У месту Јеминовац обележена је тридесет и прва годишњица масакра над српским цивилима у овом и околним селима који су 10.12.1991. починиле хрватске паравојне формације. Тада је убијено и масакрирано 42-оје цивила, од чега 24 жене и осамнаесторо стараца. Тај кобни 10. децембар 1991. једна је од најсрамнијих страница у досадашњој историји Хрватске. То је дан хрватске срамоте – дан када су капитулирале основне људске вредности, када је погажен морал, када је зло добило свој потпуни облик. Да се зликовци не кају ни тридесет година након почињеног пира, показао је најновији иступ, срамотни чин „прославе“ овог масакра од стране тзв. бранитељских удруга које су полагањем цвећа подсетиле на „херојство“ (читај злочине) својих сабораца.

Стравичне масакре, силовања и зверска иживљавања над српским цивилима, жена и старцима, хрватске тзв. бранитељске удруге прослављају као „ослобођење српских села“. Преносимо њихову објаву:

„Хрватске организације истакле су како је „У Подвршком ,Опатовцу, Шњегавићу и Цернику је обиљежена 31. обљетница акције „Градина 91″ којом су ослобођена југоисточна псуњска села Голобрдац, Шњегавић, Синлије, Јеминовац и Чечавски вучјак која су била стратешки важна због непријатељског наума пресијецања комуникације између Пожеге и Нове Градишке, а проведена је у склопу операције „Оркан 91“. Сама акција с пожешке стране је проведена под кодним именом „Рудине 91“. У координираном нападу на непријатеља судјеловале су новоградишка 121. бригада, 3.сатнија треће бојне 3. гардијске бригаде, 99. пешченичка бригада,123. пожешка бригада, постројбе специјалне и темељне полиције. У овој акцији је 16. просинца у четничкој засједи погинуо заповједник 3.бојне 99. бригаде ХВ пуковник Стјепан Месец . Обиљежавање су организирале УХБДР 121. новоградишке бригаде односно пуковније и Опћина Церник и започело је полагањем вијенаца и паљењем свијећа код Спомен обиљежја погинулим бранитељима у Подвршком- Стјепану Дукановићу и Младену Ковачевићу , у Опатовцу код спомен обиљежја Вјекославу Шарићу и Жељку Цурићу те у Шњегавићу код спомен обиљежја пуковнику Стјепану Месецу. Након тога је у Церничкој коноби одржана комеморација и пригодни програм. На комеморацији су били Изасланик потпредсједника Владе РХ и Министра Хрватских бранитеља Томе Медведа бригадни генерал Иван Обровац, изасланства Бродско-посавске жупаније , Опћине Брестовац, односно 123. пожешке бригаде , УХБДР 121. бригаде пуковније Нова Градишка , координације удруга БПЖ происитеклих из Домовинског рата те изасланство Опћине Церник које је водио начелник Витомир Жакић“.

Учесници у крвавом пиру, неосуђени ратни злочинци и данас слободно ходају и без икаквих проблема обележавају и славе своје злочине желећи свету и преживелим жртвама да покажу како њима нико ништа не може и како за њих закони не важе. Настављају да шире мржњу а хрватску децу уче и подстичу на неке нове освајачке походе и зулуме. Они чак ни не крију да су „ослобађали“ српска села од њихових становника. Да ствар буде још тужнија хрватске тзв. удруге су навеле да „на српској страни није било погинулих војника, као и да српско становништво није пружало отпор те да је ипак страдало више од 50 цивила српске националности“.

