Пише: Горан Киковић, професор и главни и одговорни уредник 2Гласа Холмије”
На позив Милована Дукића, директора Основне Школе “Милић Кељановић“ Коњухе, били смо гости основне школе у Коњусима и посјетили потом мјесни центар Коњухе у чијем су саставу: Јошаница у оквиру које су: Јапан, Крајишта, Осоја, Жар Мишковића, Паљике, Бријег и Дулипоље у које спадају Дулипоље, Брод, Црвљак, Мимиће и Аље. На Броду је Црква Светог Вазнесења Господњег, Основна Школа “Милић Кељановић“,Сеоски дом, споменици погинулим у Другом Свјетском рату, бисте народних хроја из овога краја и други садржаји који су некада били у бољем стању него што су данас.
Да се број становника у руралном подручју сјевера Црне Горе драстично смањује најбоље свједоче поткомовска села у којима се у последњих године рађа све мање дјеце! Ријетки мјештани кажу да је омладина из године у годину одлазила да живи у неке срећније и богатије крајеве, а да су завичају остала вјерна углавном старачка домаћинства и нешто момака од којих је ријетко који успијевао да склопи брачну заједницу. Наводе да је то утицало да дође до драстичног пада наталитета. Тако се Основна школа “Милић Кељановић“ у Коњисима, са тридесетак ђака, нашла практично пред затварањем, и поред тога што је прије пет деценија ова образовна установа бројала близу 460 ученика. Свако ко хоће реално да размишља мора да буде забринут за наша села. Осамдесетих година прошлог вијека у школу у Коњусима сваки разред је имао по два одјељења. Тада је у Коњисима било толико младости де је то било милина гледати.
Овог дана је прослављено 165 година “Васојевићке универзе“ односно ОШ “Милић Кељановић“ у Коњисима. Један од оснивача ове школе био је поп Милош Вуковић. Нажалост држава Црна Гора на адекватан начин не чува споменике заслужних људи у Васојевићима!
Иако су се јавно оглашавали мјештани поткомовских села нијесу до сада имали разумијевање код надлежних органа за покретање иницијативе којом су од њих тражили да донесу одлуку о трајној заштити споменика попа Милоша Вуковића, подигнутог код цркве Васнесења Господњег у Коњусима. Наш саговорник на ову тему био је пјесник родом из овог краја Радоје Мишковић, који подсјећа да је поп Вуковић рођен 1835. године у сусједном селу Кошутиће и да је био један од највећих духовника овога краја.
-Поп Милош Вуковић је богословско-учитељску школу завршио у Србији да би након тога боравио у Русији, тачније у Петрограду, гдје је, о трошку тамошње Патријаршије, усваршавао своје знање. Послије тога вратио се у завичај гдје је, заједно са попом Петром Вулићем, 1861. године основао прву школу у овом крају. По ширини наставе и необичној спремности тадашњих учитеља, ова школа је добила име “Васојевићка универза“. Како биљеже хроничари, предмети изучавани у овој школи прелазили су оквире утврђених планова и могућности слушалаца. Ученици су, поред наставе, учили и разне војничке вјештине, радили гимнастику, вјежбали мачевање и рвање и састављали говоре, каже он.
Мишковић истиче да поп Вуковић зуаслужује дубоко поштовање као духовник и свестрано образована личност, а његов споменик у Коњусима трајну заштиту.
-Поп Милош Вуковић је био непоновљива личност која је оставила дубок траг по питању ширења духовности, писмености и образовања на простору Васојевића. Нажалост, његово гроб и споменик подигнут крај цркве у Коњусима деценијама је био препуштен зубу времена, без адекватне заштите. Зато од надлежних институција, а прије свега од Министарства културе, тражимо да овај споменик добије трајну заштиту као обиљежје од посебног значаја – апелује наш саговорник Радоје Мишковић, који тражи да се споменик што прије обнови.
Него да се вратимо Дану школе који је заједно са дјецом и запосленима огранизовао директор основне школе Милован Дукић. Он је том приликом поздравио присутне својом бесједом коју ми овдје доносимо у цјелини.
