ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Комунисти описују четнике као групе бандита које су тумарале ок­о­ло и уз помоћ окупатора ликвидирале невино ста­новништво. Те­шко да се из било које њихове књиге може за­кључити да су че­т­ни­ци, за­п­раво, били легална Југословенска во­ј­ска, предвођена са око 3.000 офи­цира и уређена по правилима слу­жбе своје државе, Кра­љевине Ју­го­славије.
Као и свака држава, и Краљевина Југославија је имала про­пи­се о де­ловању оружане силе у ратном добу. Југословенско кра­ље­­­вско за­ко­нодавство последњи пут се прописима о војним и пре­ким војним су­до­вима бавило 8. марта 1940. године. Тога дана до­не­­та је Уре­дба о вој­ним и преким војним судовима М.С. Бр. 327, која ће, уз допуне из 1943, ва­жити до 1945. године, тј. све док је постојала Кра­ље­ви­на Југосла­ви­ја. С правне тачке гледишта, Краљевина и њени за­ко­ни постојали су до оног момента када је нова, комунистичка власт, сте­кла међународно признање, а то је било после признавања резултата избора одр­жа­них 11. новембра 1945. Према томе, ликвидације које су починили при­па­дници четничког покрета, односно Ју­го­с­ло­ве­нске војске, у складу са законом, не могу се сматрати ратним зло­чи­нима. Став комуниста да је сва­ка ликвидација извршена с њихове стра­не легалан, па и херојски чин, а да свако убиство припадника ко­му­нистичког покрета од стране че­тника представља ратни злочин, не­ма правног основа.
У ситуацији када не постоје затвори, због герилског вођења ра­та, пре­­ма Уредби о војним и преким војним судовима могла се из­ре­ћи смртна казна, казна од 25 батина и ослобађајућа пресуда. Рас­пи­сом св­им командатима од 5. јануара 1943. Дража је укинуо ба­ти­на­ње, на­по­ми­њући: ”Ово понижавајуће средство оставити Недићу и Љо­ти­ћу”.1
Батинања ипак нису сасвим престала, па Дража 16. марта 1943. ша­­ље нови распис:
Иако сам најстрожије забранио батине као казну, добијам из раз­них крајева жалбе народа да наши команданти примењују ову не­до­с­тојну по човека казну. Десило се је у више махова да су тучени на­ши нај­оданији људи, који се залажу до највећег пожртвовања за на­шу ствар. Овај изум београдске Главњаче, Гестапоа, Пећанца, Не­дића и Љо­тића не дозвољавам да се употребљава и најстрожије заб­ра­њујем. Убу­дуће предузимаћу најоштрије мере према не­послу­ш­ним и самово­љ­ним.2
Друга измена Уредбе од 8. марта 1940. године односила се на про­ме­ну формација. Радиограмом од 23. јануара 1943, Дража је од пре­д­се­д­ника Југословенске владе Слободана Јовановића тражио да се у пр­вом одељку шестог параграфа стави ”командант бригаде” уме­сто ”ко­ман­дант пука”, као и ”командант корпуса, односно те­ри­то­ријални ко­ма­нданти срезова и области”, уместо ”командант ди­ви­зи­јске области”. Да­ље, Дража је писао:
У параграфу 9 први одељак треба да се измени и да гласи: ”Во­ј­ни суд се састоји од три официра и два подофицира као судија и једног де­ловође са правном спремом без обзира на чин у војсци”.

