Пише: историчар Горан Киковић
Доласком на власт безбозниче и братоубилачке комунистичке клике предвођене Јосипом Брозом забрањено је Србима слободно исповиједање вјере што говори наредба Александра Леке Ранковића, који је био начелник ОЗНЕ.
У Лекиној наредби која забрањује слободно испољавање и исповиједање вјере писало је следеће: Н/р начелницима одељења по срезовима ОД 1.VI текуће године, поступиће се у духу наредбе 175/45 од 14.III о.г која се односи на рад са верским заједницама. Свако одељење ће формирати круг сарадника,који ће ићи у цркве на службе, посебно недељом,са циљем да се попишу имена оних који на њих долазе,како би се реакција и класни непријатељ успешније држала под присмотром.Посебно обратити пажњу на СПЦ (Српску православну цркву) и Исламску заједницу,у којима се окупљају радикални елементи,којима се не сме дозволити да се размахну. Другови из Хрватске и Словеније су изразили резерве у погледу ове мере,тако да се,за сада,на њих ове наредбе неће примењивати.Начелници одељење ће ме једном месечно извештавати о реализацији ове Наредбе. СМРТ ФАШИЗМУ-СЛОБОДА НАРОДУ! НАЧЕЛНИК ОЗНЕ. Александар Ранковић”.
Као што се види из ове наредбе сви Срби православне вјере, а и муслимани- исламске вероисповести били су под присмотром ОЗНЕ (Одељења за заштиту народа) и сматрали су се народним непријатељима.Као што се види у наредби ова мјера се није односила на Хрватску и Словенију, што ће рећи на Католичку цркву, јер су “другови из Хрватске и Словеније изразили резерву према овој мери”…
Док су другови из Црне Горе,Србије,Босне и Херцеговине очигледно јурили и гонили непријатеље и како је то само ОЗНА радила на демократски начин,што значи пребијала кости мученика којима је једини гријех био вјера у Бога.Јер у народу се говорило ОЗНА све дозна УДБ-А наша судба!
Књижевник и адвокат Миладин Јоксимовић је написао око ове наредбе следеће истинито мишљење и свједочење његовог оца,јер комунистички сијачи магле и прашине говоре да нико није бранио да се иде у цркве,него народ није хтио.
Миладин је човјек од ријечи па о том времену каже: ”Мој отац је служио војску 1958-1960 у Дравограду у Словенији.Граничар.Био је ожењен и имао двоје дјеце.Са њим је био један Хрват такође ожењен.Питао је мога оца је ли вјенчан у цркви и јесу ли дјеца,крштена. Не одгворио му је.Код нас то неда партија. Која партија насмијао се Хрват.Ја сам вјенчат код фратра и дјеца су ми крижана(кршена по нашки).Кад ми то не би дали ја им га не бих био члан партије. Мој отац иако је био хранилац породице служио је двије године а Хрват годну дана. Па Срби видите ко је гдје био и ко нас је угњетавао и уништавао. Отац то испричао када је дошао на одсуство и да народ недељом иде у цркву а мој ујак му каже. Не причај то то је пропаганда.Ухапсићемо те.Срби ко Срби”.
Александру Ранковићу маја 1944. године било је повјерено формирање Одељења за заштиту народа (ОЗНЕ), које је представљало партизанску обавештајну службу и које је након рата прерасло у Управу државне безбедности (УДБА) Ко је запараво био Александар Ранковић-Марко, Лека ( Дражевац, код Обреновца, 28. новембар 1909 — Дубровник, 19. август 1983) био је комунистички револуционар, учесник НОРА, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије,” јунак социјалистичког рада”,” народни херој Југославије “и потпредседник СФР Југославије. Као члан Политбироа ЦК КПЈ, Врховног штаба НОВ и ПОЈ и један од најближих Титових сарадника учествовао је у доношењу свих најважнијих одлука у току НОР а. Био је већник АВНОЈ-а, први потпредседник АСНОС-а, посланик Привремене народне скупштине и Уставотворне скупштине.
Од 1946. до 1953. био је министар унутрашњих послова ФНРЈ, од 1948. до 1963. потпредседник Владе ФНРЈ и Савезног извршног већа (СИВ) и од 1963. до 1966. потпредседник СФРЈ. На Петом, Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ биран је за члана Политбироа ЦК КПЈ, односно Извршног комитета ЦК СКЈ. Од 1951. до 1963. био је предјседник Савеза бораца Југославије. Под оптужбама за бирократско-догматско супротстављање развитку социјалистичког самоуправљања, вођење политике националне неравноправности и злоупотребу својих позиција у служби безбедности, на Четвртом пленуму ЦК СКЈ, одржаном јула 1966. на Брионима смијењен је са свих функција и пензионисан, а потом и искључен из Савеза комуниста. Након смјене, “повукао се из јавног живота и живио повучено до смрти”, августа 1983. године. Да се не лажемо био је у некој врсти кућног притвора.
