Пише: Иван Милошевић
Читам да су кћерке Здравка Кривокапића затражиле безбједносну процјену од Дритана да ли су сигурне у Србији! Чуј, врага и ђавола! Дичне Црногорке се питају јесу ли сигурне у Београду, јер на њиховог оца дрвље и камење по тамошњим медијима, због резолуције о Сребреници, цркви, заобилажењу Београда и осталим трицама и кучинама. И без безбједоносне процјене сигуран сам да су Здравкове кћерке сигурне у Београду. Сигурније него у сред Подгорице!
Боље би било тим лијепим дамама да наставе да се баве својим београдским послом, него да од Србије праве своје личне или породичне непријатеље. Србија, па ма каква била, никада никога није протјеривала, примала је кусо и репато и увијек је имала срце да прихвати све невољнике. И нека не брину дичне Црногорке из Цуца да ће им нешто фалити на Теразијама или Кошутњаку! Гарант да би им било горе у Подгорици, јер њихов отац ни овдје није омиљен, напротив, једва нађеш некога да га подржава!
Када прочитам овакве изјаве вратим се у вријеме студија осамдесетих година прошлога вијека у Београду. Нигдје нијесам примјетио ту србијанску жељу за негирањем Црногораца и Црне Горе. Напротив, свуда сам слушао оде Црној Гори, њеној прошлости, начину живота и духовном опредјељењу опјеваном у „Горском вијенцу“, па сам се и сам осјећао некако посебним, иако за то није било објективних разлога. Посебно су ми били упечатљиви србијански сељаци из богатих шумадијских села. Иако без школе и велике науке, рецитовали су Његоша, славили Мојковац и Вучји до, краља Николу… Нијесам чуо ни слово неког понижавања или увреде на рачун Црне Горе. Мислим да се ни данас то није промијенило, упркос актуелним салвама антисрпских глупости које долазе из Црне Горе.
Добро се сјећам студентског дома „4. април“ на Вождовцу. Мислим да је половина станара била из Црне Горе, управник је био такође наше горе лист и на сваком кораку смо били повлашћени. Често смо добијали собе преко реда, а за пар година колико сам тамо био не сјећам се када смо стали у ред за ручак. Нас двадесетак Црногораца увијек смо узимали храну преко реда, а да нико против тога није протестовао. Остали су само одмахивали руком и говорили „То су Црногорци“, што је звучало као нека посебна пропусница. У то вријеме мислио сам да су се остали плашили да нам приговоре да и ми, као и остали, станемо у ред, али негдје при крају студија сам схватио да се не ради о томе. Схватио сам и да је њима неко свој причао нешто лијепо о Црној Гори, што су запамтили, па су нас поштовали и онда када то нијесмо заслуживали. И то поштовање, па и на сопствену штету карактеристика је Срба, посебно оних из Србије, и мислим да на ту карту и данас играју бројни несрећни Црногорци са Теразија. Не знам да ли њима и припадају и Здравкове кћерке, али ваљало би да мало размисле шта причају и због чега им је пало на памет да питају Дритана јесу ли сигурне у Београду. Уколико за то треба да питају Дритана, онда и не треба да живе у Београду!
