Пише: Огњен Војводић

Данашњег датума, 15. марта јулијанског календара (одговара 28. марту грегоријанског), 44. године прије хришћанске ере, на сједници римског Сената, на римски празник Мартовске иде, завјереници сенатори (републиканаци) опсједнути мржњом према обновитељу Римског царства, непобједивом војсковођи, племићу, политичару и писцу Гају Јулију Цезару (Гаиус Иулиус Цаесар; Рим, 13. јул 100. године п.н.е. – Рим, 15. март 44. године п.н.е.) напали су ножевима и мачетама голоруког Цезара и свирепо убили „највећег Римљанина“ – како су Цезара за живота назвали у народу. Цезар је у агенди античко-римског апотеозиса проглашен култним владаром – “божанством“, а његово име је постало симбол владарске титуле Цезар – Цар.

ОБНОВА РИМСКЕ ЦАРЕВИНЕ И КУЛТА ЦАРЕВА

Побједом у римском грађанском рату, Јулије Цезар, војсковођа, племић и један од легитимних претендената на римски престо, постао је владар Римског царства, окончао владавину римске републике и обновио владавину и култ краљева. Фактографски знамо да је Јулије Цезар 45. године прије хришћанске ере побиједио у римском грађанском рату и постао владар Рима, али је занемарен значај његовог доприноса државној духовној доктрини римског царства. Рим је од оснивања био Краљевина, која је из политичко-племенских разлога свргнута 509. године прије хришћанске ере, а формирана Римска република. Побједом Цезара остварен је антички политички идеал државне власти и идеал државника, просвећеног Цара, пјесника и војсковође, о чему је писао Платон у свом дјелу “Држава“. Долазак Јулија Цезара на римски престо означава почетак нове ере царева. Обновом римске царевине и култа римских царева обновљен је идеал богомданог државног уређења.

РЕПОРТ ТХИС АД

Као на небеском своду „сјајна звијезда Даница“, на Земљи је крунисана глава помазаника Божијег, симбол воље Божије на Земљи, јер изнад Цара нема никога до Бога. Царизам је владарски идеал античког и библијског предања. Старозавјетни првосвештеници су благословили Цареве за владаре изабраног народа. У претхришћанском и хришћанском вјеровању, личност Краља симболизује спајање небеског и земаљског, божанског и човјечанског, временског и вјечног. У космогонији “природних религија“ Краљ је космичка константа на Земљи која одређује религијске и политичке путеве. У древним културама монарх је медијум између народа и божанског, овоземаљског са оностраним. Цар је симбол божијег благослова на Земљи, на народу и држави којом влада, који народу обезбјеђује заштиту на Земљи и благослов божији. Преко помазаника божијег Бог благослови краљевство, а Краљ устројава државу у Славу божију.

Хијерархија монархије је у свим цивилизацијама била симбол божанске хијерархије. Краљевством влада богомдани Краљ као богомдана установа власти, крунисан по вољи божијој, а не само по људској, промјенљивој и грешној. Краљ влада руковођен вјечним вриједностима, не само земаљским законима по праву јачег и богатијег, цар вјерује у божију промисао, а не само у глас народа попут републиканаца, краљ поступа не само према политички могућем, него и према испуњењу воље Божије. Зато је, ради испуњења воље божије на Земљи, божијим промислом установљена у римској империји владавина царева који ће више поштовати вољу божију од воље демократске “већине“ и племенског родновјерја, који ће извршити божију заповијест мисије васељенске вјере. Као што је промислом божијим установљена Старозавјетна владавина Царева, тако је у новозавјетном предању после апостолске мисије благословена и установљена власт хришћанских царева ради мисије Цркве, заштите и утврђивања хришћанства. У тој симболици је у хришћанству Господ Исус Христос називан Цар Царева, Цар Небески, који благослови и штити цареве земаљске као поданике.