И заиста Хрвати не греше када кажу да у овим акцијама није било погинулих српских војника, и да нису пронашли ништа од наоружања па се онда поставља питање против кога су се они то борили?! Шта су тражили у туђим селима, на туђем кућном прагу? Ту нису вођене никакве борбе већ је само једна страна – хрватска- тих дана починила тешке ратне злочине над немоћним цивилима који нису имали ни прут како би се одбранили. Реч је о углавном о женама и непокретним, болесним, слепим, слабовидим, старцима и старицама. Ту није било војно-способних, наводе управо хрватске и загребачке невладине организације! Једино што су хрватски војници тог 10. децембра 1991. „ослободили“ јесу животи недужних људи и цивила. Ослобађали су хрватски злочинци децу од мајки и очева, унучад од бака и дека, браћу од сестара, сестре од браће…ослобађали су невине људе од њихових живота ! Немоћни да се покажу на бојном пољу, хрватски војници су као и обично своју „снагу“ исказали над женама и нејачи од којих су неки зашли дубоко у девету и десету деценију живота. Жртве су страховито мучене и убијане мецима, секирама, кундацима, неке су закиване а многе и живе запаљене. Хрват из једног спаљеног мешовитог села испричао је више пута да су хрватски војници попут разуларених звери палили и пљачкали све пред собом те је у пламену изгорела и његова кућа као и куће других Хрвата. И нису сви убијени били чистокрвни Срби како Хрвати то воле да нагласе често! Неколико масакрираних цивила је било мешовитог етничког порекла а једна Хрватица удата за Србина је мучена па запаљена у кући. Њих уопште није било брига ни у кога пуцају, ни кога муче. Ишли су са једним циљем – да затру, униште, попале. И данас ту срамоту славе као своју „велику победу“.

Што се „погинулих бранитеља“ тиче, није ту реч ни о каквим херојима, чак ни о жртвама рата. Тројица погинулих страдали су у међусобним обрачунима јер нису могли да се договоре ко ће шта покрасти и присвојити од опљачкане српске имовине. Кад је дијалог постао немогућ, неспоразум су одлучили да реше оружјем што је живота коштало тројицу бојовника, а било је и рањених. Један је хрватски војник погинуо од мине, а други код села Рушевац несрећним случајем када му се бомба случајно активирала и то у дворишту једне српске старице у чију је кућу пошао ради злочина. Толико о хрватском јунаштву и „борбама“.

Невладине организације из Хрватске које се баве заштитом права цивилних жртава као и основним људским правима најстроже су осудили обележавање и величање злочина над Србима и позвали судове да подигну оптужницу против хрватских војника – починилаца ратних злочина у Пожешкој котлини. Вијеће српске националне мањине Пожешко-славонске жупаније, заједно с мештанима, подигло је спомен-обележје недалеко од села Јеминовца у част страдалих цивила чији посмртни остаци већином нису пронађени. Молитву за невине жртве одржао је парох пожешки Никола Петровић, а својим присуством комеморацију су увеличали и заменик жупанице Пожешко-славонске жупаније из реда српске националне мањине Никола Ивановић и заменик жупана Вировитичко-подравске жупаније Игор Павковић. Венце су положили и амбасадорка Републике Србије Јелена Милић, заменица градоначелнице Града Пакраца Мирсада Поповић Дамјановић, делегације Вијећа српске националне мањине Пожешко-славонске, Вировитичко-подравске, Бјеловарско-билогорске жупаније, Градског Вијећа српске националне мањине Пожега те представници антифашиста из Пакраца и Пожеге.

У том етничком чишћењу 23 села потпуно су уништена, а, према подацима „Веритаса“, убијена је 71-а особа српске националности, од којих су 33 биле жене, а 42 је било старијих од 60 година. Као што је речено, најстрашнији покољ се догодио се на данашњи дан 10. децембра 1991. када је хрватска војска масакрирала 42 цивила, жена и стараца.

За овај масакр још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима. Жртве су убијане на различите начине – тако што су спаљиване у својим кућама, мучењем па масакрирањем, одсецањем глава или других екстремитета, те стрељањем и егзекуцијом.

„Веритас“ подсећа да су тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције почели спроводити „Наредбу о евакуацији“ свих мештана из 26 села подно Папука и Псуња, са искључиво или претежно српским становништвом, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.

Према писаној наредби, коју је потписао председник кризног штаба Анте Багарић, евакуација се спроводила „са циљем заштите њихових живота“ и омогућавања успешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од „четничких терористичких снага и јединица ЈНА“.

