Књига ”Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941-1943.” је изванредна и заслужује препоруку. У овом чланку пописан је већи део њених мана, али ни изблиза нису наведене корисне информације које она доноси. Међу манама истиче се називање капетана Милоша Глишића и Павла Ђуришића колаборатерима. То би било као када би се, на пример, колаборатером назвао др Иван Попов. Он је скоро цели рат провео у Београду, као СС официр, и чак је напредовао до чина потпуковника. Па ипак, нико није написао ”есесовац др Иван Попов”, нико га није назвао колаборатером, сарадником окупатора, и сл, јер су њега у немачке редове убациле британска и југословенска обавештајна служба. Тако су и Глишић и Ђуришић извршавали задатке које им је поверила војска, односно држава
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Младе снаге све јаче куцају на тешким оковима окована врата домаће историографије Другог светског рата. И све више их отварају. Мада се у њиховим радовима и даље види утицај старијих историчара, као ментора, уредника или рецензената – промене су незаустављиве. Професионални приступ историографији полако, али сигурно, мења комунистичку пропаганду.
У овом броју ”Слободе” представљамо докторску дисертацију др Милутина Живковића, младог историчара Института за савремену историју, која је недавно објављена под насловом ”Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941-1943.” Издавачи књиге су Институт за савремену историју и ”Катенамунди”.
Живковић је истраживао 10 година, у 20 архива. Поред домаћих, посетио је и Централни државни архив Албаније у Тирани, као и Архив историјског одељења Генералштаба Републике Италије у Риму. Књига је објављена у два тома, на око 1.000 страна.
Претходно, Живковић је објавио књигу о окупације Раса од стране НДХ, лета 1941, током које је убијено око 800 Срба.У овом раду, он најпре објашњава зашто користи термин Стари Рас, а не Санџак. Овај други термин користили су окупатори, балисти, усташе и комунисти, док је први био дражи Дражиним и Пећанчевим четницима, као и недићевцима. Аутор се определио за Стару Рашку, јер је старији и важнији у историји српског народа. Реч ”санџак” на турском, иначе, значи ”застава”, а означавала је једну административну јединицу. Данас се обично мисли на Новопазарски санџак, иако је он постојао у краћем периоду турске окупације.
Углавном, под термином Стара Рашка, Живковић подразумева данашње општине Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Пријепољеи Нова Варош, као и источне црногорске општине. У књизи само успут помиње Нови Пазар, јер се није налазио у италијанској окупационој зони. У Старом Расу, почетком Другог светског рата живело је око 240.000 становника, већином православних. И једни и други у рат су ушли под тешким бременом турске окупације. Непосредно иза ње, уследила је аустроугарска окупација, од 1916. до 1918. Муслимани су сарађивали са новим окупатором, користећи још једну прилику за угњетавања Срба. После ослобођења, многи од њих осуђени су због колаборације. Неки су се, пак, одметнули. Рат против тих терористичких група трајао је годинама. На крају, држава је закључила да као једино решење преостаје исељавање муслимана, као и Албанаца са Косова и Метохије, у Турску. Споразум са Турском постигнут је 1937. године, али није реализован због избијања Другог светског рата.
Ратна прича у Живковићевој књизи почиње Тринаестојулским устанком 1941. у Црној Гори, који је захватио и рашку област. Италијани су на почетку устанка у Црној Гори држали 10.000 војника. Међутим, онда су довели 100.000 војника и устанак је угушен.
