Пише: Иван Милошевић
Кренеш и стигнеш! А не знаш ни зашто си кренуо и куда даље? Али знаш да даље не можеш и да си стигао гдје треба. И гдје си требао давно да дођеш, да се сабереш, да узмеш даха и схватиш да даље не можеш и да нема смисла ићи даље. Није било смисла ни што си дошао, али када си већ ту, ваља да знаш да нема већег бесмисла, а ни смисла што си стигао и што си се усудио да опростиш – себи и другима!
Знао сам да имам обевезу према капетану Југословенске војске у отаџбини, Милошу Станојевом Милошевићу, да кренем и стигнем у Словенију и запалим му свијећу на неком од словеначких стратишта! Знао сам да од рођења нијесам ни имао другу обевезу, него баш ту и да ми је уписана у ДНК, закована у темељ задњег и најзадњег нерва и чекала је дуго да изађе из тмине мога (не)знања и постане једино што постоји, око које се вртим од када сам угледао свијет и која ми је стварала живот, водила ме на све стране, од мила до недрага, копала ми сопствену јаму и чекала да се нагнем над њеном ивицом и стропоштам поглед у тај бескрај са скривеним крајем! Знао сам да морам да идем пред јаму у коју су на правди Бога невиног претка бацили комунистички злотвори, његови прваци и помагачи!
Одлазак у Словенију заправо није одлазак, више је повратак! Самоме себи и свему ономе што смо могли бити, а нијесмо. Одлазак у Словенију је заправо повратак међу своје, паљење сопственог угашеног огњишта, силазак у подземни град мртвих, који су више живи од живих! Олазак у Словенију је као када змија пресвлачи своју кожу! Одлазак у Словенију и поклоњење жртвама немилосрдног братотерора у име петокраке је пресвлачење човјека у човјека, облачење старог похабаног одијела и повратак његовог старог сјаја! Одлазак у Словенију, у Камничку Бистрицу, Кочевски Рог, Похорје, као да је поваратак међу своје, јутарње прање руку, јутарња успаванка и вјесник новог дана и васкрсење наших предака из тамног свијета мртвих и њихов излазак и долазак на кућни праг, јутарње куцање милог укућана који тражи своје и тек међу њима схвата да и када је одлазио као да је увијек био ту и када га није било, његово присуство могло се опипати!
Док је жив човјек тражи себе! За све нас који смо вољом комунистичких злотвора остали без неког свог у словеначким јамама, долазак у Словенију је долазак међу своје и отварање спуштених и закаламљених очних капака! Може ли неко коме је неко свој у словеначким јамама ујутру и да прогледа и схвати да је жив, а да се не помене мученика из црногорске четничке колоне и помоли за њихову душу! Не молимо се за неке туђе душе, него понајвише за своју и покушавамо да оперемо са лица срамотну љагу самозаборава и жеље да се опрости и када опроштаја нема!
Камничка Бистрица! Јуче нас је дочекала окупана сузама, са алпских врхова у долину и крај капеле, силазила је невидљива и непокопана црногорска четничка војска и народ који је прије 78 година пратио своју војску на пут без повратка. Њени војници били су боси, у ритама, са рупама од пушчаних метака и маља по глави и грудима, али вјероватно никада тако нијесу били живи и жељни својих као јуче. Литургија и парастос у капели у Камничкој Бистрици више су били за живе него за непокопану безгробну војску и као да смо служили парастос самима себи и самозабарову злочина комунистичких злотвора и њихових помагача! Као да смо тек јуче схватили да до јуче нијесмо били ни живи и као да смо били живи мртваци и ходајуће утваре! И као да смо се јуче побунили, скинули прашину са свога ума и сјећања, усправили се и постали људи. Ваљда и због тога што нас је са камничких литица гледала и слушала непокопана црногорска четничка војска и народ који без своје војске и није више народ!
Палио сам јуче свијећу за капетана Милоша Станојева Милошевића и то не једну, него три, молећи га да ми опрости што нијесам раније дошао. Знао сам да морам доћи, али сам овако грешан каснио и одлагао да се сретнем са самим собом и кажем себи оно што сам и као дјечак знао – четници нијесу издали, али су четнике издали четнички потомци! Опрости, капетане Милошу Станојевом Милошевићу, што касним и чак сам мислио да никада нећу доћи и да никада себи нећу опростити сопствену издају! Мислим да си чуо моје покајање и зато ОПРОСТИ!
У Камничкој Бистрици у Словенији јуче је, на празник Светог свештеномученика Јоаникија Црногорског у присуству потомака и родбине служена Света литургија са парастосом припадницима Југословенске војске у Отаџбини пострадалим без суда у пресуде од руке носилаца комунистичке идеологије одмах након завршетка рата 1945. године.
Литургију и парастос је на мјесту страдања великог народног збјега из Црне Горе, Боке и Херцеговине служио архимандрит Павле Радусиновић, игуман манастира Ораховица у Славонији, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и загребачко-љубљанске.
Протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски казао је у пастирској бесједи честитао је сабранима празник Светог свештеномученика Јоаникија.
-Требао бих попут Боговидца Мојсија да скинем обућу са ногу својих, јер је ово мјесто свето. За нас из Црне Горе ово је свето мјесто. Откад је свијета и вијека човјек је проповиједао о правди и о кривди, о љубави и о мржњи, о ономе што га је радовало и ономе о чему је боли боли своје и сузе своје проливао. Ово мјесто за нас из Црне Горе, из Боке и Херцеговине и других крајева је мјесто гдје смо дали оно што је најдрагоцјеније. Најсветији путир су мученичка крв коју изли свештеномученик Јоаникије, кога славимо на данашњи дан, свештеномученик Лука Вукмановић и осамдесет свештеника Митрополије црногорско-приморске и хиљаде и хиљаде имена које смо поменули овдје на Светој литургији, рекао је отац Предраг.
Додао је да је ово био, како је народ послије рата говорио “зли пут”, све до оног дана 2003. године и оног судбоносног сусрета, када је почивши Душан Никлановић упознао тужитеље из Словеније и Ивана Пристовника, без кога не би било ни парастоса, ни много чега у Словенији.
-Ово је за нас из Црне Горе благословена земља Словенија, која није само лијепа по својим природним обиљежјима, по својим дивним планинама и овом дрвећу које ниче из крви наших најмилијих и најдражих, него по људима дивним и благословеним који су нас примили братски, отворенога срца и душе, рекао је отац Предраг Шћепановић.
Благе су ријечи нашег свештеника Шћепа! Немам шта да додам, осим да још једном завапим – ОПРОСТИ, МИЛОШЕ, ОПРОСТИ!
