене су великим проблемима. Војна крајина је „развојачена“, почев од 1871. па коначно до 1873. године, када му син завршава школовање у Карловцу. Отац жели да га пошаље у свештенике, али он за то не хаје.
„Најзад се ипак и моје школовање завршило и невоље окончале, добио сам матурско сведочанство које ме је довело до животне раскрснице. У току свих тих година моји родитељи су остали непоколебљиви у одлуци да се прихватим свештеничког позива“, каже Никола Тесла после завршетка Реалне гимназије у Карловцу, 24. јула 1873. године.
Управо када се спремао за повратак кући добио је вест од оца да не долази кући већ да оде у лов на дуже време. У позадини захтева се крио страх од колере. Никола га није послушао и одмах после доласка у Госпић се разболео и девет месеци провео у постељи.
„У једном од самртних тренутака, за које су мислили да су ми последњи, отац је улетео у моју собу. Још памтим његово бледо лице када је покушавао да ме развесели“, сећао се Никола више од четрдесет година од тог догађаја. „Рекох му: Можда бих могао да се опоравим, ако ми допустиш да студирам технику. Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свету, одговорио ми је свечано, а знао сам да тако и мисли.“
Исте, 1873. године, Милутин Тесла добија високо царско одликовање. Због ревносног рада у служби и служећи као пример за развијање добрих односа између различитих вероисповести, аустријски цар Франц Јозеф И, одликовао га је орденом крста за заслуге И степена, на који је Милутин био поносан. Тада је и настала једина његова позната фотографија.
Да је Милутин Тесла и те како имао разлога за забринутост сведочи и један Допис из Лике, 10. септембра 1873, објављен у панчевачком „Граничару“:
„Ова година, и то кад у нови политички живот ступамо, постиже нас ужасна несрећа. Година нас изневери, ништа уродило није, и народ ће ако помоћи не буде, од глади поцркати морати, јер већ данас ни кору хлеба нема. Друга несрећа је још ужаснија. Има тому већ 40 дана од како се на више места колера појавила и данас редом дави. Лечничке помоћи с ни једне стране и једино смо сами себи и својој судбини остављени. Сва лекарска помоћ састоји се у једном-двојици војничких ранара, који ништа при руци немају, и с овима горе него без њих. Влада не мари да нас свију нестане, и тако несрећа једна гора од друге.“
Поглед са прозора
Проту Милутина из дана проведених у Госпићу најбоље осликава Мојсије Мојо Медић: „Па ми се чини као и да сада гледам проту Милутина Теслу с подигнутим наочарима на челу, како се наслонио на отворени прозор од своје парохијске канцеларије, те за вријеме одмора гледа на пролазнике или заподјене какав разговор… Могли смо га на том прозору с поштовањем поздравити све до саме смрти његове, а то је било 17. априла 1879. године“.