Између првог и другог одељка параграфа 9, додати нов одељак, који гласи: ”За официре преки војни суд образује се при командама ко­р­пуса односно командама области и састоји се од 5 официра као су­дија и једног официра као деловође. Бар један од њих мора бити са правном спремом”.3
Постојала је разлика између редовних војних судова и преких вој­них судова. Потоњи су сваки случај морали да реше у року од 24 ча­са. Ако то нису били у стању да учине, предмет је предаван ре­до­в­ним вој­ним судовима. Без одлуке војних или преких војних судова, пре­суде, па и смртне, имали су право да изричу команданти бригада, гру­па бригада, корпуса, група корпуса и регионалних команди, и на­ра­вно сам Дра­жа. ”Капетана Миленковића, у вези Ваших депеша 697 и 698, чим ух­ва­­тите одмах стрељајте. Жалим да нам је један по­ги­нуо због њега”, на­ре­дио је Дража, примера ради, команданту Ра­си­нског корпуса потпу­ко­­внику Драгутину Кесеровићу, 15. октобра 1943. године.4
Капетан Душан Радовић позива се у једној наредби на Упут о пре­ким судовима и распис Врховне команде бр. 37 од 4. септембра 1943. го­дине, којим је тај Упут прослеђен командантима. Наређујући ос­ни­вање Преког суда при Групи летећих бригада Златиборског кор­пуса, Ра­довић набраја тачно 22 ”кривице предвиђене Војно-кри­ви­чним за­ко­ном”, међу којима су кривична дела против војске, избе­га­вање слу­ж­бе у војсци, бекства из војске, кривична дела против ту­ђе имовине, зло­употреба власти и старешинства, повреде војних ду­ж­ности, пов­ре­де лица на службеној дужности, убиства из користо­љуб­ља, пљачке и раз­бојништва, шпијунирање у корист окупатора, ње­гових органа и ко­му­ниста, помагање или прикривање комуниста, вр­шење блуда са оку­па­торским војницима, оснивање ма каквих ор­га­низација, било политичких или оружаних, које би биле уперене про­тив интереса Југос­ло­вен­ске војске у Отаџбини, итд. Преки су­до­ви су имали председника и че­тири члана, плус браниоца и деловођу.5
Расписом од 22. децембра 1943. Дража је одузео право коман­дан­тима да доносе пресуде без судова. Тај распис гласи:
Смртне пресуде могу доносити само преки судови, а никако по­једине старешине. Састав преких судова мора бити такав да народ ве­­рује у његову правичност и непристрасност. У састав сваког пре­ког суда неизоставно по једно лице које је свршило правни факултет. Све пресуде преких судова морају се неизоставно слати Шта­бу Вр­хо­вне команде, а најдаље у року од три дана по донетој пре­­суди. Стре­љања без пресуде преких судова сматраћу као зло­чи­на дела, ка­ко ста­решина који наређују, тако и оних који извршава­ју.6
Расписом свима од 15. маја 1944. године, Дража ограничава и пра­во образовања преких судова:
Право на образовање преких судова имају команданти групе кор­пуса, команданти корпуса, а команданти бригада само оних ко­јима одо­бре команданти корпуса по оцени да ће ове судове правилно при­ме­њивати. Команданти срезова имају такође право образо­ва­ња пре­ких судова.
Извршење смртних казни наредите само ватреним оружјем.
Народни равногорски одбори треба да дају за сваког који се ста­ви под преки суд своју оцену да ли је дотични крив или није, и то сео­ски и општински за домородце, а срески одбори за оне са других те­ри­торија.7
Пр­е­д­с­е­дник и сви чланови редовних војних судова требало је да буду судски официри, тј. офи­­цири правници, али у ратним условима то није било увек мо­гу­­ће. Примера ради, председници Војног суда 1. ра­в­ногорског ко­рпуса били су капетан Михаило Батрићевић и рез­е­р­вни су­дски ка­петан Милош Томашевић, предратни судија, а међу чла­но­вима налазио се још један судски официр, резервни поручник Ата­­на­­сије Таса Илић, предратни полицијски писар. Председник Вој­ног су­да 2. равногорског корпуса био је пе­шадијски поручник Бојан Рис­та­но­вић, док су три члана суда би­ли судски официри> резервни суд­ски ка­пе­тан Радоје Зарић, резе­р­вни судски мајор Михаило Ми­ло­ва­новић и ре­зервни судски ма­јор Глинтић. Миловановић и Глинтић су пред­ра­тне судије Окр­у­жног суда у Чачку.
