Стравично разарање Лесковца током савезничког бомбардовања 6. септембра 1944. још обавија зид ћутања. Неколико хиљада цивила убијено за непуна два сата. 28 „пријатељских“ бомбардера сручило је 69 тона бомби.
У Титовој Југославији врло ретко се говорило о савезничком бомбардовању наших градова крајем Другог светског рата. Највише Србије, тврде историчари. Ако су ова „пријатељска“ разарања и помињана, обично је то било у контексту „неминовних жртава у борби за коначно ослобођење од фашиста и домаћих издајника“. Али, број жртава никада није помињан. А реч је о десетинама хиљада страдалих!
Једно од највећих таквих разарања било је у Лесковцу, 6. септембра 1944. године. У 12 часова зачуле су се сирене, а бомбе су почеле да лете двадесетак минута касније. У пратњи 20 ловаца, 28 бомбардера је на град бацило 69 тона бомби да би се, наводно, уништила „концентрација немачких трупа“ које су се повлачиле из Грчке.
Колико је људи страдало никада није прецизирано. По партизанским извештајима, погинуло је више од 1.000 грађана, док четнички извори наводе око 2.000 мртвих. Историчари који су се бавили овом проблематиком помињу од 3.500 до 7.000 страдалих!
– Било је језиво – присећа се Јован Миљковић (84) из Лесковца, наставник у пензији. – Пошто је савезничко бомбардовање било и 31. августа, моја породица је од тог дана сваког јутра око осам сати бежала из града у оближње село Рударе. Тог септембарског јутра кренули смо касније, па нас је налет авиона затекао на пола пута. Нисмо, дакле, били у самом граду, али када смо се по подне вратили, Лесковца као да више није било. Пустош је реч која би најбоље описала оно што смо затекли. И хиљаде погинулих и рањених. После завршетка рата, међутим, највише ме бунило што више нико није смео да прича о томе.
Зашто је ово стравично разарање града обавијено мистеријом и зидом ћутања, питају се Лесковчани и 70 година касније. Да ли због тога што су град на Ветерници, као и Власотинце, почетком септембра, заправо, ослободили четници који су тог дана у граду славили рођендан краља Петра Другог? Или зато што је, по неким дојавама, у граду, наводно, било 15.000 бугарских и око 5.000 немачких војника? Да би се осујетило повлачење Немаца из Грчке? Или, можда, зато што је бомбардовање од савезника тражио лично генерал Коча Поповић, командант Главног штаба НОВ за Србију?
– Не може се дати рационалан и једноставан одговор, нити се могу жртве правдати војним и другим разлозима – каже за „Новости“ професор др Момчило Павловић, из Института за савремену историју у Београду, са Верољубом Трајковићем аутор књиге „Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Студија и документи“. – У сваком случају, када је августа 1944, приликом Титове посете Казерти, успостављена координација са савезничким командантима на Средоземљу, балканске ваздухопловне снаге пружају директну ваздушну подршку партизанима на земљи, који им и достављају циљеве и тачке које би требало бомбардовати. То је оквир за разумевање захтева Коче Поповића за бомбардовање циљева по Србији, па и самог Лесковца.
Овај град, наставља професор, јесте на путу извлачења непријатеља из Грчке и са острва, али тај циљ је покретни – Немци у колонама долазе и пролазе.
– Било је, дакле, у граду непријатељских војника, тешко је утврдити колико, и Лесковац по томе није изузетак. Али, оно по чему је тај несрећни град био изузетак јесте циљано, односно намерно бомбардовање ужег градског језгра. Сходно томе, цивилне жртве биле су неизбежне, а одговорност за њихово страдање лежи на команди Балканских ваздухопловних снага стационираних у Барију и на партизанском вођству, посебно на команданту Кочи Поповићу, који је нешто раније тражио бомбардовање, не посебних циљева у граду као у претходним захтевима, него, једноставно, града Лесковца – тврди професор Павловић.
Он сматра и да је проблем што је Лесковац био „на путу“ Кочи Поповићу, који је тих дана са јединицама био набачен на планиске венце и стиснут акцијама и са косовске и са моравске стране. Штавише, Коча Поповић у својим сећањима пише да је тих дана био забављен и својим – љубавним јадима.