-‘Уважени гости, драги пријатељи, цијењени родитељи и мјештани. Добро дошли на обиљежавање 165. рођендана ЈУОШ „Милић Кељановић“. Наша драга и примјерна ученица Миланка је у својој поздравној ријечи рекла да обиљежавајући 165. годину постојања ове школе, можемо рећи да обиљежавамо јубилеј. Мислим да није погријешила! А ја ћу додати још ово: Након оволико година постојања, свака година је јубилеј! Из тог разлога ми је част што се баш у овој години налазим на челу ове образовно-васпитне установе, као што је част и свим запосленим у школи.
Настојао сам да овај мој поздравни говор не траје дуго, па ћу вас у најкраћем упознати са историјатом школе и неким будућим плановима. Школа у Коњусима је имала трновит пут настанка. Много пута је почињала са радом, али и много пута прекидала рад. 1858.г. се узима као година када је званично отворена прва школа у овом крају, тзв. Коњушка, односно Васојевићка универза, недалеко одавде у кући Петра-Пера Мишковића на Саврдаку, а први учитељ је био поп Петар Вулић.
Након краћег прекида, на иницијативу угледних Васојевића и мјештана овог краја, школа се поново отвара. Учитељ је био поп Милош Вуковић који се као и његов претходник, Петар Вулић, школовао у Русији и за кога се слободно може рећи да је због свог образовања и просвјетитељске мисије био лучоноша књиге и писмености испод Комова. Школа је радила у приватној кући без програма и уџбеника. Учитељ је користио црквене књиге или је сам састављао оно што му је било неопходно за рад са дјецом. Ђаци су изучавали вјеронауку, реторику, црквену књижевност, али и разне војничке вјештине.
У том периоду рада школе, у њу нису ишли само ђаци из Коњуха већ и из околине јер они који су жељели да се школују хрлили су тамо гдје је школа радила без обзира колико је то било далеко, поготово што су тадашњи ђаци основци били момчићи од 13,15, па и 18 година. Ђаци ове школе временом су постајали просвјетни радници, судије, официри, војводе и војсковође. Један од првих полазника био је и славни војсковођа, политичар, народни паметар, један од најугледнијих људи свог времена не само Васојевића већ и много шире – Војвода Лакић Војводић. Можда је незахвално помињати оне који су се школовали у овој школи и касније постали истакнуте личности јер се деси да се неко изостави…. али ипак, уз извињење свима, морају се поменути: Митар, Јеврем, Крсто и Аксо Бакић, Мираш Зоњић, Зеко Вуковић, Милић Микетић, Аксо Бојовић, Драго Војводић, Новица Драговић….. Неизоставно се мора поменути и Чедо Вуковић- истакнути црногорски књижевник и академик.
Прва слова у овој школи научио је и народни херој Милић Кељановић чије име носи ова образовно-васпитна установа. Ђаци су били и : проф.др. Јован Бабовић- у некадашњој Југославији савезни министар пољопривреде, др. Мишо Лепосавић- доктор медицинских наука и шеф катедре на Медицинском факултету у БГ, проф.др. Милош Цимбаљевић- декан Медицинског факултета у ПГ…. и многи други.
До 1958.г. школа је радила као четвороразредна, да би те године, на прослави стогодишњице постојања прерасла у осморазредну. Тадашња села су била пуна људи, породице биле многобројне у погледу броја дјеце, па је рецимо те 1958.г. било укупно 270 ученика (101ученик у нижим и 169 у вишим разредима).
У саставу школе радила су 4 Подручна одјељења – Јошаница, Кути, Цецуне и Ђулиће. Али, услед изражене миграције и слабог прираштаја, са радом су престала три ПО – Цецуне – 1990.г. Кути- 2003.г. и Јошаница – 2008.г.
Данас ову школу похађа релативно мали број ученика. Укупно од 1. до 9. разреда 36 ученика. Од овог броја у Матичној школи 26, а у ПО Ђулиће 10 ученика.
