Презиме Тесла старо је више од два и по века. Пре тога презиме или породично име било је Драганић. Име Тесла, у чисто дословном значењу, занатлијско је име, као Ковачевић или Дрводељић. Као заједничка именица, оно означава дрводељску алатку, у ствари секиру са широким сечивом које стоји управно на својој држаљи. Та алатка употребљава се за тесање великих дебала, и на српскохрватском језику зове се тесла.

“Постоји предање у породици Драганић да су члановима једне гране дали надимак Тесла због једне наследне особине по којој су безмало сви имали врло широке, крупне и истурене предње зубе који су много личили на троугласто сечиво дрводељске секире”, записао је Џон О’Нил речи Николе Тесле, додајући још да породица Тесла води порекло из западног дела Србије и да је дала подједнак број официра и свештеника, а други извори наводе:

“Има их, па се чуде презимену Тесла. Но, ваља знати да је ово придјевак или надимак; јер право значење ријечи можемо дознати од дрводјеља. Теслом дубе или копају оно што су пилом запилили или длијетом у каквом комаду грађе наоколо усјекли. Па така су презимена још нпр. Скобла, Варићак (житна мјера), Личина (усукано уже од лика) итд.”, каже М. Медић 1892, а тридесетак година касније додаје:

“Милутин Тесла родом је из Радуча, јужно од Госпића. Тамо и сад живи племе Тесла; а Теслића има у Острвици. Па и у Босни је на гласу место Теслић. Теслино је крсно име свети Ђурађ. Како је то презиме постало, не знам; али је Вук у свој “Српски рјечник” (1852) уврстио ријеч тесла за име оруђа, што се њим копају на примјер корита; а и теслар као име водене птице у Сријему.”

Да је раније породично презиме фамилије Тесла било Драганић, досадашња истраживања нису потврдила нити демантовала овај податак Џона О’Нила, посебно јер потиче од самог казивања Николе Тесле свом пријатељу и биографу. А нико се није озбиљније ни позабавио овим питањем.

Да су Тесле и Драганићи заиста били у блиским везама, потврђује Милутин Тесла, у једном писму из Сења, где каже ” тетак мој, г. Драганић”. Како се звао овај свештеник Драганић и у каквом је стварном сродству био с Милутином, још није утврђено, а можда би његово име послужило као почетни траг у разјашњењу бројних отворених питања. Позната су имена неких Драганића у Лици осамнаестог и деветнестог века, а занимљиво је да су они официри или свештеници.

Било је покушаја од загребачког знанственика Ћирила Петешића да се презиме Драганић чита као Драгинић, чије се порекло затим изводило из крајева око Новог Винодолског, што је брзо оспорено, а најпре је то урадио Дане Тесла, јер су тамо живели само католици, тј. Хрвати Драгинићи.

Џон О’Нил тврди да Драганићи (Тесле) потичу из западне Србије, а сам Никола Тесла је првих дана јуна 1892. године у Пешти у депутацији српске владе (од које је примио позив за посету Србији) изјавио: “Колијевка мојих дједова, Краљевина Србија…!” Само ових пет речи пустила је цензорска рука у штампу, иза које следи десет празних редова испуњених тачкицама које су штампане у “Србобрану”.

На обронцима Копаоника, недалеко од Рашке, и данас постоји мање село које носи назив – Драганићи, а у њему се могу наћи фамилије које славе св. Ђорђа.

Мало је позната и још ређе публикована чињеница да је крсна слава породице Милутина Тесле, Свети Ђорђе (16. новембар), тј. Ђурђевдан (6. мај). Сва његова деца поштовала су и чувала крсно име као највећу светињу. Ћерка Марица пише славном брату у Њујорк, 22. априла 1894. године: “Честитам ти крсно име, а надам се да нијесам закаснила као за имендан.” Седам година касније, опомоње га: “Честитам ти крсно име! Можебит да си ти и заборавио које ти је, али ја нијесам, колико се сјетити могу, пропуштала честитати, па нећу ни ове године.”

