Поводом 22 године од бомбардовања варошице Мурино, предсједник Владе Црне Горе, проф. др Здравко Кривокапић положио је данас вијенац на споменик муринским жртвама. У делегацији Владе, осим премијера, били су и министарка просвјете, науке, културе и спорта Весна Братић и министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Александар Стијовић.
Кривокапић је подсјетио да је у августу прошле године најавио да ће првом приликом посјетити Мурино, како би и лично исказао поштовање страдалима.
–Данас то обећање испуњавам и полажем вијенац како бих показао да Црна Гора не заборавља нити једну једину жртву, те да сјећањем на овакве догађаје исказујемо вјеру да се такво страдње више никад неће поновити, истакао је премијер Кривокапић, указавши да је претходна власт заобилазила Мурино, али да ће нова Влада и ту, као и друге неправде, исправити.
–Ову, 22. годишњицу страдања невиних жртава у Мурину, међу којима је и троје дјеце, обиљежавамо на дан који је симбол страдања. Моје мисли су са породицама Јулије, Оливере, Мирослава, Вукића, Милке и Манојла. Они ће увијек живјети у нашим сјећањима, а њихова недужна жртва и трагична судбина, опомена су и обавеза цијелом нашем друштву да сачува мир, суживот и склад, казао је премијер.
Кривокапић је нагласио да је Црна Гора, током нешто више од двије деценије након ових немилих догађаја, пролазила кроз различите фазе друштвено политичког сазријевања.
–Овакви догађаји остали су болан дио прошлости, а наша земља кренула је путем обнове и просперитета, баштинећи демократију и правду као темеље своје државне политике. Ипак, људске жртве које је Црна Гора положила заувијек ћемо памтити. Нек им је вјечна слава!, закључује се у саопштењу премијера Здравка Кривокапића.
На данашњи дан, 30. априла 1999. НАТО је бомбардовао варошицу у Црној Гори – Мурина. Погинуло је шест особа, од којих троје дјеце. Циљ је био мост на Лиму. Причињене су и велике материјалне штете. Истог дана на Авали, код Београда, порушен је телевизијски торањ.
Напад на СРЈ извршен је без одобрења Савјета безбједности УН, што је био преседан.
Наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана. Кларк је касније у књизи „Модерно ратовање“ написао да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. већ увелико било у току“ и да је завршено крајем августа те године.
Од НАТО бомби у Црној Гори је страдало 10 особа, међу којима и троје дјеце. Укупни крвави епилог НАТО бомбардовања СРЈ био је око 2 500 угашених живота цивила.
Првог дана напада пала је и прва жртва деветнаестогодишњи Саша Стајић из Београда, погинуо је на ратној стражи у кругу касарне „Милован Шарановић” у Даниловграду.
У нападима који су услиједили 6. априла 1999. године НАТО је бацио бомбе на аеродром у Голубовцима. Дан касније бомбардована је фарма у Подгорици, када су страдала три радника запослена на њој. Током 16. априла више пројектила и бомби погодило је подручје Подгорице и Даниловграда.
28. априла 1999. НАТО је извршио највећи удар на Црну Гору од почетка агресије на Југославију. На околину Подгорице, Даниловграда и Сутормана, пало је око 40 пројектила. Највише на аеродром Голубовци, док је подручје Зете засуто касетним бомбама.
30. април остаће упамћен као један од најкрвавијих датума у новијој историји Црне Горе. Тада је бомбардовано Мурино, када је страдало највише цивила током те агрссије. Страдало је шест невиних грађана. Животе су изгубила ђеца четрнаестогодишњи Мирослав Кнежевић (1985), тринаестогодишња Оливера Максимовић (1986) и десетогодишња Јулија Брудар (1989). У нападу су страдали и Вукић Вулетић (1953), Милка Кочановић (1930) и Манојло Коматина (1927).
НАТО агресија на СРЈ, цинично названа „Милосрдни анђео” трајала је 78 дана током које је било 30000 ваздушних налета, 50000 испаљених разорних пројектила.
Рањено је 12500 становника, а огромна материјална штета начињена је на бројним војним и цивилним објектима, школама, здравственим центрима, споменицима културе, медијским кућама и слично.
Акција НАТО, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, услиједила је послије неуспјешних преговора о рјешењу кризе на Косову и Метохији у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године. О материјалној штети која је нанијета Југославији током бомбардовања изнијети су различити подаци. Тадашње власти у Београду процијениле су штету на око стотину милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО. Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савјета безбједности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Космета и улазак у покрајину међународних војних трупа.
НАТО је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, а у неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи, па и из САД.
Према подацима УНХЦР-а, Косово и Метохију је од доласка мировних снага напустило око 230000 Срба и Рома. У многобројним инцидентима у истом периоду убијено је око 500 људи, рањено више десетина. Од почетка бомбардовања киднаповано је око 1500 неалбанаца.
