Према Женевским конвенцијама (Конвенција о правима детета и Римски статут Међународног кривичног суда), забрањује се свим државним оружаним снагама и недржавним наоружаним групама да директно користе децу млађу од 15 година у оружаном сукобу (технички “непријатељства”). Кршење ове конвенције сматра се за ратни злочин

Звучи сулудо, надреално, шокантно, депримирајуће… Међутим, за jугословенске комунисте током Другог светског рата то није била никаква лоша појава. Штавише, било је сасвим пожељно водити са собом у борбу дечаке и девојчице од десет, једанаест, дванаест година.

Из данашње, али свакако и ондашње перспективе, то се не може сматрати другачије него ратним злочином. Јер, како другачије и дефинисати подстрекавање и навођење малолетних лица да без претходне обуке и трунке искуства узму оружје у руке и крену у борбу? Нешто тако гнусно нису могли учинити другачији људи до изопачени комунистички политички комесари, пси рата како су их често називали њихови противници. Комесари су били посебна врста људи, обучена да својом пропагандом, запаљивом реториком и бајковитим сликом о узвишености комунистичке револуције, исперу мозгове и убеде будуће партизане у исправност њихове борбе. Међу тим регрутима нажалост неретко су се налазила и деца из ратним вихором захваћених подручја Краљевине Југославије. Том вештом реториком, али често и присилом, комунисти су предвођени својим комесарима убеђивали најчешће дечаке да узму оружје у руке и крену у борбу за стварање новог света. Света у коме ће се (како се испоставило) њихови предводници уселити у виле предратних богаташа на Дедињу, возати се у скупим аутомобилима, боравити на луксузним јахтама и бити обучени по последњој светској (капиталистичкој) моди. Света у коме ће се сељацима празнити амбари (обавезни откуп), док ће народ грцати у беди и сиромаштву. Да ли је то свет о коме су причали комесари? Да ли је то била та једнакост о којој су тако ватрено говорили трудећи се да убеде што већи број људи да приступе партизанском покрету? Па и не баш. Била је то једна обична превара.

Превара која ће као и многе друге довести до грађанског рата зарад доласка на власт комунистичке врхушке са Титом на челу. Превара која ће довести до смрти хиљада људи на обе стране. И најзад, превара која ће довести и до смрти стотина дечака које су комунисти врбовали или присилили да пођу у рат.

Појава деце у партизанским редовима узела је у једном периоду маха и постала толико распрострањена, да су широм Краљевине по зидовима почеле освањивати исписане пароле: “Шаљимо децу у школе, а не у рат!” Била је то јасна порука и вапај упућен партизанским главешинама. Ипак, они су остали глуви на такве и сличне поруке.
Елем, као што рече она стара изрека: “Чега се паметан стиди, будала се поноси”, комунисти су се током, али и у периоду после рата, чак и хвалили великим бројем “деце ратника” у својим редовима. Тако су, рецимо, послератна филмографија, стрип, али и многа књижевна дела, препуни величања оваквих појава.

Бошко Буха и Мирко и Славко, само су неки од ликова (овај први је стварно постојао) који су кроз филм и стрип слављени као ”деца хероји НОБ-а”. Поред њих ту је и велики број измишљених ликова деце која су прилазила партизанском покрету.
У једном од првих послератних филмова, под називом “Партизани наше узданице, а четници издајице”, из 1946. године дечак Јовица убеђује свог друга Мићу да заједно са њим ступи у партизане. Мића касније гине, а ова матрица ће се поновити у још неким пропагандним филмовима и серијама из каснијег периода. Тако рецимо у једној епизоди серије “Отписани” илегалци Прле (Драган Николић) и Тихи (Воја Брајовић) убеђују једног дечака да помаже комунистима у окупираном Београду. Дечак са надимком Мољац, за кога се испостави да је син јединац који нема оца, на крају епизоде гине од стране агената тајне полиције. При томе нигде ни у траговима не видимо кајање наводних илегалаца зато што су дечака послали директно у смрт. Штавише, стиче се утисак да је то потпуно оправдано!

Уместо да се стиде тога што су током рата одвели у смрт многобројну децу, која још такорећи нису ни започела свој животни пут, комунисти то оправдавају, а да ствар буде још апсурднија, они се тиме чак и поносе. Подсетимо, према Женевским конвенцијама (Конвенција о правима детета и Римски статут Међународног кривичног суда), забрањује се свим државним оружаним снагама и недржавним наоружаним групама да директно користе децу млађу од 15 година у оружаном сукобу (технички “непријатељства”). Кршење ове конвенције сматра се за ратни злочин.

Узимајући у обзир све наведено, не остаје нам ништа друго него да констатујемо да су комунисти употребом деце у ратне сврхе починили још један у низу ратних злочина. Злочина за које нико никада није одговарао.

Милош Драгојевић (Погледи)