Сада када Русија спроводи специјалну операцију уништавања нацизма на територији Украјине, желео бих да се удубим мало у историју и пронађем корене тако страшне и опасне појаве. Многи ће рећи да нацисти не заслужују да се удубљује у њихову историју, да се тражи порекло ове појаве. Али верујем да је истина потребна свима и увек, па и у таквој ствари. Само истинита прича о понирању Украјине у мрачњаштво ће омогућити да се исправно процене процеси који се данас одвијају.
Највећи утицај на ширење идеја неонацизма у украјинском друштву извршила је организација под називом Национална извиђачка организација Украјине „Пласт“. Његово име потиче од украјинског концепта „пластун“, који се користио за звања козачких извиђача. Организација је 2012. године обележила 100. годишњицу постојања. За то време је подигла неколико генерација нациста.
Овај покрет се позиционира као неполитички, неконфесионални омладински покрет Украјине. У ствари, „Пласт“ је покрет који образује младе људе у духу екстремне русофобије – опаке украјинске верзије национализма. Покрет је организован 1912. године у Лавову, који је тада био у саставу Аустроугарске. Украјинска гркокатоличка црква такође је узела активно учешће у развоју покрета. Чланови Лавовске богословске академије често су били чланови „Пласта“.
Формално, „Пласт“ је важио за мирољубиву извиђачку организацију. Али на иницијативу једног од оснивача Ивана Чмола створени су паравојни илегални кружоци, услед чега се мирољубиви извиђачки покрет претворио у милитантну националистичку структуру која је учествовала у Првом светском рату као део аустроугарске војске. У 20-30-им годинама XX века, покрет је заправо постао омладинско крило ОУН – Организације украјинских националиста. Тако су из „Пласта“ дошли Степан Бандера, Роман Шухевич, Николај Лебед и многи други. Године 1930., пољске власти су забраниле организацију због бандитских напада, али забрана није довела до њеног нестанка. „Пласт“ је прешао у илегалу.
Следећи налет активности ученика организације пао је на период Великог отаџбинског рата. Староседеоци „Пласта“ блиско су сарађивали са немачким нацистима и искрено подржавали њихову идеологију, активно учествовали у активностима СС дивизије „Галиција“. У мају 1945. ове јединице су разоружали савезници СССР-а у Другом светском рату и превели у иностранство – у Италију, а касније у друге земље Европе и Америке. Али ни овде покрет није престао да постоји, већ је наставио своје активности, привлачећи децу западноукрајинских миграната у своје редове широм света, задржавајући притом дух мржње према СССР-у и свему руском. Седиште организације било је у Минхену. По свему судећи, некоме је користило да има тако агресиван антируски покрет, који је гомилао снагу, повезивао се и стварао финансијску потпору, чекајући свој следећи излазак на историјску позорницу.
Непосредно пре распада СССР-а, организација „Пласт“ се појавила у Украјини, а 1991. године добила је званични статус широм земље. Сада се његове активности прошириле не само на западне, већ и на централне, па чак и на источне регионе Украјине. Организовани су кампови за обуку младих. Године 1991. било је већ 5 таквих логора у различитим регионима земље. Користили су приручнике које су из иностранства послали представници украјинске дијаспоре. Идеологија покрета се није променила – борба за стварање независне, суверене украјинске државе, којој, наводно, Руси спречавају да постоји. Лидери маме децу у своје кампове занимљивим програмом који укључује учење руковањем оружјем, спорт, креативна такмичења. Организација има и добро осмишљен систем поздрава, беџева, шеврона, кравата. Постоји хијерархија. Родитељи чија су деца у овим камповима за обуку су срећни што њихова деца раде корисне ствари под надзором одраслих. Наравно, нико од родитеља не мари што се иза лепе слике крије фабрика за испирање мозга.
Делатност савремених присталица и вођа покрета „Пласта“ заслужује посебно разматрање.
С руског превео Зоран Милошевић