Специфичност школе се огледа у томе да се рад одвија у два физички одвојена објекта. У једном, реновираном 2018.г., се налази шест учионица и у њему се одвија наставни процес за већину наставних предмета, док се у другом објекту, који је иначе у прилично руинирамом стању, налазе двије учионице, просторија која се при лошим временским условима користи за наставу физичког васпитања јер немамо намјенску фискултурну салу, просторија за архиву, једна канцеларија и зборница.
ПО Ђулиће се налази у склопу сеоског дома, а школске просторије су такође у не баш задовољавајућем стању.
Као и све друге школе, и ова школа се финансира из буџета државе. Та средства су доста мала, а школа нема могућност сопственог финансирања. Али ипак смо успјели да домаћинским понашањем уштедимо одређени износ новца и да уз помоћ пријатеља школе пред почетак ове школске године направимо објекат за одлагање дрва и изведемо одређене радове у унатрашњости прије поменутог руинираног објекта. Ове пријатеље школе морам и поменути – ради се о предузећу „Бој комерц“ из АН и ОШ „Доња Ржаница“ из Берана који су нам донирали велики дио потребног материја за извођење радова, па им се овом приликом јавно захваљујем.
Надамо се, усудићу се да кажем ОСНОВАНО, да ћемо у току године успјети да обезбиједимо средства преко којих цемо у многоме побољшати услове боравка и рада ученика и свих запослених како овдје у објекту у саставу матичне школе, тако и у ПО у Ђулићима.
Мало прије сам рекао да финансијска средства која добијамо из буџета нису баш на задоваљавајућем, односно жељеном нивоу, али ипак морам похвалити ресорно Министарство а самим тим и Владу у погледу редовности уплате. Наиме, уплате на мјесечном нивоу су редовне тако да школа нема апсолутно никаквих дуговања, на вријеме је био уплаћен новац за набавку огријевног дрвета, редовно се уплаћује новац везано за превоз ученика…. Надовезаћу се кратко на ову информацију о превозу – школа је у септембру 2021.г. од Министарства добила комби за превоз ученика. Ради се о новом возилу, тако да ученици имају безбједан превоз од својих кућа до школе и назад, а редовност истог је у складу са временским приликама и стању на путевима.
Могло би се још много говорити, али мислим да су ученици нестрпљиви да нам прикажу програм који су интезивно и веома вољно припремали неколико дана уназад, па бих овај простор испред вас препустио њима!
Још једном бих вас подсјетио да је мали број ученика и да су из тог разлога сви укључени у програм, а поједини и у више тачака…. па уколико у току извођења програма дође до неких грешака – да ћемо их схватити , да им нећемо замјерити већ подржати иплаузом јер знам са коликом вољом и жељом су приступили припреми програма, казао је Дукић.
У организацији школе изведен је богат културно забавни програм са којим су се одушевили сви присутни уз коментаре да све није црно и да поткомовље има славну прошлост, али и будућнст, кад има овако бисту дјецу и добре и одговорне наставнике.
Група момака ученика ове школе и мјештана запјеваше тога дана уз традиционални српски инстумент ”гусле” и то лијепе наше васојевићке пјесме: “У долини покрај Лима / Васојевка свака фина“ или “У Коњухе ја сам и зими и љети / на мене се Гаро моја сјети“ или “Ој Комови на изласку сунца, / дивна ли си планино, срце јаче куца“ или “С једне стране Перућица а са друге Тара, / љубила ме под Комове једна згодна Гара“! Па она чувена и позната “Од Берана до Јапана најљепша је Милијана“
Из школе и са дивног програма уз велику љубазност директора Милована Дукића и наставника као и мјештана који су напунили салу и уживали у величанственој ”академији”, потом смо пошли до Раденка ”Јарета” Јанковића у кафани “Перућица“. Он је и власник и конобар, ту је његово ноћиште и коначиште, боравак и прихватилиште путника и намјерника. На зиду унутар његове кафане налазе се застава велике државе нама братске – Русије. Са ”Јаретом ” смо отпочели разговор на шаљиве теме а једна је анегдота везана за њега и активисте некада владајућег ”ДПС а”. Он им једном приликом њима каже: ”Чујем да купујете разне гласове бирача а чим се продају то је обична стока. Него кад толику стоку куписте све овуда по Андријевичким селима како немогасте купити ”једно Јаре”, алудирајући на свој надимак.