На Кордуну, у подручју Тушиловића, код Карловца, у селу Иванковић, живеле су Тесле за које смо чули да воде порекло из “једног села иза Златибора”. Наводи се раније презиме Драгић, односно Драговић, с тим што се Драговићи изводе од Драгића. Како у овој причи нема других поузданих података, нпр. крсне славе поменутих фамилија или других ближих одредница, то се она не може довести у директну везу са породицом из које је потекао Никола Тесла. У години великог Теслиног јубилеја 2006. могле су се чути и тврдње, ничим поткрепљене, да Тесле потичу са Златибора, одакле су и Тарабићи, чувени пророци.

Милена Шотра-Гаћиновић у својим “Успоменама из Америке” каже: “Као што су многи тврдили да су га виђали, тако су људи из свих крајева наше земље доказивали како је Тесла поријеклом баш из њиховог родног краја. Једном ријечју, сви су га хтјели и својатали као свога, па је чак и Јован Дучић писао:

‘Познато је такођер да је велики физичар Никола Тесла по прецима, досељеним у Смиљево у Лици (Дучић пише Смиљево), пореклом од Билеће у Херцеговини; и од породице Комненића од којих су неки далеки рођаци ишли да га траже по Америци. Њихово село у ваздушној линији је блиско селу Бошка Покрајчића код Требиња.’

Познати чикашки лист из краја прошлог века “Чикаго хералд” објавио је дужи текст под насловом “О Николи Тесли”, који је цетињски недељник “Глас Црногораца” пренео у броју од 25. септембра 1893. године. “Никола Тесла је Црногорац”, наводи се у овом чикашком листу – или, како се он сам зове у већем смислу – Србин.

О свом деди, имењаку, унук Никола Тесла је записао да је био “официр који је служио у војсци великог Наполеона”, и ништа друго, док је неодређен када говори: “Касније сам почео растављати и састављати сатове мог деде. У оном првом покушају увек сам успевао, али у овом другом често сам грешио. Тако се догодило да је деда нагло прекинуо моје занимање на не баш обазрив начин, те је прошло тридесет година пре него што сам дотакао следећи часовник.” Није јасно да ли се прича односи на деду по оцу Николу или на деду по мајци такође с именом Никола (Мандић), као ни где се радња дешава, јер често наводи доживљаје везане за Грачац и дане које је тамо провео.

Џон О’Нил је само успутно поменуо да је Милутинов отац био официр: “Теслин отац је почео своју каријеру у војсци, избор који одговара официрском сину; али он очевидно није наследио очеву љубав према војничком животу.”

У првој биографији Николе Тесле, коју је написао Буде Будисављевић, пише: “Милутин Тесла се родио (3. фебруара 1819) у угледној крајишкој задрузи у селу Радучу у Лици од оца Николе, који је био стражмештар, а баш пред смрт и официр постаде”. Да је Никола, отац Милутинов, био “штабални стражмештар”, потврђује свештеник Петар М. Крајновић у календару “Србобран” за 1896. годину.

Дане Тесла, и сам из Радуча, бележи: “Милутинов отац, такођер Никола, био је официр. Једно вријеме је служио у Наполеоновој војсци, јер је Личка Војна крајина била под Наполеоном од 1809. до 1813. Дуго се у породици чувала и оригинална повеља коју је Теслин дјед Никола добио за храброст, као неустрашив и способан официр.”

Академик бивше ЈАЗУ, Томо Босанац, у “Поговору” Теслиној аутобиографији “Моји проналасци” сажима горња тврђења: “Отац Милутинов такођер се звао Никола. служио је као граничарски наредник у Наполеоновој војсци, јер је Личка Војна крајина била под Наполеоном од 1809. до 1813. када је Наполеон пао.”

Веродостојних података о периоду живота проте Милутина Тесле, од његовог рођења 1819. године, па до завршетка богословије 1844, односно 1845. године, нема. Дане Тесла пише:

“Пошто у вријеме дјетињства Теслина оца Милутина није у Радучу било школе, Милутин с братом Јосифом похађа њемачку основну школу “тривијалку” у Госпићу. Обојица су били вриједни ученици и отац их послије шаље у војну школу да би се продужила породична традиција.”

Школе у Војној крајини су имале специфичан програм наставе чији је циљ био да се ученици што више оспособе за практичан рад. Оне су биле језгро из којег су се развиле реалке које су школовале прве генерације инжењера. Из сачуваног рукописа с предавања извесног Стјепана Дадића године 1833. у Госпићу, времена које се поклапа с годинама када су исту школу могли похађати Милутин и брат му Јосиф, може се добрим делом сагледати ондашњи школски програм у госпићкој тзв. Математичкој школи на немачком језику. Сачувани текст састоји се из три дела – математике, природне науке и неких састава практичног карактера.

