Пише: Иван Милошевић
Дритан је данас био код патријарха српског Порфирија. Нијесам примјетио да га је неко успут вријеђао, стао му на пут, назвао га разним придјевима и осталим додацима. Данас у Острогу није било свега онога што је прије неколико дана било на Цетињу. У престоници Дритана су назвали свиме и свачиме, у Острогу је дочекан као брат, подијељена је са њим трпеза, поменут Свети Василије као заштитник православља, али и свих добрих људи без обзира на народна или вјерска опредјељења. Дритан је видио како Срби дочекују госта. Видио је и како га дочекују Монтенегрини! Паметноме доста да схвати онтолошку разлику између Срба и Монтенегрина. Србима не пада на памет да мрзе било кога, па ни своје непријатеље, Монтенегрини све воле, само не воле Србе. За њих су Срба нека окупаторска сорта, душмани и вукодлаци, вампири и остали паразити. И негдје у тим духовним просторима гдје се дијели царство добра и царство зла дијели се и данашња Црна Гора. Дритан је за само неколико дана имао прилику да упозна и једну и другу. Надам се да је понешто о њима и схватио!
Можда се Србима ништа добрим не враћа, можда су и они за то криви, можда имају неку метафизичку грешку, неку тајну одору свога гријеха и заборављеног добра, али дани попут ових посвећених Светом Василију враћају наду да Србима има спаса! Уколико се на једном мјесту окупи на десетине хиљада људи, уколико се у тој ријеци вјерника не чује ни једно слово мржње и критике другога, нити се други оптужи за сопствене грешке, него се свој гријех истакне на својим грудима и понесу његове посљедице, онда негдје дише сламка духовног и моралног спаса! Ваљда се једном и Србима коначно посрећи, па све за њих крене на боље!
Да се вратим Дритану. Срби немају нешто пуно разлога да га поштују, изневјерио је њихове ставове о тоталном раскринкавању ДПС-а, отиснуо се на узбуркано море као капетан Милове лађе и не крије да му је на срцу албанско Косово! Ипак, и таквог Дритана, Срби примају као културан народ, желе да га чују, па и подрже тамо гдје мисле да је добро почео. Културу дијалога данас су Срби потврдили и пружили су руку некоме кога не желе да прате. И у том односу, људском и духовном, негдје се грије српска нада и снага Срба у саме себе!
Можда претјерујем, можда сам под утиском дана Светог Василија и његове милости, али ми је драго што су данас Срби Дритана примили као брата и под Острогом га нико није пријеко погледао. Можда то неће спасити Дритана од вукова у јагњећој кожи у његовом окружењу, али сигуран сам да овакви догађаји спашавају нас саме! Срби тога нијесу ни свјесни, али по неком духовном урођеном инстинкту умију Срби да у другима препознају личности којима треба помоћи, па и и по цијену сопствене земаљске штете!
Чудна је та српска рачуница! Код Срба плусеви и минуси нијесу плусеви и минуси, него су дјелови неке једначине која ни Србима није јасна, али су свјесни да је носе са собом и да је рјешавају и када не знају да је ријеше. Чудна, чудна је та српска рачуница. Ваљда ју је данас осјетио и Дритан. Уколико није, то горе за њега, али Срби ће му и то опростити!
