Војводина данас обележава 104. године од када је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање одржана у Новом Саду 25. новембра 1918, на којој је донета одлука о присаједињењу Војводине Краљевини Србији.
Пошто је Српска војска средином септембра 1918. пробила Солунски фронт уследио је брзи продор српских и савезничких трупа на север пре свега с циљем ослобођења Србије, а такође и земаља настањених Србима и другим Јужним Словенима на простору дотадашње Аустроугарске, у складу с раније прокламованим ратним циљевима.
Пошто су као последица тешког војног пораза односно распада Солунског фронта представници Бугарске потписали примирје 29. септембра, почев од сутрашњег дана следила је капитулација Аустроугарске 4. новембра.
Неколико дана раније поједини делови Двојне монархије већ су прогласили отцепљење, Чехошловачка 28. октобра, а у Загребу је 29. октобра проглашено стварање тзв. Државе Словенаца, Хрвата и Срба, што је заправо био само формалан чин.
Српска војска тријумфално је ослободила Београд 1. новембра 1918. Панчево је ослобођено 8. новембра, 17. данашњи Зрењанин (тада Бечкерек, од 1935 Петровград, по краљу Петру И Ослободиоцу) и Кикинда. Нови Сад је ослобођен 9. новембра, Сомбор и Суботица 13. У Сомбору је претходно основано Народно веће Срба и Буњеваца, а у Суботици Буњевачко-српски народни одбор. Барању је српска војска ослободила 14. новембра.
Заседање Велике народне скупштине 25. новембра 1918. одржано је у здању „Гранд хотел Мајер”, који је преименован у хотел „Слобода” (Принтскрин )
Заседање Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање 25. новембра 1918. одржано је у здању новосадског хотела „Слобода”. Тада је то заправо био „Гранд хотел Мајер”, потом преименован у „Слобода”, наводи Танјуг.
Скупштину је сачињавало 757 посланика изабраних у свим деловима Војводине у складу с прогласом Српског народног одбора од 17. новембра. Модел је подразумевао једног посланика на хиљаду грађана. Међу посланицима је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6, Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и један Мађар. Занимљиво је да се међу посланицима налазило седам особа женског пола.
Скупштину је као најстарији посланик отворио прота Јован Храниловић (унијатски свештеник, песник, журналиста). Заседање Скупштине водио је др Игњат Павлас, адвокат, познати српски национални радник. Осим Павласа најистакнутију улогу имао је Јаша Томић. Управо Томић је прочитао одлуке Скупштине којима је проглашено присаједињење Војводине Краљевини Србији.
Присуствовала је и делегација Сремаца који су претходног дана у Руми, под руководством Жарка Миладиновића, на Великом народном збору прогласили припајање Србији. Збор је сачињавало приближно 700 посланика разних крајева Срема.
Донете су такође одлуке о образовању локалних органа управе. На чело покрајинске владе, назване Народна управа за Банат, Бачку и Барању изабран је др Јоца Лалошевић, а Великим народним саветом, како је названа Скупштина, руководио је Славко Милетић.
Упамћен је говор Јаше Томића у којем је између осталог речено: „Ми најпре треба да обучемо српску кошуљу, јер нам је ближа, а тек онда да се заоденемо југословенским огртачем”.
Био је то далековиди одговор на настојања из Загреба да све југословенске земље дотадашње Аустроугарске наступе заједно према Београду.
Томић је нагласио: „Србија овенчана славом из балканских и Првог светског рата и непризната Држава Словенаца, Хрвата и Срба скрпљена од делова Аустроугарске никако не могу бити равноправни чиниоци уједињења”.
Између осталог рекао је и: „Од срца ћемо у Југославију, али наш пут тамо води само преко Београда. Ако не нађемо у Југославији Србију и Црну Гору немамо у Југославији друго тражити!”
Иако је било различитих тумачења посланици су једногласно одлучили да се Војводина најпре прикључи Краљевини Србији, а да потом може следити шире југословенско уједињење.
Присаједињење је било плод вековног сна војвођанских Срба за прикључење матици Србији.
Војвођански Срби никада нису прежалили укидање Војводине образоване 1848. на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, коју је бечки двор укинуо 1861. Формални назив од 1849. био је „Војводство Србија и Тамишки Банат”.
Неколико дана потом 1. децембра 1918. регент, потоњи краљ, Александар прогласио је у Београду стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Првобитно је заправо коришћен термин – краљевство.
Године 1929. земља је преименована у Краљевина Југославија.
У складу с новом управном поделом Војводина је тада постала саставни део новообразоване Дунавске бановине, са средиштем у Новом Саду.
Највећи градитељски и општи успон Нови Сад дугује управо том периоду.
Јаков Јаша Томић (1856 – 1922) новинар, плодан писац, политички првак војвођанских Срба, неформални наследник Светозара Милетића улогом на Великој народној скупштини у Новом Саду те 1918. доживео је врхунац патриотских циљева.
Његов саборац Игњат Павлас те 1918. био је потпредседник Српског националног одбора и члан делегације која је у Београду тражила да српска војска најбрже могуће уђе у Нови Сад и Бачку.
Павлас је био адвокат, један је од првака Соколског покрета у Бачкој, оснивач планинарских друштава, веслач, велики српски национални борац. Убили су га мађарски окупатори у Новом Саду, на Дунаву, јануара 1942.
