УСКРС
Католици, протестанти, англиканци, неке православне цркве и бројне мање цркве, прослављају највећи хришћански празник, ускрснуће Исуса Христа, празник који симболизује победу живота над смрћу.
У катедрали Узнесења Блажене Дјевице Марије одржана је миса Ускршњег бдења коју је предводио београдски надбискуп Ладислав Немет. Обред је почео паљењем свећа које симболизују Христов улазак у мрачни свет.
Прослава Ускрса у домаћинству породице Црњаковић у Старом Жеднику код Суботице
Надбискуп Немет мису ће служити данас у девет сати у катедрали у Зрењанину. У Београду ће мисе данас бити служене у катедрали Узнесења Блажене Дјевице Марије, у цркви Криста Краља, затим Светог Анте Падованског, Светих Ћирила и Метода, Светог Јосипа Радника и Цркви Светог Петра.
Надбискуп Немет навео је у ускршњој посланици да се Божја љубав најбоље очитује у отајству ускрснућа.
“Сâм Исус је рекао да није дошао међу нас нити узео људско тело да нас осуди, него да нам дарује живот, живот у највећој пунини, живот који нико не може уништити. Највећи знак љубави је то што је Исус дао свој живот за нас и потом ускрснуо. У овом ускрсном догађају можемо видети да није смрт, ни грех, ни зло, задња реч наше стварности, него живот. Можемо ми бити и лоши, као што се, на пример, толико ђаволског зла догађа сада у Украјини због рата, али ни тада Бог не одустаје од човека, од створеног света, него нас воли”, навео је надбискуп Немет.
Ускршње славље је за вернике крај Великог поста, а први мрсни залогаји су васкршња јаја која се, према древном обичају, фарбају у црвено као симбол проливене крви Христове.
Према предању, прва јаја је цару Тиберију поклонила Марија Магдалена, која је у Рим дошла са поруком о васкрсењу.
Јаје је симбол обнављања природе и живота и као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто ускршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и за оне који га примају.
Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Ускрса и зове “чуваркућа”, а верници храну доносе у цркву на благослов.
ЦВЕТИ
Српска православна црква и верници данас славе празник Цвети, успомену на свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим. Цвети увек падају у недељу, дан након Лазареве суботе.
Празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века, као успомена на последњу недељу живота сина Божијег. Великим празником Цвети завршава се шеста недеља Великог поста.
На овај дан Исус Христос ушао је, на магарету, у Јерусалим. На улазу у Свету земљу народ га је дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао “Осана [слава] сину Давидову”.
Цвети су један од најрадоснијих празника у православљу.
По народном обичајном календару, данашњи дан почиње умивањем водом у којој су јуче, на Врбицу, потопљени цветови како би укућани били румени и здрави.
На Цвети се обично бере цвеће, али се не уноси у кућу, већ се држи у дворишту у посуди са водом. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем.
Некада је био распрострањен обичај да се на Цвети цео дан шета окићен цвећем. Момци су правили букете и носили их девојкама, а сваки цвет имао је своје значење.
Ставља се и врбова гранчица “за брз напредак”, понегде дрен “за здравље”, а девојке стављају и љубичице.
У нашој земљи, Цвети су и историјски празник. На Цветну недељу 1815. војвода Милош Обреновић подигао је у Такову Други српски устанак, против турске власти.
Веома мали број породица данас слави крсну славу. Понегде се Цвети славе као заветина.
Данас је, други пут од почетка Великог поста, дозвољено јести рибу.
Верници сутра улазе у последњу седмицу Васкршњег поста, недељу страдања, смрти и васкрсења сина Божијег.