“Милутин се никако није могао с оном прећераном стегом војничком спријатељити, остави кадетију па оде у богословију у Плашки”. Џон О’Нил о Милутиновом преласку са војне академије на богословију пише: “Теслин отац је почео каријеру у војсци, избор који одговара официрском сину; али он очевидно није наследио очеву љубав према војничком животу. Један незнатан случај, прекор што није очистио своју месингану дугмад, био је узрок да напусти војну школу.”

Сам Никола Тесла је кратко записао: “…Мој је отац био војнички васпитан попут свога брата, …, али зачудо, касније се приклонио свештеничком позиву и у том звању стекао висок углед.”

Васа Стајић је у “Летопису Матице српске” (1929), указао да је сам Милутин оставио белешке о свом школовању у Плашком, у допису “Србском Дневнику”:

“Други један допис, број 11, године 1857., диже нам, може бити, копрену с питања о школовању Милутина Тесле. У њему он говори с таквим познавањем ствари о богословији у Г. Карловцу (мисли на Плашки) и о настави у њој, да те податке морамо примити као обавештења о школовању оца Николе Тесле.”

Поред предмета које је слушао, Милутин Тесла нам помиње и своје угледне професоре: владику Евгенија Јовановића и Герасима (Гервасима) Петровића.

“Мушицки и Јовановић настојавали су на сваки начин да младићи, пре него што дођу у богословију, сврше гдегод коју част гимназије, или по крајњој мјери њемачко нормално училиште, које се по штабалним мјестима налази; но епископи никако по жељи у тој својој жељи успјети не могаше, јер таква је гвоздена нужда!”

На северу хрватског приморја, на обали Велебитског канала налази се Сењ, са тврђавом Нехај над градом и српском православном црквом Успеније Пресвете Богородице, саграђеном 1788. године. Сењ је био јако поморско и трговачко средиште, па су цркву даривали многи грчки и наши поморци, као знак захвалности Пресветој Богородици за помоћ у невољама током пловидбе.

Црква је тако добила веома лепа сребрна кандила, свећњаке, полилеј, рипиде и друге предмете, те велики број целивајућих икона грчког и руског порекла.

Цркву су до темеља срушиле усташе крајем маја 1941. године када су и гробље демолирали. Када је после Другог светског рата грађена Јадранска магистрала, црквиште и део гробља захваћени су новом трасом пута. Остаци гробља су данас зарасли у шикару.

У Сењу је половином деветнаестог века била “Мала српска насеобина” у којој је предњачила трговачка породица Милеуснић.

По попису из 1845. године, у десет домова живело је 27 мушких и 29 женских лица православне вероисповести, значи свега 56, где се годишње роди по једно, а премине по четири лица.

Ипак, Сењ је био малобројна, али знаменита црквена општина са аутономијом попут Тршћанске или Ријечке.

Више од пет година ће Милутин Тесла провести у Сењу. Од 12. маја 1847. године: “ја сам дошао овамо 1847. дне 30. априла”, каже сам Милутин, и у њему ће остати до краја септембра 1852. године. Нјегов претходник, Петар Кокотовић, жалио се протопрезвитеру Теодору Рајачићу, 23. октобра 1846. године “како је овако малена и сиромашна”, његова општина “па не може да плаћа никакве нове намете црквених власти”. Неко време, радио је поменути свештеник заједно са Милутином, да би од јесени 1847. Милутин остао сам са бедних 200 форинти годишње плате, плус свега 40 форинти за квартир.

Милутинове године проведене у Сењу поклопиле су се са значајним политичким догађајима у то време:

у Загребу је 25. марта 1848. године одржана Народна скупштина Троједне Краљевине, на којој је “Србе посебно обрадовала одлука којом је проглашена “једнакост свију без разлике у вјери”, па су Срби и Хрвати заједно славили Ускрс истог дана, 23. априла 1848. године. Врхунац слоге Срба и Хрвата достигнут је 5. јуна 1848. године, приликом свечаног устоличења Јосипа Јелачића за бана, који је положио заклетву пред српским патријархом Јосифом Рајачићем.