Пресуда војног или преког војног суда постајала је пунова­ж­на ка­да је потпишу председник и сви чланови. Казну смрти или батина­ња из­­вр­ша­ва­ли су за то одређени војници – џелати, односно стреља­чки строј.
Како је суђење изгледало у пракси, видећемо из једне пресу­де Пре­ког војног суда Качерске бригаде Рудничког корпуса. Пресуду пре­­носимо у целости:
У ИМЕ
ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА ПЕТРА II
КРАЉА ЈУГОСЛАВИЈЕ
ПРЕСУДА
Преког војног суда Качерске бригаде Југословенске војске у Ота­џбини.
Бранко М. Пејовић родом из села Заграђа, среза Качерског, по занимању каменорезачки радник, рођен 1922. године, нео­же­њен, вере источне православне, учинио је следећа кривична дела:
1) Што је у 1941. години, у времену када су комунисти образовали сво­је борбене јединице пришао њиховим редовима и борио се с пу­шком у руци против четника, који су остали верни Краљу и От­а­џбини.
2) У 1942. години, по разбијању комунистичких банди у Ср­би­ји, вра­­тио се кући и продужио за неко време миран живот, јер је тако уве­­рио четничке старешине, који су имали у виду његову мла­дост и оп­ро­стили живот. Али све време његовог при­тво­р­ства потајно је ра­дио и одржавао везу са комунистима издајући им наше ис­та­к­ну­те љу­де, што је на саслушању признао, а 3. ок­т­о­бра 1943. године по­ново је на­пустио своје родно село и ступио у комунистичке ре­до­ве, где је бо­рећи се с пушком у руци учествовао у овим борбама против четника, и то: на Руднику, Црнући, Ма­јдану, Ручићу, у селу Ба­њи, у Да­ро­са­ви, Бо­сути, Трбушници, Кр­ушевици, Брајковцу, По­ља­ни­цама и Ко­зе­љу. У по­менутим бо­р­бама именовани је био водник и зас­тупник кома­н­ди­ра.
3) Окривљени Бранко је 24. јануара т.г. организовао у селу Жи­в­ко­вцима убиства над командантом села Обрадом Ве­сели­но­ви­ћем, че­товођом и мајком четника Живорада Веселиновића, сви из Жив­ко­ваца, са овим комунистима, и то> Душаном, политичким руководиоцем среза, Слободаном из Шута, Пером Ма­ке­до­нцом, Сељом из Да­ро­саве, Кицошом из Београда, Дугаличком Ма­ксим Миланом Сре­­мцем и Брком из Пољаница. Стрељање су извр­шили Бранко, Ду­шан и Милан.
4) Окривљени је под силом оружја вршио организацију за ра­чун ко­­муниста у овим селима> Заграђу, Трудељу, Босути, Дра­го­љу и Ру­д­нику, који му је реон био додељен поред редовне ду­жно­сти, а за ко­ји је био страх и трепет.
5) Окривљени је био припадник комунистичке организације и пре ра­та, те је као такав одговарао по Закону о заштити др­жа­в­е.
На основу напред изложеног и на основу (чланова) 1, 2, 4, 10 и 17 Уре­дбе о преким војним судовима, Преки војни суд Качерске бри­гаде
ПРЕСУЂУЈЕ
Да се окривљени Бранко М. Пејовић из села Заграђа, среза Ка­че­р­ског, рођен 1922. године, као непријатељ Краља, Ота­џби­не, српског народа и носилац комунистичке идеје и разбојник, осу­ди на смрт стр­е­љањем.
Пресуда постаје пуноважна од момента потписа свих чла­но­ва Пре­­ког војног суда, која се има одмах извршити.