Константинова тријумфална капија, изграђена у Риму после победе над Максенцијем у бици код Милвијског моста 312. године. Последња римска тријумфална капија, подигнута је на иницијативу римског сената између 312. и 316. године. Украшена је прерађеним рељефима који су плански узети са споменика Трајана, Хадријана и Марка Аурелија, добрих царева, са којима је Константин хтео да се пореди.
Гај Јулије Цезар је тежио премјештању престонице на Исток, као и његови претходници и наследници, тежо је испуњењу пророчанстава о повратку Истоку – исходишту културе и науке, центру цивилизације, отаџбини и земаљском завичају човјечанства, географском и геополитичком средишту средоземља и свијета, гдје култ краљева живи од почетка свијета. Цезарова опсада Александрије, древне царске престонице Александра Великог, није била само због стратешког и економског значаја Александрије него и због повјесног права на царску престоницу Истока. Цезар је поштовао и користио културу и науку Истока, као што су култ краљева и култура календара. Цезар није александријску краљицу Клеопатру устоличио као краљицу Рима али је александријску астрономију примјенио у реформи римског календара.

Завјетна тежња царева старог Рима остварена је хришћанским опредјељењем римског Цара Константина Великог који је саградио Константинопољ – Нови Рим и премјестио престоницу на Босфор, и испунио хришћанско предање и царско предање претходника. Промислом Божијим, побједом Јулија Цезара обновљена је римска царевина, а побједом и крштењем римског Цара Константина Великог побијеђено је паганско антихришћанско римско царство и основан Нови Рим Новог завјета. Новозавјетном државном и духовном доктрином римски Цар Константин је саградио нови град као нови пут Новог завјета. Премјештање престонице на Исток значило је повратак почелу Живота и источнику Откровења смисла свијета и живота, које је претхришћанско човјечанство чекало. Повратком на Исток Цар Константин Велики се вратио на земљу отаца и средиште Царства. Пресељењем царске престонице на Босфор и оснивањем Константинопоља, Царство је постало цјеловито, учвршћено на Истоку као средишту свијета, утемељено у библијском Предању Цркве и Новом Риму као Новом Јерусалиму. Цар Новог Рима је добио титулу новог владарског достојанства оличену и новим називом васељенског владара – Василевс. Цар Новог Рима није паганско “полубожанство“ обоготворено античком апотеозом – обожењем владара, него поданик Бога живога, владар којег крунише хришћански патријарх као заштитника Цркве, предања и мисије вјере. Црква је благословила владарско прејемство римских царева као библијско предање владавине Краљева помазаника божијих, а новозавјетни новоримски царизам је постао хришћанска државна и духовна доктрина.

ЦАРСКИ ЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР ПРАВОСЛАВНОГ ПРЕДАЊА

У древним цивилизацијама уређивање и познавање календара била је привилегија владарског и свештеничког сталежа. Познавање астрономије и астрологије, као знања о постању и поретку Свијета, било је знамење божијег благослова и привилегија племства и свештенства. Власт и мисија монарха се потврђивала и правом уређивања календара, као знаком власти Владара над временом, над земаљским и космичким законима, и као потврдом царске власти у уређивању друштвеног политичког, културног, религиозног и пољопривредног поретка. Владар је обављао богомдану дужност уређивањем календара као историјске институције којом се уређује континуитет културе друштвеног живота, празнични и пољопривредни државни поредак. Јулије Цезар је био свјестан своје владарске мисије, политичког и повјесног преокрета у свијету који је покренуо повратком и обновом царског државног уређења римске империје. Цезар је омогућио и отворио почетак нове ере царизма, и зато се посветио уређивању календара као континуитета, али првенствено као перспективе ере новог свијета. Можемо рећи да је Цазарова реформа Римског календара најава нове ере – новозавјетне ере, и да у том календарском контексту и континуитету својеврсно јулијанско јевађеље.