Евакуацију је требало спровести у року од 48 сати, а у селима која је требало евакуисати живјело је, по попису становништва из 1991. године, 2.120 лица.Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила куће, од којих су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по ниховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа са очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате, наводи „Веритас“.

Један број старијих људи, који није хтио или могао услед старости и болести да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања кућа.

У зору 10. децембра 1991. јединице 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започеле су напад на „непокорна“ села, која су пала без отпора, а становништво се, заједно са припадницима ТО, повлачи према БиХ.

У тим селима су, након што је народ исељен, припадници Хрватске војске опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица. Тог дана 1991. хрватска војска је напала српска села Чечавац, Чечавачки Вучјак, Јеминовац, Рушевац и Шњегавић и на свиреп начин побила 25 жена и 17 стараца који су се затекли у својим кућама. Сви убијени су били ненаоружани цивили а њихова једина кривица је била српска националност и православна вероисповест. За овај злочин до данас још увек нико није одговарао!

Према речима малобројних Хрвата, мештана попаљених села, хрватска војска није правила разлику већ је једнако палила и пљачкала и хрватске куће а у системском нападу, ликвидиране су и најмање две особе хрватске националности. Тако је непокретна старица Ката /83/, иначе Хрватица по пореклу, жива запаљена у својој породичној кући коју због старости и болести није могла напустити. То, међутим, није много интересовало хрватске војнике који су попут дивљих звери ишли и убијали све пред собом.

Мештани су подигли спомен обележје недалеко села Јеминовац у част невино страдалих цивила чија већина тела ни до данас није пронађена. Овај злочин је један од најсвирепијих и најтежих злочина на територији Републике Хрватске, нарочито због чињенице да су жртве били управо стари и болесни људи. Овај злочин уједно представља и најмасовнији злочин над женама током рата у Хрватској.

Жртве ратног злочина који је почињен 10. децембра 1991. године :

1. Јово Радић, 1915

2. Мила Радић, 1919

3. Ана Радмиловић, 1927

4. Анка Радмиловић, 1938

5. Илија Радмиловић, 1951

6. Милан Радмиловић, 1910

7. Милка Радмиловић, 1909

8. Ана Раносављевић, 1909

9. Михаил Раносављевић, 1905

10. Анђа Станковић, 1926

11. Стево Раносављевић, 1928

12. Милан Радмиловић, 1935

13. Босиљка Станковић, 1927

14. Анђа Старчевић, 1928

15. Јагода Старчевић, 1911

16. Милка Старчевић, 1943

17. Милица Шимић Мица 1930

18. Милка Шимић, 1930

19. Мара Тркуља, 1937

20. Анђа Трлајић, 1925

21. Љуба Трлајић, 1929

22. Милка Старчевић, 1919

23. Ђуро Васић, 1912

23. Марија Милинковић, 1907

24. Јанко Живковић, 1924

25. Раде Божић, 1920

26. Љубица Царевић, 1926

27. Милан Царевић, 1920

28. Ката Чичковић, 1910

29. Јагода Дулић, 1917

30. Радојка Дулић, 1943

31. Миле Мијатовић, 1907

32. Милева Ивановић, 1944

33. Јагода Миличић, 1911

34. Милева Милошевић, 1938

35. Босиљка Протић, 1908

36. Драга Протић, 1931

37. Љубомир Протић, 1938

38. Милан Протић, 1928

39. Станко Протић, 1922

40. Никола Живковић, 1950

41. Миле Дулић, 1952

42. Рајко Старчевић, 1956

Комеморацији за 42 српске цивилне жртве присуствовао је 2012. и председник Хрватске Иво Јосиповић који је одао почаст страдалим Србима и поручио да овако нешто не сме више да се понови. Такође, он је том приликом позвао надлежне органе да процесуирају одговорне за овај масакр. Међутим, правосудне институције Републике Хрватске под утицајем актуелне власти штите ратне злочинце и одбијају да покрену судски поступак против осумњичених који и данас уживају све привилегије друштва.

У децембру 2000. године из једне масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског. Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 26 посмртних остатака, док је на списку несталих још 45 особа.

Извор: корени