Више јама у које су комунисти 28. августа 1944. године бацили побијене младе војнике “Гвозденог пука” Павла Ђуришића, прије два дана обишли су потомци страдалих. Није било лако обићи Крново у потрази за јамама, али на челу са старином из Никшића Стевом Вујичићем група мала, али одабрана, обишла је више стратишта на Крнову.

-Овдје смо да би се сјетили догађаја прије 78 година који је скоро заборављен. Неко је кости наших костију бацио у јаме по Крнову и забранио да над њима пустимо сузу и да се помолимо за спас наших предака, али и нас самих. Ипак, дошло је вријеме да се сјетимо и злочина на Крнову и да достојно обиљежимо стратишта младих невиних људи који су страдали на правди Бога и у једном сулудом времену гдје није било милости за онога ко другачије мисли, рекао је Стево.

Он је потомке страдалих обавијстио да ће 28. августа на челу са владиком Методијом опет посјетити Крново и да ће бити одржан парастос страдалим четницима. У плану је да се и трајно обиљеже крновска стратишта, можда и подигне црква покајница и сакупе и достојно сахране кости мученика разбацаних по јамама у овом крају.

Стево Вујичић прије два мјесеца објавио је у медијима шта се све дешавало на Крнову прије 78 година.

-Кажу да је очинска фигура битна у животу сваког човјека. Сада као већ стар човјек од 84 године, а од тога без очинске фигуре пуних 78 година морах написати ову исповијест. Мог оца којег су убили, невиног, бацили су у јаму они који су на тај начин жељели да пошаљу поруку да против партије нико не смије бити нити наређење одбити. Та рана на мом срцу дјелимично је зацијељена онда када сам ја извадио кости свога оца, ја који сам у том тренутку био старији од свога оца али ипак и тада и сада његово дијете. Нисам хтио ту да станем, јер ме није бољела само моја рана, већ и ране и свих оних чији су мужеви, синови и браћа побијени у лицемјерно названим лијевим скретањима, а та лијева скретања дешавала су се више пута, то је био ратни злочин без преседана! Јаме и јамари, написа књигу Вујовић, пуна је Црна Гора јама, пуна је братских костију, у овоме нашем Никшићу од Грахова преко Горњег поља до Крнова. Неке смо успјели да извадимо из тих бездана и сахранимо, неке нијесмо, јер су се негдје одбори за вађење претворили у одборе за невађење. Али и то ће се промијенити, јер има људи добре воље, људи храбрих који су спремни да ову ствар изгурамо до краја, јер ако је не изгурамо до краја помирења у Црној Гори не може бити. На Крнову смо били прије неколико дана, тамо испод ветрењача, тамо гдје у неколико јама још увијек леже кости 300 честитих припадника Југословенске војске у отаџбини, којима није помогло ни то што су се предали својим идеолошким непријатељима, није им помогло ни то што су били младићи од 17 до 30 година, џелати нису имали милости.

А џелати који су починили овај ратни злочин били су припадници 7 црногорске бригаде, нису злочинци марили за чињеницу да су неки од ових младића били присилно мобилисани а неки чак и њихови симпатизери.

Прече од свега било је наређење штаба црногорских партизана и несумњиво главног штаба на чијем челу је био Јосип Броз Тито кога је објективна свјетска историографија описала као масовног убицу.

Савјест и свијест о томе да чине ратни злочин није постојала, једноставно су се претворили у звијери, звијери у људском облику.

Јаме су напуњене њиховим тијелима а онда систематски деценијама затрпаване, мислили су ваљда да ће тако избрисати сјећање и траг на ове невине људе. Али има нас који то нећемо дозволити и овим путем желимо да истакнем посебну захвалност онима који ми помажу да се истина о овим људима чује и да их извадимо из тих безданица, хвала господину Вукашину Вукчевићу, хвала господину Марку Радоњићу планинару, хвала господину Здравку Вукчевићу, хвала господину Миру Ђикановићу и хвала господину Спасоју Томићу, јер уз њихову помоћ сигуран сам да ће невине душе наћи свој мир, јер то и заслужују ! Свако побогу заслужује гробно мјесто! Сви га имају па чак и они који су нас 1941 напали и дошли као освајачи! Црна Гора не смије бити земља Јама Гора, мора се измирити, вријеме је да кости извадимо а јаме након тога запечатимо, да нико па ни случајно у њих не упадне а камо ли не дај Боже да људе тамо убаца!

Будимо људи, да достојно сахранимо мученике!