Већ у причи о Тринаестојулском устанку, види се утицај старијих колега. Тако, на страни 55 пише: ”Устанак су предводили чланови КПЈ из Црне Горе и бивши југословенски официри”. То су два спорна става у једној реченици: Официри нису били бивши, а устанак нису предводили комунисти. Нарочито не несвршени студент, омладинац, Рифат Бурџовић, који се означава као вођа устаника у Мојковцу и Шаховићима. Срби из Црне Горе тада су муслимане називали Турцима. Да су они пошли за једним ”Турчином”, који је, сем тога, био млад и невичан ратовању, у то је тешко поверовати. У фусноти су као доказ за ову тезу наведени мемоари неког комунисте, што значи да доказа практично нема. Ипак, акцијама под наводно Бурџевићевом командом, у којима је погинуо један Италијан, посвећено је више простора него опсади Берана под командом капетана Павла Ђуришића,у којој су обострани губици били знатно већи. Опсада Берана помиње се, у ствари, само у фусноти.
Упркос оваквим испадима, Тринаестојулски устанак и његово гушење коректно су описани, уз навођење краћих биографија свих важнијих актера.
Као главни ток рата у Старом Расу Живковић означава верски рат. Муслимани су се обрадовали новим окупаторима, па су ови настојали да их војнички што више ојачају. Најпре НДХ, а потом Италијани и Немци, овде су правили своје легије, било под тим називом, било у форми муслиманске милиције, усташких и других јединица. До краја 1941, муслимани су имали најбројнију војску у Старом Расу, подељену у одреде бројне по 500, 1.500 или чак 3.000 војника. Изгледа да су имали скоро 10.000 добро наоружаних људи.
Подстакнути од стране Хрвата – а није им ни требало много подстрека – они су почели да убијају, муче и пљачкају Србе. У књизи се наводи низ језивих примера: шест муслиманских војника силују 14-тогодишњу девојчицу, онда је искасапе ножевима и њене остатке оставе везане на дрвету, итд. Такође, муслимани су наставили турски обичај уништавања српских богомоља (Сопоћани, Ђурђеви ступови…). Политички, настојали су да се Стари Рас прикључи Албанији.
Као заштитник Срба, најпре се појављује Пећанчева четничка организација. Међутим, с једне стране, она је била слаба, а с друге, систематски је сузбијана од стране Италијана. Захтев војводе Косте Пећанца да и на италијанској окупационој зони организује своје јединице, доспео је чак до Рима, где је одбијен. Италијани су четнике – ма које – сматрали као ”фундаменталисте”, којима је циљ очување велике српске државе.Пећанчеви људи нису успели да их разувере у то, нити су се усуђивали да оснивају илегалну организацију. Крајем 1941. Коста Пећанац је имао укупно око 6.500 четника, од којих се у Старом Расу налазило њих око 2.000.
Још један заштитник Срба била је влада Милана Недића. Њене формације су неко време држале Нову Варош, али су их Италијани, јуна 1942, одатле протерали. Захтев Милана Недића да се његова територија прошири до Црне Горе, одбили су и Немци и Италијани.
Највише на заштити Срба у Старом Расу учинио је генерал Дража Михаиловић. Док су окупатори поседање ове области сматрали важним да би њихове и муслиманске трупе делиле Србију од Црне Горе и Приморја, генерал Михаиловић је резоновао обратно: она се мора ослободити, како би спајала српске земље. Специјално, слободан пут према Приморју био му је неопходан јер је очекивао Савезничку инвазију из тог правца.
Милутин Живковић све то јасно излаже, осим тактике генерала Михаиловића са тзв. легализованим четницима. Та тактика је подразумевала убацивање својих четника у формације непријатељске стране. Конкретно, међу тзв. владине четнике, тј. четнике Милана Недића. Најважнији официри у овом процесу, када је реч о Старом Расу, били су мајор Милош Глишић, командант Санџачког четничког одреда, и мајор Вучко Игњатовић, командант Пожешког четничког одреда. Ова два одреда генерал Михаиловић је легализовао и они су, аутоматски, постали најбољи у ”Недићевој оружаној сили”. Такође и најбројнији, са око 2.000 четника. Према наређењу генерала Михаиловића, они су протерали комунисте из Нове Вароши, а затимсу, маја 1942, наставили офанзиву у Црној Гори и Босни. За ту прилику, Михаиловић је у долину Лима позвао и мајора Петра Баћовића, команданта Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине, са око 400 најбољих људи. Са четницима из Црне Горе, ове јединице не само што су савладале партизане, него је Глишић, 10. јуна 1942, стигао да ослободи Фочу од усташа.