ПОВ. БРОЈ СЛУЖБЕНО ПРЕКИ ВОЈНИ СУД
22. ФЕБРУАРА 1944. ГОДИНЕ КАЧЕРСКЕ БРИГАДЕ
ПРЕТСЕДНИК
СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПЛАНИНЕ Преког
војног суда, поруч.
Љуб. В. Матовић
(Следе потписи чланова Преког војног суда:)
1. Арт. наредник Дра­гиша Обреновић, 2. арт. п. наредник (не­по­т­писано), 3. на­­редник Р. М. Вучетић, 4. каплар ђак Милољуб Вукајло­вић.
ДЕЛОВОЂА: Професор Светомир Рајковић.
(Округли печат: Команда ЈВуО, Горски штаб 80I)8
Под тачком један, оптужени Пејовић проглашава се кривим зб­ог при­ступања комунистичким паравојним формацијама. Војни су­до­ви Ју­гословенске војске имали су право и обавезу да осуде све при­­па­д­нике нелегалних формација, а то су, поред комуниста, били ус­та­ше, фо­л­к­сдојчери, балисти, итд. Другим ре­чи­ма, по за­ко­ни­ма Кр­а­­­ље­ви­не Ју­гославије, као уосталом и било које друге др­жа­ве, за­бра­­њено је ос­ни­вање паравојних формација. Ако је неко же­лео да се бори пр­о­тив оку­патора, као што су то твр­дили комунисти, мо­рао је да се пр­и­јави у војску. Свако друго де­ловање није легално и под­ле­же са­н­кци­о­нисању.
Други степен кривице комуниста састојао се у прокламованој те­­ж­њи за насилном променом уставног поретка Краљевине Југос­ла­ви­је, а тре­ћи у нарушавању територијалног интегритета и суверени­те­та. Уместо ју­гословенске, комунисти су понели заставу једне стра­не др­жа­ве – Савеза Совјетских Социјалистичких Република. Почев од лета 1941. го­ди­не, поједине делове Краљевине Југославије про­гла­­шавали су територијом СССР-а.
На основу ових елемената, Југословенска војска је могла да го­ни и осуди практично сваког припадника комунистичког покрета. То ип­ак није чињено, већ су судови претежно били сконцентрисани на појединачна и масовна убиства, као и на разбојништва и пљачке. Док је дело ступања у нелегалне оружане формације могло бити оп­ро­штено, као што се то види и из пресуде Бранку Пејовићу, то са ов­им другим де­лима по правилу није био случај.
Како је рат одмицао, казнена политика према комунистима се зао­­­штравала, јер је постајало ја­сно да им, почев од краја 1942. го­дине, во­дећа земља Запада, Ве­ли­ка Британија, пружа политичку под­ршку. Са­мо са подршком Со­вјетског Савеза, и то у условима не­м­ачког нап­ре­довања на Исто­чном фронту, југословенски комунисти об­јективно ни­су пре­дстављали велику опасност за државу. Али, са бри­танском по­­др­шком ствар је почела да се мења из корена. Најзад, када су совјетске трупе почеле да се примичу југословенским ис­то­ч­ним гра­ни­цама, казнена политика према домаћим комунистима, њи­ховим јата­ци­ма и симпатизерима, максимално је пооштрена.
С друге стране, како се казнена политика према комунистима зао­­штравала, да би се избегло страдање невиних Дража је све више по­о­­штравао правну процедуру: овлашћења команданата пренео је на су­дове, увео је правило да Врховна команда одобрава пресуде пре­­ких судова, право образовања преких судова одузео је бри­га­да­ма, и сл.
ИЗВОРИ:
1 Д. М. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, први том, 139.
2 и 4 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 181.
3 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 52.
5 НМУ, инв. бр. 503.
6 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 181.
7 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 61.
8 НМКГ, ЧА, Бр. КО-ИВ-833.
(Из књиге Милослава Самарџића ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког поркета”, 5. том, Крагујевац, 2010.)

Извор: погледи