– Осим тога, у серији радиограма Главног штаба Србије упућених Врховном штабу, Коча Поповић током јула непрестано тражи бомбардовање места на југу Србије да би релаксирао положај својих јединица. Тада тражи бомбардовање Куршумлије, Прокупља, „хитно дејство авијације на Лесковац, Врање и Приштину“, набраја места и објекте у Србији које треба бомбардовати, и тада, 31. јула 1944, тражи да се бомбардује гумара „Рекорд“, западна ивица вароши и фабрика у Вучју. Али, у радиограмима од 29. августа, када је Лесковац бомбардован као директна ваздушна подршка партизанским јединицама које су кренуле на град, Коча Поповић незадовољан јачином бомбардовања тражи „најхитније озбиљно бомбардовање Лесковца“. То бомбардовање уследило је 6. септембра – наглашава професор.
Не сме да се занемари, подсећа Павловић, да се уз Главни штаб Србије крећу и представници британске мисије, који координирају активности између Главног штаба Србије, Врховног штаба на челу са Титом и савезничке команде. Осматрањем и дојавама прикупљани су подаци о непријатељу, достављани представнику британске мисије Џону Хеникеру Мејџору, који је све прослеђивао свом шефу Фицроју Меклејну, а овај у БАФ. Дакле, партизански обавештајци достављали су информације Поповићу, а он представнику британске мисије.
– Стравично бомбардовање Лесковца Коча Поповић је са Меклејном посматрао са брда Петровац. О томе пише Меклејн у књизи „Рат на Балкану“, наводећи да су већ изјутра знали да ће Лесковац бити бомбардован тешким бомбардерима и да су то са оближњег брежуљка у ишчекивању посматрали. А, онда, „као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом огранку прашине, дима и рушевина… Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом… Чак су и партизани били потресени“ – наводи професор Момчило Павловић.
Посматрано локално, нити је бомбардовање Лесковца зауставило извлачење немачких трупа са југа Балкана, нити је Лесковац био тако важан град да би разарање одлучујуће допринело победи савезника у рату. Али, Лесковац се нашао на листи циљева у посебно планираној операцији „Недеља пацова“, која је систематски бомбардовала комуникације и немачке трупе у повлачењу на линији Вардар – Морава – Сава.
У оквиру те операције у првој недељи септембра страдао је и Лесковац, иначе од савезника први пут бомбардован 5. априла 1944, потом неколико пута крајем јула и разорно 6. септембра. Ниједан град није тако сурово бомбардован као Лесковац, „као да маљем ударите орах“, нити је у једном трену погинуло толико цивила – наглашава професор Павловић.
Колико је стравичном бомбардовању Лесковца допринела информација да је у граду око 15.000 Бугара и 5.000 Немаца, појашњава професор Павловић:
– По партизанским извештајима, у самом Лесковцу и околини 5. и 6. септембра налазило се око 800 Немаца са два велика и седам мањих тенкова, око 400 војника Српске добровољачке страже, по 120 Арнаута и војника Градске страже, око 1.200 четника, батаљон белогардејаца и још 600 љотићеваца на положајима изнад Лесковца код Рударске чуке. Што се тиче бугарских војника, јављено је да их је чак 15.000 у граду који је имао око 24.000 становника са избеглицама. Ова бројка је ем претерана, ем су бугарске трупе када је бомбардован Лексовац биле надомак Пирота. Како било, осим уништења непријатељских трупа, циљ бомбардовања био је и директна подршка партизанским снагама, које су безуспешно нападале Лесковац последњих дана августа 1944.
ОД 20. октобра 1943. године, када су бомбардовали Ниш, до 18. септембра 1944, када су последњи пут бомбама засули Београд, савезници су се више пута обрушавали на градове, насеља, важне саобраћајнице и телекомуникационе „чворове“ у Југославији. Убедљиво највише у Србији. Само током 1944. године англо-америчке бомбе су чак петнаест пута падале на Ниш, на Београд једанаест и на Краљево шест пута.
„Пријатељско“ разарање Земуна и Алибунара догодило се четири, Новог Сада три, а Смедерева, Ћуприје и Поповца код Параћина два пута. Савезничке бомбе падале су и на Сремску Митровицу, Руму, Зрењанин, Крушевац, Пећ, Крагујевац, Ковин, Панчево, Велику Плану, Пријепоље, Куршумлију, Прокупље, Вучје, Лебане, Грделицу, Подујево, Рашку, Сталаћ, Приштину…