Још док су операције трајале, мајор Баћовић је послао генералу Михаиловићу следећи радиограм:”У најкритичнијој фази борбе капетана Ђуришића са партизанским трупама око назначеног положаја, стигли су србијански четнички одреди, који су у многоме спасли ситуацију и подигли морал. Уопште, долазак четничких одреда са десне на леву обалу Лима код овамошњег нашег света сматра се врло крупним догађајем и рушењем свих преграда између две српске покрајине”.
Чим је сазнао да су Санџачки и Пожешки четнички одред кренули преко Лима, Милан Недић је тражио да се врате. Он је, као и Немци, већ сумњао да су ови одреди само формално под његовом командом. Милутин Живковић, први пут у историографији, износи тезу да је Недић, ако није наредио, макар знао за убиство мајора Вучка Игњатовића. Наиме, Недићев шеф кабинета, пуковник Милош Масаловић, убацио је у Пожешки четнички одред четири љотићевца, међу којима два официра, да тајно испитају ствар, сакупе доказе и онда ликвидирају Игњатовића. Они су то и учинили, 26. јуна 1942. године, у Новој Вароши. Генерал Михаиловић је одмах наредио да се ликвидирају сва четворица атентатора. Ликвидиран је и љотићевац, бивши свештеник Булић, у Чачку, као организатор, и најзад и пуковник Масаловић, као наредбодавац.
Почетком маја 1942, када је Михаиловићева Врховна команда имала три радио станице, а јединице на терену укупно само 19, мајор Глишић спадао је у ту малобројну групу најважнијих официра. Његова радио станица имала је шифру ”Марс”. После немачке операције ”Форстат”, уперене на Врховну команду, тада на Голији, априла 1942, генерал Михаиловић је наредио прелазак ка Новој Вароши, ”под заштиту и покриће Марса”, то јест мајора Глишића. Покрете јединица према Новој Вароши успут је требало приказивати, мештанима и свима другима, ”као смену од Пожеге Глишићевих људи”.
Када је убијен Вучко Игњатовић, Глишић је тражио да се врати у илегалу. Међутим, генерал Михаиловић му то није одобрио, или макар не на време, и Глишић је ухапшен. Гестапо га је мучио у Ратничком дому у Београду, после чега је депортован у концентрациони логор Маутхаузен. Да је заробљен као илегални четник, био би одведен у заробљенички логор. Овако, Немци су га сматрали шпијуном. Због тога је легализација сматрана једним од најтежих задатака. Поручник Радомир Петровић Кент је, на пример, дошао из области Бољевца на Равну Гору, да моли Дражу да га пошаље у Босну, само да га не легализује у Зајечару. Ипак му је наређена легализација.
Глишић је 1946. осуђен на смрт од стране комуниста, на истом процесу као и генерал Михаиловић.
Милутин Живковић, на жалост, у свом раду не наводи већи део ових чињеница, већ Глишића назива колаборатером. То би било као када би се, на пример, колаборатером назвао др Иван Попов. Он је скоро цели рат провео у Београду, као СС официр, и чак је напредовао до чина потпуковника. Па ипак, нико није написао ”есесовац др Иван Попов”, нико га није назвао колаборатером, сарадником окупатора, и сл, јер су њега у немачке редове убациле британска и југословенска обавештајна служба.
Исто тако, неумесно је и називање капетана Павла Ђуришића колаборатером. Живковић чак има поглавље под насловом: ”Колаборација Павла Ђуришића са Италијанима”.