Ту смо видјели прелијепу тробојку заставу Русије у његовој кафани у Коњусима код Андријевице Јаре нам је овом приликом казао да су се у овој кафани гостиили и били људи свих занимања и професија, од амбасадора до посланикâ, министара, предсједникâ општинâ, других угледника, књижевника, писаца, новинара, до многих заљубљеника у Комове, истраживачâ наше славне прошлости. У односу на прошла времена данас се скромно живи, али пије се добро и има позитивног духа, попије се и запјева.
И овом приликом смо разговарали са Огњеном Мишковићем-Неном који живи у засеоцима Аље и Жар Мишковића у десеточланој породици, бави се пољопривредом и сточарством. ”Морам Вам можда досадити са мојом причом али је нажалост истинита јер, Живот наш је нажалост угашен јер су нестале амбуланта, пошта, продавнице, треба за 200 гр кафе и 1кг шећера да одем до Андријевице, немам овдје да купим ни основе животне намирнице. Круна нашег незадовољства је сјеча шума и уништавање вода “које су уцијевљене“, све нам је уништено. Путеви су уништени и зато све мање народа има у овим крајевима, ако се не врати све у нормалу овдје у скорије вријеме неће бити никога. Ја сам дошао из Тивта и овдје одржавам двије породичне куће које припадају трусном подручју и угрожен сам од усова које ће затрпати све породице. Зато смо организовали протесте апелујући да се престане са сјечом мојанских и рованских шума. Ако се она не прекине сматрам да су овом експлотацијом и физички угрожене моје и друге породице. Посебна је прича уништавање дивљих животиња о којима би могло да се снимии хорор емисија, све ово говори да је дошла задња ура за поткомовски и коњушки крај“, каже нам у даху.
У Коњусима смо срели младу и лијепу Коњушанку и кршну Васојевку Ивану Бабовић, дјевојачко Мишковић, са којом смо разгварали о њеном животу у Коњусима данас.
На питање шта за њу значе Коњухе, одговорила нам је следеће: Гдје се човјек роди и одрасте ту је најљепше. Ја сам овдје одрасла, стекла и научила врлети живота, није лако одговорити поготову у данађњем времену животу у овим крајевима.Међутим ја сам остварила све животне циљеве, добила породицу, прешла све стазе нашег лијепог села. За мене значе Коњухе неисцрпна љепота и снага, енергија, опстанак, нада, љубав и воља за све животне побједе. Храброст и подстицај, да и даље опстајем и чврсто држим коријене свог постанка и развоја. На моје питање? како се живи данас у селу Коњухе? Јелена нам је одговорила ” Живот у селу, ако поредимо некад и сад, онда је сада, свакако лакши. Доступан је интернет, инфраструктура је боља, у смислу повезаности овог руралног простора са градом, путеви до засеока, који олакшавају дане у нашим лијепим Коњусима. Доступне су машине за рад, које умногоме помажу у обављању сеоских, пољопривредних послова. На добром смо путу за развој туризма,које нуди наш крај и има изузетног потенцијала, а жеље и воље не фали, да будемо посјећени током читаве године. Дакле,и то је једна новина, гдје смо препознати на туристичкој мапи Црне Горе. Похвално је и то што ученици наше школе имају свој школски превоз до углавном скоро свих засеока, гдје је могуће проћи. И то је једна од олакшица, која подстиче и помаже да наша ђеца лакше стижу до својег знања, и уједно се народ подстакне да ту опстане и истраје.