Али, прилике на терену биле су другачије, па је убрзо, бан Јелачић у хрватском Сабору захтевао да се позову бискупи загребачки, сењски и ђаковички, “да свештеницима издају налог да се пук умири”(!) То је понајбоље осетио на својој кожи и сам Милутин Тесла који је био принуђен да се обрати писмом на немачком језику сењској војној команди с молбом да војништво православно недељом и празником долази у српску цркву, што му команда не уважава, већ његов допис “са нужним извештајем” прослеђује ондашњем “заповједнику земље” бану Јелачићу у Загреб.

Резултат овог Милутиновог захтева од 20. јула 1848. године, био је тај, да је мајор Фрошмајер од Шајбенхофа, и даље слао војнике у римокатоличку цркву, “из тешке мржње према благочестију нашему и држећи наше свјашчанство за ништа”, писао је Милутин Тесла Епархијском консисторијуму.

Идеали којима се руководио током читавог живота можда баш најбоље потврђују његове речи изговорене у Сењу 31. јула/12. августа 1852. године:

“Бога ми мога! Ништа ми није тако драгоцјено као слобода, благосостојаније и напредак Народа Мог и Браће, и за ово двоје:

Церкву и Народ, гди год будем, готов ћу бити живот мој положити”.

Премда је 1848. године проглашена верска равноправност, положај српске православне цркве није се могао поредити са положајем католичке. Прва је била трпљена, а друга повлашћена.

Парохије су по правилу уживале мали иметак или су биле без њега, издржаване искључиво од својих верника, махом сиромашних сељака. Њима насупрот, католичке жупе су поред иметка којим су располагале, добијале и редовне дотације из државних фондова, којих је СПЦ била лишена…

После 1848-1849. године материјални положај православних свештеника се још више погоршао. Сељаци нису више били обавезни да их снабдевају огревним дрветом, а увођење папирнатог новца, и пораст цена “после револуције” довео је до великих скупоћа. Револуција 1848-1849 је променила и однос верника са свештеницима. Углед свештеника је опао, а то се неповољно одразило на њихова примања”.

Због тога нам је јасно зашто Милутин Тесла у писму Сењанима каже: “нестало је стариј људиј, нестало је стариј попова – дух времена схваћајте”! Исте године, Анте Старчевић се оглашава са својим антисрпским тезама, а Бахов режим је хватао своје корене.

После пет и по година, Милутин Тесла са супругом Ђуком и двоје мале деце, одлази из Сења.

Георгина Мандић, коју су чешће називали Ђурђија, запамћена је по надимку Ђука, мајка Николе Тесле, рођена је за сада неутврђеног датума године 1822. у Горњем Грачацу, од оца Николе Мандића (1801-1868), пароха горњограчачког и мајке Софије-Соке Будисављевић.

Никола и Софија Мандић имали су осморо деце, а Георгина је била најстарија. Пошто јој је мајка рано преминула била је принуђена да веома рано преузме бригу о преосталој деци због чега се вероватно и касно удала за ондашње прилике.

Дар Марије Терезије

На шестом километру од Госпића, на северозападу налази се село Смиљан, насељено још у време Јапода. Испод брда Богданић, а поред потока Ваганац, на мањој заравни је православна црква светих Апостола Петра и Павла, са парохијском кућом.

Године 1686. крајишке чете узеше Смиљан. Турци се вратише 1692. Онда их Хрвати растјераше и 1709. Фра Марко Месић насилно покрсти 1.700 Турака и добар дио “турске раје” – Срба, јер је већ 1696. године у Смиљану било 17 српских кућа и стара дрвена црква. Царица Марија Терезија 1755. одобри изградњу нове цркве у Смиљану. Црква је саграђена 1765. на темељима старије цркве. Доситеј Обрадовић ће се наћи у Смиљану два пута, а Вук Караџић ће у свом другом Речнику забележити: “Крчмар, брдо у Лици код Госпића више Смиљана; на врх њега су зидине од негдашњег градића”, по овој тврђави је насеље Смиљан добило име.

Вук је врло добро познавао овај крај, о чему сведоче необјављене белешке, које се чувају у Архиву САНУ, где на три места помиње Смиљан, село где се задржао неколико дана 1838. године и преноћио. А где би другде, него код сеоског проте, у кући где ће се двадесет осам година касније родити његов велики поштовалац Никола Тесла.

