Жири за доделу награде „Миодраг Ћупић“ у саставу: Милица Краљ(председница) и Оливера Гошовић, представница Управног одбора Фондације „Миодраг и Бранка Ћупић“ и мр Милорад Дурутовић(чланови), на састанку одржаном 5. маја 2022. године, донео је једногласну одлуку да се ово угледно регионално књижевно признање додели песнику Бећиру Вуковићу за песничку књигу „Недоспев“ у издању „Повеље“ из Краљева.

Награђена збирка нашла се и у најужем избору за „Мирослављево јеванђеље“ и Змајеву награду.

Поезија Бећира Вуковића, почев од његове прве књиге“Чисто стање“ коју је 1980.године објавила Књижевна омладина Србије, потом „Зидови који расту“, „Мефистово семе“, „Потпис свиленим гајтаном“, „Кад ујутру гавран освануо“, Игралиште“, „Црна уметност“, „Федерални посед“, „Играчке пропасти“ „Дух Парка“, „Нечитач“ до најновијег књиге „Недоспев“ у непрекинутом је процесу искуственог самопревазилажења у остваривању што ширих значењских простора.

Песник Бећир Вуковић, један је од ретких савремених песника који на сасвим посебан начин говори истину о данашњем свету; и то ону истину пред чијом поражавајућом трагичном сликом обесимишљења свих вредности најчешће склапамо очи у жељи да нас гротескни призори ужаса не повуку за собом у језно гротло мучнине. Означивши простор (песничке) уметности црном бојом, тоновима чије сложене исходишне могућности подразумевају критичко-иронично- резигнантне стваралачко-филозофске захтеве, Бећир Вуковић суверено опевава изврнути лик света/живота/ захтевном песмом подвргавања и преиспитивања и дотадашњег света и живота, али и илузије саме уметничке праксе. Клонећи се непотребних или сувишних објашњења, аутономног и супериорног песничког текста, Вуковић све замке и изазове стварности, и високе елитистичке поетичке захтеве ка којима стреми, исказује чистим стањем песме, кроз песму и унутрашњим простором песме, загонетном а фрагментарном димензијом, оксиморонском формом и варирањем низа контраста.

Вуковићев поетски свет „Недоспева“ своје полазиште налази колико у самој песничкој уметности толико и у историји, филозофији, религији, миту/архетипу— средствима/симболима које на специфичан начин разбија на једва назируће детаље чија скривена суштина и јесте онај неопходни састојак чија се крајња намера и показује као непобитна категорија лепоте песме.

Принципом кјерегорско-бекетовско-јонесковог –кафкијанског апсурда и парадокса, тим сложеним збиром, у презахтевној функцији међуодноса полазних елемената приликом уобличавања сржи песме, аутор смисаоно изукрштаним комбинацијама ствара песму високог енергетског и језичког набоја. Сва од вибрантних подрхтавајућих звукова, од напрегнуте језичке мелодије, од згуснутог исказа, Вуковићева свака песма је колико дијагноза прошлости толико и ововремена оцена негативне збиље; егзистенцијална зебња над немоћно јединком у пакленом средишту контроверзног времена.

Отуда је и песничка збирка „Недоспев“ драгоцени сегмент ововремене поезије која се ствара на српском језику, стоји у образложењу жирија.

Награда ће лауреату бити уручена током овог месеца.