На наше питање Јелена шта би ти промијенила у животу Коњуха? Она је одговорила следеће ”Промијенила, па знате, управо када је живот овдје постао лакши, народ је отишао, у потрази за бољим животом или подстакнути немогућношћу запослења. Надовезат ђу се на претходно питање, гдје поменух путеве, дакле радити на одржавању истих, јер је пут прекретница остајања и везе са свијетом. Подстицај за туризам, направити бољу рекламу нашег краја,да позовемо народ да се врати, да изграђујемо заједно боље сјутра. Додала бих жељу да се отвори фабрика у којој људи могу наћи запослење,да овдје стварају породицу, да вратимо сјај који је насе Коњухе имало, а то је омладина и дјеца.. То би била пријеко потребна промјена,дати план да се вратимо стазама испод Кома! Љубазно је уз осмјехе са нама у Разговору за ”Глас Холмије” истакала Јелена Бабовић.
У Жар Мишковића дошли смо до Вере Ћирић заједно са Радојем Мишковићем, који је објавио збирку пјесама поезије уз подрђку Горана Киковића , а доста његових пјесама објављено је у листу “Пензионер“ и часопису “Глас Холмије“.
-Кад год дођем у завичај сретну ме, поред мога брата Драгана, и Комови раширених груди. Мене као и многе који смо отишли из родног краја сретају и позивају нас да се њима вратимо. Често ме сретала и погрбљена мајка са жутом флашом од пола литра ракије и враћала ме на сјећања из дјетињства и док сам са њом евоцирао успомене гледао сам на Комове, наш ореол висине и такмичио се са орловима који ће више да одлети. Ту сам из тих емоција написао пар стихова из пјесме о Комовима: “Ти си стари знанац многим вјековима. / Долине ти завиде на раскошној висини, / ти си први купан сунчевим зрацима. / И у раној зори и на заласку…“ “Ој, ђевојко испод Кома, да Бог дâ ми дошла дома!“, пјевало се некад у Васојевићима.
Потом смо били гости код Вере Ћирић, предсједнице Мјесне заједнице Коњухе, која нас је братски дочекала. И са њом смо разговарали о животу некад и данас у Коњусима.
-Данас у котлини нашег олтара Кома, којем је туга пратиља, као магла повлачи се старост, умиремо нијемо. Божје симфоније живота нема, три године није се родило ђетета. Нас је мало којих је остало на мртвој стражи осиромашеног села. Ујединимо се без обзира на политичка опредељења ради спаса од умирања села, јер само сложан народ успијева. Коме, помогни нам, уједини нас, наш Олтару! – поручила је емотивно Вера.
Тражећи нешто о историјату Коњуха пронашао сам овај запис, који вам преносим: “Коњухе је било главна раскрсница љетњег пута између Дукље, Врмоше, Дечана и Скадра.
Ту су одмарали владари, па су зато неки засеоци по њима добили имена – Цареви конаци и Царево кућиште. Најстарији запис о селу је из 1330. године. Помиње се у оснивачкој повељи манастира Дечани, односно у Дечанској хрисовуљи. Пише: „Добра ријека и у њој Коњуси.“[2] Село је споменуто и у црногорском годишњаку Орлић за 1866. годину. У тексту се спомиње и исламизација и повратак у православље породице Фатић. Сиромашну удовицу са три синчића, Стоју Мијомановић из села Дулипоље су потурице врбовале 1710. године да пређе у ислам, обећавајући јој привилегије. Добила је име Фата а по њој синови се назваше Фатићи. Зуле Фатић се покрстио 1825. године и добио име Петар. Осуђиван због тога од осталих муслимана преселио се у православно село. Осим једнога Спаха, сви Фатићи су се покрстили. Петар је умро у дубокој старости 1853. године и сахрањен је у селу Коњухе.
Према подацима из 1903. године насеље је имало 197 кућа са 1200 становника. 2008. године са засеоцима је имало 170 становника, 360 кућа, преко 200 напуштених. Те године је било 67 нежења. Основа школа „Милић Кељановић“ је некада имала преко 460 ученика, а 2008. године од 1. до 4. разреда по бројности не чине једно комплетно одјељење. Жене одлазе у градове а неки младићи остају да чувају дједовину.
