Тамо где нема богоугодног мира, тамо где не станују мир и тишина, где Срби немају слободу ни безбедност кретања, а у осињаку недобронамерника, у слеђеној тишини мале српске оазе манастира Успења Пресете Богородице две монахиње и искушеница једини су браниоци српства и православља – у центру Ђаковице, на југу плодне Метохије.
Игуманија Јоаникија, мати Теокиста и искушеница Василија Перић једине су преостале од српског рода у Ђаковици и у пречнику од 20 километара унаоколо. Оне живе у манастиру Успења Пресете Богородице, који је настао на месту где је у мартовском погрому 2004. спаљена црква. Манастирске зидине данас су унаоколо надвисиле новосаграђене зграде Албанаца са чијих тераса и прозора гледају сваки покрет старица монахиња и ретких верника који навраћају овамо у манастир.
У овом граду у Метохији до 1999. године живело је 12.500 Срба а данас у овој општини, у граду и 83 села, са површином од 588 квадратних километара, Срба нема уопште, док је близу 100.000 Албанаца према попису Приштине уз 2011. године. Први суседи самотних монахиња су Срби у 30 километара удаљеном Ораховцу и Великој Хочи и исто толико удаљено монаштво у Високим Дечанима. Граница Албаније им је на четири километара западно.
О осиониости Албанаца у овом делу Метохије говори и податак да су и последњи камен са цркве Свете Тројице у центру Ђаковице Албанци уклонили 2007. године. Они су цркву са три куполе, више пута минирали а онда су багерима однели и последњи камен светиње. На месту цркве су подигли парк са спомеником мајци Терези. Ово је прва, од 155 срушених и запаљених цркава на Косову и Метохији, која је у потпуности избрисана са лица земље! Власти лажне државе Косово су злоупотребиле Мајку Терезу да би прикриле уништење српске цркве. Да ли је римокатоличка црква реаговала на чињеницу да се њеном светињом прикрива варварство према “сестримској цркви“?
Кфор и УНМИК нису предузели ништа да се заштити српска светиња. И поред такве стварности данас две монахиње и једна искушеница у манастиру Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, само 150 метара од затрте цркве Све Тројице, не осећају страх нити размишљају да оду одавде.
-Не размишљамо о страху нити се бојимо икога. Овде смо да служимо Богу и нашој православној вери. Ово је за нас и све Србе свето место а тако ће бити заувек, довијека. Важно је да је наша црква увек отворена, да звони црквено звоно, да је светиња жива. Звона звоне али нема Срба у окружењу да их чују. Жељне смо једино верника. Сад нас посећују углавном расељени Срби, који о већим празницима долазе у Високе Дечане и Пећку патријаршију па онда наврате и до нас. Али, верујемо да ће се и верници с временом ослободити и да ће почети да нам долазе у већем броју, каже 84 – годишња мати Теокиста која је родом из 13 километара удаљеног села Бутеш код Ђаковице.
Опасан високим зидом, осами српски манастир болује у самом центру Ђаковице, у некадашњој преименованој Српској улици. Када се по отварању високе металне капије закорачи у порту православног храма, наилази се на полицијски пункт у којем даноноћно стражари албански полицајац.
Он је ту да насилници не би ушли преко зида али монахиње још никада нису крочиле у град. Изван капија ипак не смеју. Живот и молитве у таквом окружењу, представљају подвиг и животно искушење на које су поодавно предане.
-Молимо се ми и за непријатеље. Да савладају зло у себи. Да схвате да оно никоме никада није донело добро, нити га може донети а сваког од наших верника који нас посети узимамо име да их поменемо онда у молитвама, да их Бог чува. Тако ће мо и са вашим именима од вечерас, говори мати Теокиста.
Игуманија, 72 – годишња Јоаникија, која је родом из Стопање код Крушевца, опомиње да се наш народ мора вратити правим вредностима.
-Наша православна вера је најјача, али смо се, мислим, доста отуђили од ње. Ми смо овде због свете српске земље, православне српске вере, због светиње која је вековима овде живела, због преосталог српског народа на Косову и Метохији, због молитви да се Срби врате на своје, да опет напуне Метохију, због…., вели игуманија Јоаникија.
Из светиње у Ђаковици ове три Богу посвећене иодважне жене излазе једино ако одлазе на литургију у Високе Дечане и Пећку патријаршију. И тада монаси комбијем долазе по њих. Монаси им доносе и храну, неопходне лекове и остале потрепштине… Монахиње и сестре у Ђаковици у порти манастира имају воду, узгајају поврће у пластенику а остале потребштине доносе им монаси манастира Високи Дечани али и Срби из Велике Хоче, Ораховца, српски повратници из Осојанске долине.
Најближи лекар им је Грачаници или у 100 километара удаљеном северном делу Митровице. Немају поверење у лекаре у Ђаковици. И у оваквим приликама, кад за Србе у овом делу Метохије ништа није сигурно, у манастиру је било више венчања и крштења до сада.
Црква Успења Пресвете Богородице је спањена у мартовском погрому 2004. године а онда је ” изникао” истоимени манастир у центру Ђаковице
У традиционалном годишњем избору за најплеменитији подвог године у Србији редакције ”Вечерње новости”, две монахиње и искушеница једини преостали Срби у Ђаковици, добили су ово признање за 2019. годину.
-Ничим ми то нисмо заслужили ми смо овде чувари вере, огњишта и светиња, чувари српства јер смо живели овде, овде на светој српској земљи – скромно каже игуманија Јоаникија.
Текст: Зоран Влашковић
Извор: Спутник