Први део приче, Живковић одлично описује, уз низ нових докумената, пронађених у италијанским архивима. Тако, видимо да је Ђуришић први пут отишао у италијанску команду јануара 1942. године. Тада је имао око 600 четника, што је било мало не само у односу на муслимане, него и партизане, после повлачења њихових остатака из ”Ужичке републике” у долину Лима. Да би повећао бројно стање, и надјачао непријатеље, Ђуришић је морао да нађе оружје и муницију. То је било могуће једино преко Италијана. Уз обећање да ће оружје бити употребљено само против комуниста, он им је тражио више хиљада пушака, десетине пушкомитраљеза и минобацачаи велике количине муниције.
Преговори су трајали више месеци. На питања о муслиманским командантима, Ђуришић је одговарао позитивно, односно – хвалио их је. На питања о генералу Михаиловићу, одговарао је негативно. Представљао се као црногорски сепаратиста, тврдећи чак да су га у војсци потцењивали као Црногорца (додуше, овде је грешио, јер је током дугих разговора, кадгод се повела реч о муслиманским злочинима, увек говорио да они ”убијају Србе”).Будућу Црну Гору Ђуришић је, наводно, видео у саставу Италије, а ако то није могуће – у саставу Албаније.
Живковићу, међутим, недостаје други део приче, заснован на четничким документима. Тако, генерал Михаиловић је наредио својим контраобавештајцима да шире лажне информације како Ђуришић, као и пуковник Станишић, ”не припадају никоме нити хоће да имају везе (са њим, тј. Михаиловићем – прим. аут), због амбиција као друга фракција сепаратиста у Црној Гори”.
Италијани су, најзад, поверовали, макар у део ове приче, и дали оружје Ђуришићу, уз његово обећање да ће га вратити после савладавања комуниста. Тако се бројно стање Ђуришићеве јединице попело на 3.000. Оружје не само што није вратио, већ је наредио борбу и против Италијана, током великих операција за уништење муслиманске милиције јануара 1943. године. Тада се, иначе, налазио у италијанској команди. Када су стигле вести о нападу на муслиманску милицију, у присуству Италијана Ђуришић је написао наређење својим јединицама да нападе моментално обуставе. А претходноје, свим командантима, рекао да ће послати такво наређење и да га сматрају неважећим.
Ђуришић је, дакле, извршио задатак, који му је дала не само војска, већ и држава, јер је Југословенска влада знала за тактику легализације. Знали су и Савезници, који су је такође подржали. Савезнички официр за везу, мајор Бил Хадсон, посетио је Ђуришића и био је задовољан његовим радом. Када су касније покушали да замене генерала Михаиловића, Британци су управо Ђуришића хтели да промовишу као главног кандидата за његовог наследника.
Укратко, називати Ђуришића ”италијанским колаборатером” је апсурд и не може се објаснити другачије до утицајем комунистичке пропаганде. То што се Ђуришић превише понео својим успесима, одбијајући, у другој фази рата, наређења генерала Михаиловића, је друга тема.
Јануарске операције 1943, најпре у Беранском, а потом у Пљеваљском и Милешевском срезу, задале су одлучујући ударац муслиманској војсци у долини Лима. При томе је спаљено око 50 муслиманских села и протерано око 20.000 цивила. На жалост, почињено је много злочина над цивилима. За наводни Ђуришићев извештај, у коме пише да је током друге фазе операција убијено 8.000 жена, деце и стараца, Живковић не тврди да је фалсификат, али на уверљив начин доказује да је ова цифра вишеструко увећана. Податке о одмаздама он, иначе, износи једнако професионално, као и раније о злочинима муслиманске милиције над Србима.
Из Живковићевог рада видимо и три нове информације.
Прво, пред читаоцима је одговор на питање зашто је муслиманска милиција, током вишедневних борби, имала неупоредиво веће губитке од четника (преко 1.000 погинулих, наспрам неколико десетина палих четника)? То је било, пре свега, због тога што је она имала мало професионалних официра. Одред муслимана који се налазио на кључном месту, бројан 1.500 војника, није имао ни једног школованог официра. Тако муслимански команданти нису схватили обим четничких операција, нити су знали како да се супротставе нападу, мада бројчано нису били надјачани.