Овдје ћемо цитирати познатог истраживача Васојевића академика др Радослава Јагоша Вешовића који у књизи “Племе Васојевићи“ о Коњухусима пише: “Још у Летопису Попа Дукљанина помиње се предио Комска Жупа за који назив г. др. Ј. Ердељановић с правом сматра, да се тим именом најприје могла звати красна долина ријеке Перућице, па и Лима све до Андријевице, јер је то непосредно под самим Комом ). Име Коњухе дошло је од старословенског коњухљ (који чува, храни и тимари коње). У старим споменицима налазе се као предиона имена: “Добра Ријека и у њој урочени Коњуси који су били у старе Краљице“. Мон. Серб. 96 (1330). Према народном предању име Коњухе дошло је отуда што су се ту некада у вријеме Немањића, чували краљевски коњи. Од материјалних остатака прошлости који стоје као успомена на раније становништво, постоје на дну Кошутића, на десној обали Перућице, на једном бријегу неке старе развалине које мјештани називају Манастир (“Намастир“), сматра се да је из доба Немањића. Можда је припадао манастиру Дечанима, када су Дечани имали овамо своје метохе. На кошутићком гробљу разликује се такође један темељ неке старе цркве. У народу веле да је ту била латинска црква. Старији Васојевићи казују да је ту пред њихово вријеме постојала једна црква грађена од дрвета, коју су у једном нападу Турци сагорели. Кошутиће се по предању прозвало тако што су некада били манастирски кошутњаци и чувале се краљевске кошуте. Имена везана за српску историјску прошлост јесу даље: Царево Кућиште, на врх Коњуха, под Пехом, прозвано тако, веле, по томе што су у њему становали царски чобани. Други причају како је ту ноћио цар Душан на путу из Будимље за Царине у Комовима и да је по остацима те куће, која је била направљена за одмор царев, и назвато то мјесто Царево Кућиште. Перућица је, по предању, прозвата овим именом што је Свети Сава, пролазећи преко Царина из Зете за Будимљу наредио своме слузи те му је овај ту опрао ноге и копита на коњу, да не би пренио земљу “из проклете Дукљановине у благословену Расију“. На Светог Саву подсјећа и мјесто Сребреница, гдје је, по народном казивању, Свети Сава закопао једном приликом неки сребрни новац. Заслужују пажње називи: Бјежанска Пећина на врху Коњуха, на извору потока Брадавца. Прозвана је тако што се ту склањао народ од Турака за вријеме напада Кариман-паше. Робови Лаз испод Бјежанске Пећине уз Перућицу, прозван тим именом што је ту заробљено од Турака мноштво народа, из сусједних села, када су Турци негдје у давнини нападали ове крајеве. На живот и становништво старијега времена подсјећају насеља: Чечево, Аље и Мимићи. Све су ово називи из давнашњег доба. За Чечево се прича да су ту некада живјеле врло имућне и задружне породице. Предање вели да је ту у седам кућа било девет кнежева. Аље и Мимићи својим називима као да подсјећају на негдашња братства. Дулипоље, центар Коњуха, изгледа да носи своје име по вртачама (дулима) и продорима, које је направила вода, мијењајући ток и кварећи туда земљиште. Насеље Саврдак зове се тако по томе што су становници које су ту најприје затекли Васојевићи, живјели у дубирозима или “саврдацима“. Овдје живи братство Цимбаљевићи (10 к.) од прије Васојевића, али они за себе веле да су и они ту досељени давно (прије 300 г.). Исто тако су старији насељеници, прије Васојевића, и ондашње братство Кељановићи (6 к.), испод Крајишта, (старином, веле, Кучи). Од топографских назива главнији су још: Оманов До, изнад Чечева; Трнова Глава, брдо између Кошутића, Саврдака и Дулипоља; Главице, мало насеље изнад Мимића; Јошаница, засеок у подножју Кома с десне стране Перућице; Црне Баре, привремено насеље са зимским конацима; Чукари, земље и ливаде с пасиштима изнад Црне Баре, лијево од Перућице и испод Варде“, тврди Вешовић. И тако и овог лијепог сунчаног фебруарског дана вратисмо се из Коњуха пуни утисака младости,љепоте,традиције историје и памети. Није случајно овдје прије 165 година формирана ”Васојевићка универза”.
