Пише: Емило Лабудовић
Русија, ко би други? Знало се и прије него се „утврдило“ да су владине сајтове и њену електронску документацију хаковали руски, (читај: мрски непријатељи) хакери из тајних служби. Опште је познато да су хакери ововремени хајдуци и да баш и немају домовину, да су њихови мотиви најчећше исказивање и доказивање надмоћи над креаторима криптозаштите разних система, војних нарочито. Али, наравно, има и оних организованих у разне облике криминалних група са циљем да пљачкају и присвајају материјална добра.
Посебан вид хаковања представља његово организовање, финансирање и сакривање у дубоку позадину државних јавних и тајних организација, са циљем да се проваљује у тајне непријатељских и конкурентских држава и наношење им штете. Тиме располажу и тиме се баве све моћније и организиваније државе, суперсиле поготово, па и Русија, наравно.
Чињеница је да су руски хакери, били државно организовани или не, могли да упадну у електронски систем Владе Црне Горе јер им ни много софистициранији системи и њихова заштита нијесу препрека. Али, поставља се питање како су службе електронске заштите у Влади Црне Горе, службе које нијесу мјесецима биле у стању да открију адресе са којих су стизале дојаве о бомбама постављеним у школама, тако брзо и тако ефикасно успјеле да „адресирају“ нападаче?
Осим, наравно, уколико операцију откривања није предводио онај електронски маг, Предраг Бољевић, који се, по Катнићевим упуствима, онако славно показао у вјештачењу података током суђења актерима наводног „државног удара“.
Наравно, владиним „стручњацима“ решење је дошапнуто зна се одакле и од кога, јер се игра плашења Црне Горе од „погубног утицаја Русије“ наставља без краја и конца. А Црној Гори, Рашку Коњевићу и Ранку Кривокапићу, једини спас од сјенке „руског медведа“ је, наравно, под НАТО кишобраном и у америчко – бриселском крилу.
Има, међутим, и једна друга димензија овог случаја која се намјерно прећуткује, а то је чињеница да је Русија Црну Гору, након три вијека блиских, братских и заштитничких односа, ставила на списак такозваних „непријатељских“ држава. А непријатеље хакују, зар не? Не вјерујем да је интезитет тог „непријатељства“ толики да су руске тајне службе и њихови хакерски тимови Владу Црне Горе ставили у врх својих приоритета, али да Црна Гора више не ужива руску благонаклоност више је него јасно.
Хакерски напади и игра жмурке између „нападача“ и „бранитеља“ су инцидентне природе, што значи да су повремени и периодични. Али је зато непријатељство много трајнијег карактера, нарочито кад је фиктивно и служи за унутрашње потребе. А Црној Гори су спољни непријатељи насушна потреба којом се правдају све спољнополитичке глупости и пузајући потези, као и унутрашња неспособност управљања политичком и економском кризом које државу дрмају из темеља. Ти „непријатељи“ су јој издиктирани и наметнути да би одржали привид оправданости приклањања западном систему, не толико вриједности колико организацији силе и насиља. То су, прије свих, Русија, затим Србија и, наравно, круцијални диндушманин – Српска православна црква.
Русија је, дакле, доказана, фали још само да Драгиња пронађе оне калашњикове у манастирским катакомбама па да се беспоговорно докаже да СПЦ планира окупацију Црне Горе, а Србија и њен државни врх су ту, увијек при руци, као адут у партији карата у којој се зна чије је задње вучење.
Наравно, списак би био некомплетан ако му се не би придодали овдашњи Срби, провјерене експозитуре, шпијуни и извршиоци радова горепоменутих душмана који упорно Црну Гору вуку уназад, у клерикализам, четништво и мрак прошлости. Сва је срећа да ови који су њихова искривљена слика у огледалу немају довољно трактора, иначе би Драгиња и друштво бар тај проблем очас ријешили.
Дакле, кривица непријатељске Русије је „недвосмислено“ доказана јер кад то кажу провјерени истинољупци из Вашингтона – поговора нема. Домаћи стручњаци су ту само да понове речено и присвоје заслуге за стручност и ефикасност. Још ако је онај Бољевић утврђивао кривицу, нема тога суда на којем Руси не би били проглашени кривим. Осим, можда, оног Сузаниног, који се испоставио судом божанске правде. А кривице и кривци се множе јер су потребни у мјери у којој се гомилају унутрашњи проблеми којих је толико да ни на списак не могу да стану. Зато, за сваки случај, ако зафали кривих… има нас довољно за сва ваша а наша сагрешења. Па, изволите.