Друго,у Живковићевом раду се детаљно описују четничко-италијанске борбе. Мада су касно реаговали због Ђуришићеве обмане, Италијани су ипак покренули војску да би помогла муслиманској милицији. Њихова подршка јесте била слаба, отприлике онолико, пише Живковић, као што је била слаба током великих четничких операција против комуниста мајаијуна 1942. Али је ипак четницима нанела губитке. Како изгледа, ти губици били су већи од оних које су четници претрпели од муслимана. Према италијанском извештају, само Гиљевском четничком одреду Радета Кордића, који је јуришао на гарнизон у Бијелом Пољу, убијено је 50 четника, углавном артиљеријом. Овај извештај, ипак, нијепоуздан, јер Италијани нису могли да процене дејство њихове артиљерије, пошто се нису удаљавали од гарнизона. Сем тога, гарнизони су им, према Ђуришићевом наређењу, били блокирани, још на почетку операција. Али, борби против Италијана било је мање-више на целом сектору и у њима је свакако страдало неколико десетина четника.
Треће, Живковић описује како је страдало неколико хиљада муслиманских цивила. То није била ствар војске, која је наређивала да се цивили не дирају. По савладавању непријатеља, војска је ишла даље, али иза ње је наступао други талас – цивили, који су делом били наоружани. Међу овим цивилима, у злочинима су предњачиле избеглице, којима су муслимани претходно спалили куће и масакрирали чланове породица.Сада, у овим операцијама, већи део муслиманских цивила страдао је у пожарима, јер су им куће масовно спаљиване.
Озбиљније акције војске, да се спрече злочини, није било. Живковић наводи пример како је на смрт осуђен и стрељан командант Прибојске бригаде, поручник Вуколе Томић, зато што је опљачкао и ликвидирао једну групу Јевреја, у бекству пред Немцима. Али, за злочине према муслиманима, нико није изведен пред суд. Према изјави команданта једне од нападних колона, капетана Николе Бојовића, датој потписнику ових редова, за тако нешто није било услова, због огорчености према муслиманима. Да су покушали да спрече убиства муслиманских цивила – и официри би били поубијани.
Као други по важности ток рата, после верског, Живковић означава идеолошки. То је био рат између четника и партизана. Овде поново видимо утицај ментора и рецензената. Од 1945, па све до наших дана, службена историографија још није начисто са правним питањима. Тако се и у овом раду изнебуха у причу уводи ”Народноослободилачка војска Југославије”, без наводника. Тај термин не користи се једино у поглављима о ”црвеном терору”, јер би било превише апсурдно: и народна, и ослободилачка, и војска, а масовно убија сопствени народ.
Исто тако, у књизи се никада не користи тачан назив за четнике: Југословенска војска. Често наилазимо на термин ”Југословенска војска у Отаџбини”, али без објашњења да је ту реч само о интерној подели, а да је генерал Михаиловић био начелник штаба Врховне команде Југословенске војске (дакле, не само ЈВуО, као њеног дела).
То, наравно, није ауторова кривица, јер када би користио исправне термине, докторска теза не би била одобрена. Правно, и наравно суштински, посматрано, партизани су били оружана формација илегалне КПЈ, тј. били су терористичке, или бандитске, групе. Не може се рећи да је њихов суд осудио некога на смрт, већ је потребно објашњење да они нису имали основ за формирање судова. Нису имали ни законе, ни судије, тужиоце, адвокате. У једном научном раду, нема места реченицама попут ове: ”Припадници Милешевске партизанске чете су 27. октобра (1941) убили игумана Нестора Тркуљу без јасно утврђене кривице”. Нема, јер како би једна бандитска група могла да утврђује кривицу једном игуману? Напротив, игуман може да утврђује њихову кривицу – духовну и моралну.