У Смиљан ће Милутин Тесла стићи почетком октобра 1852. и остаће тамо најкасније до августа 1863. године. По доласку у Смиљан наићи ће на готово непријатељско расположење његовог претходника Илије Жегарца, па ће првих месец дана служења бити принуђен да станује у Госпићу и путује свакодневно до Смиљана.

Материјална ситуација Теслине породице није се поправила добијањем нове парохије. Ту ће му се родити 20. јуна 1853. године, кћерка Ангелина, касније удата Трбојевић, други син, Никола, 10. јула 1856. и 1859, трећа кћерка Марица, касније удата Косановић, а непознатог датума 1863. доћи ће до породичне трагедије, гине најстарији син Данило.

Није то једина несрећа која је задесила Милутина и Ђуку Теслу. Имали су они још живорођене деце која су рано преминула.

Када је дошао у Смиљан, 1852. године, Милутинова парохија је обухватала села: Смиљан, Бужим, Ведропоље и Дивосело у којима је живела укупно 1.651 православна душа.

“Смиљанска парохија је била толико велика да је од једног њеног краја до другог требало пешачити једанаест сати, јер су путеви били неуређени, а често и тешко проходни”. Отац Милутин написао је да га на том путу сретају велике воде и блато.

Интересантно је да Милутин Тесла извештава о “Божјем феномену”, у 55. броју “Србског Дневника” од 30. јуна 1855. године по старом календару, над Смиљанском долином, који се десио на Петровдан, а у исто време следеће 1856. године, родиће му се син Никола.

Тако ће они који сматрају да је Никола Тесла пореклом са неке друге планете, а њих није мало широм света, имати идеалне доказе за своје теорије, и то баш из руку Милутина Тесле.

Када овоме додамо чињеницу, да ће сваки озбиљнији истраживач Теслиног животописа наћи више датума његовог рођења, у аутентичним документима и изворима, где фигурирају године 1855, 1856. и 1857. година, па и различити дани и месеци рођења, то ће онај ко буде желео лако “доказати” да је Никола Тесла рођен баш 10. јула 1855. године а не годину дана касније или ма ког од датума који се појављују у другим изворима. Треба напоменути да општеприхваћени датум рођења од 10. јула 1856. године потиче из историјског извора који је настао тек 1883. године!

Рођење Николе Тесле ипак је најављено, годину дана раније, као што је Витлејемска звезда најавила мудрацима рођење Исуса Христа, или као што је, на сличан начин, предсказано рођење Александра Маке-донског, Карађорђа Петровића и других знаменитих личности.

“Лијепи феномен даје простоме народу повода од сваке руке судити, умнијему зритељу пак остала је мука та што га се није могао сит нагледати, јер ово поја-вљење божије природе толико је трајало, колико би човијек могао тако рекућ шинути дланом о длан. Јуче била је врућина велика и воздух ладан, небо се смјешило и звијезде сјајиле како игда; наједанпут, блисну од стране истока, и као кад би забуктало триста луча потегну на запад, звијезде уклонише се, и би рећи сва природа стаде; појављење пак преко свода неба пролазећи чинило се је тако близу, као да би га из праће доватити могао, а чуло се је као далеки водопад и просипајући од себе варнице остављало је модре пруге за собом, и кад је шмркнуло за први бријег, заорило се је тамо, као да би се срушила каква велика кула, а одјек протезао се је у Велебиту на јужној страни задуго. Затијем обузе часком помрчина и миријаде свјетила небеснија остадоше преблијеђене од лица овог малог божијег феномена”.

Затрти трагови

Цркву св. Пророка Илије у Радучу минирале су комунистичке власти 1949, а обновљена је 1988. године. Данас припада Архијереском намјесништву личком Епархије Горњокарловачке, баш као и остале цркве у местима везаним за име Милутина Тесле – Штикада, Сењ, Смиљан, Госпић и Грачац.

Путник намерник је још 1980. године могао наићи на затрте трагове родне куће Милутина Тесле у Радучу:

“Једна од тих зидина, данас готово сва обрасла, само кад лишће опадне открива да су то остаци куће. Пролазник који познаје тај терен, мора да застане и да му мисли дубоко уроне у прошлост. То је очевина Николе Тесле. Ту се 3. фебруара 1819. родио његов отац Милутин Тесла”.