С друге стране, мада описује бројне злочине комуниста, аутор их никада не описује термином ”злочин”. То је још један од манира савремене српске историографије, који вуче корене из доба комунизма. Историчари користе бројне друге термине, од левих скретања до црвеног терора, али никада не напишу: ”Злочин”. С друге стране, Живковић ту реч ставља уз име поручника Вука Калаитовића, команданта Милешевске бригаде, и потом 2. милешевског корпуса, тврдећи да је убијао муслиманске цивиле. Извор за ову тврдњу је један послератни спис комунистичке тајне полиције. Иначе, правих доказа нема. Калаитовића су после рата, све до 1948, чували управо муслимани, у Новој Вароши. Излазио је у град, одевен у женску муслиманску ношњу, која покрива лице. Дакле, није се крио у планинама око града, како пише у овој књизи, већ у самом граду.
Мимо ових примедби, Живковић је дао до сада најбољи опис деловања комуниста у Расу током 1941. и почетком 1942. године. Њихова активност појачана је по приспећу Централног комитета КПЈ, Врховног штаба и јединица преосталих из ”Ужичке републике”, у област Нове Вароши, првих дана децембра 1941. Живковић описује како су, једни поред других, Италијани излазили, а партизани улазили у Нову Варош, али не помиње њихов споразум. У име Италијана, споразум је потписао мајор Нени, а у име комуниста Миленко Кушић. Италијански мотив остаје непознат, јер су имали прилику да униште остатке комунистичке главнине.
Појачана активност комуниста у овој области дословно је значила – већи број злочина. Док су муслимани рушили цркве, комунисти су убијали црквене великодостојнике, међу којима и архимандрита Серафима Џарића, игумана Манастира Свете Тројице код Пљеваља, једног од најугледнијих Срба Старе Рашке. Милутин Живковић, затим, наводи имена Срба које су комунисти живе кували у врелој води, у Новој Вароши. То је само један од примера свирепих убистава. Уобичајено је било да комунисти сваке вечери, до дубоко у ноћ, организују масовне игранке и забаве, а када све утихне, одводе своје жртве на губилишта, где их масакрирају. У Новој Вароши су убили 110 Срба и десетак муслимана, што је, приближно, пропорција за цели Рас. Муслимане су покушавали да придобију, на антисрпској основи, али, то им није пошло за руком. Било је примера сарадње, а једна муслиманска јединица пристала је да им продаје оружје и муницију, што им је појачало позицију према четницима. Имали су чиме да купују, јер су масовно пљачкали.
Посебно важно у овој књизи је што на несумњив начин доказује злочине Милована Ђиласа: убијао је лично и издавао је наређења за убиства.
Комунисти су деловали толико одбојно, да су постигли оно што је изгледало незамисливо: када су нападали Сјеницу, варош су заједно бранили, и одбранили, муслимани и православни (тада овде није било италијанског гарнизона). Када су нападали италијански гарнизон у Пљевљима, за Италијане су навијали Пљеваљци обе конфесије, јер су знали да ће, ако се дочепају вароши, комунисти пљачкати и убијати (овај податак није из Живковићеве књиге, већ од пљевљског историчара Божидара Јеловца).
Пре него што су дошли у Стари Рас, комунисти су иза себе већ имали око 1.000 жртава, док су на теренима од Нове Вароши до Источне Херцеговине убили још најмање 1.500 цивила, по правилу на свиреп начин (ни ови збирни подаци нису из Живковићеве књиге). Тако, када су четници довољно ојачали своју организацију, и пошто су временске прилике – отапање снега – дозволиле извођење већих операција, комунистички покрет у овим пределима се распао. Јосип Броз Тито, са остацима својих јединица, зауставио се тек у Бихаћу.
Све у свему, књига ”Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941-1943” је изванредна и заслужује препоруку. У овом чланку пописан је већи део њених мана, али ни изблиза нису наведене корисне информације које она доноси.
(”Слобода”, гласило СНО у Чикагу, 10. мај 2021)