Константин Велики, глава некадашње колосалне мермерне скулптуре израђене након 312. у част победе над Максенцијем. Данас се налази у музеју Капитолини, у Риму.
У владарској мисији реформе календара, Гај Јулије Цезар је за уређивање календара задужио математичаре и астрономе академије царске престонице Александрије, да римски календар потпуно ускладе са соларном годином. Владавином цара Александра Великог Египат је постао дио античке културе, када је основана Александрија, царска престоница и средиште античке астрономије. Почетак јулијанске календарске године је помјерен са прољетне равнодневице на први јануар. Јулијански календар је уведен у употребу првог јануара 45. године прије хришћансле ере. У част Јулија Цезара седми мјесец календара је назван Јули, мјесец Цезаровог рођења. У част Октавијана Августа, првог званично крунисаног римског цара обновљене римске царевине (крунисаног 27 године прије хришћанске ере, који је био усвојени син његовог ујака Јулија Цезара ), осми мјесец када је Октавијан Август прогласио царевину назван је Август – тада је осмом мјесецу додат један дан (до тада су 31 дан имали само непарни мјесеци). Претходно се мјесец август називао Секстил, као шести месец Римског календара. Римски писац у В вијеку, Макробије, је написао да је мјесец Секстил добио ново име по Октавијану Августу јер су се најзначајнији догађаји у његовој владавини одиграли тог мјесеца.

Почетком четвртог вијека хришћанске ере на римски царски престо је дошао Константин И Велики (лат. Цонстантинус Магнус, рођен 280. у Наису у Илирији грчки Ναϊσσός, лат. Наиссус, данашњи Ниш у Србији, умро 22. маја 337. у Никомидији). Римски Цар Константин Велики је Миланским едиктом 313. године законски заштитио поштовање хришћанске вјере, укинуо закон идолопоклонства римског домината, прогласио хришћанство званичном религијом царства и омогућио мисију Цркве. Црква и Цар су сазвали Први Васељенски Сабор (у Никеји 325. године хришћанске ере) који је установио значајне каноне, разријешио спорове и осудио погрешна вјерска учења у Цркви, а посебно се бавио уређивањем јединственог календара Цркве и Царевине. Васељенски Сабор је решавао питање календара поводом „пасхалног спора“ – покушаја старозавјетне заједнице да унесе промјене у хришћански календар, да измијени смисао празника Васкрсења Господњег, празника којим хришћани исповиједају смисао вјере и свједоче историјску истину догађаја Васкрсења Христовог. Сабор је установио Васкршњи календарски канон који сви хришћани треба да поштују, установио је правило израчунавања датума празника Васкрса којим се потврђује празнични поредак према повјесном редослиједу догађаја – догађаја Васкрсења у односу на старозавјетни догађај и празник Пасхе, што потврђује смисао догађаја Васкрсења и исповиједања хришћанске вјере. Сабор је одредио да се датум празника Васкрса одређује као промјенљив датум јер, према хришћанском учењу, празник Васкрса, као свједочење и доказ догађаја Васкрсења Христовог, не смије бити истог датума када празник старозавјетне Пасхе, нити прије Пасхе. Као потврду саборске одлуке, Цар Константин Велики је објавио и царску посланицу о календарском одређивању празника Васкрса.

Сврха одређивања датума празника Васкрса није тачнији прорачун кретања космичких тијела и тражење тачног датума догађаја као таквог, попут паганског метереолошко-магијског подешавања датума догађаја и празника са временским циклусима у природи. Саборске одредбе о поштовању прецизно одређених астрономских промјена у одређивању датума празника Васкрса имају религијски разлог – утврђивање религијске разлике између старозавјетног и новозавјетног предања (јер старозавјетна заједница негира догађај Васкрсења). Сабор је одредио да се за одређивање датума празника Васкрса морају пратити одређене астрономске промјене, према кретању Земље, Сунца и Мјесеца, да би се одредио временски размак између празновања Васкрса и старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја времена. Канонизоване су одлуке да је потребно поштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после прољећне равнодневнице, после 14. Нисана, датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и Јудеји своју Пасху; 3. Васкрс се слави после пуног мјесеца (уштап) – не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Васкрс славио – кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у православној цркви се поштују до данас.

Вријеме се од тада у Ромејском царству почело рачунати и од Оваплоћења на Земљи и у историји Господа Исуса Христа, а не само од оснивања Рима или од стварања свијета. Средиште и почетак рачунања времена је постао догађај доласка Творца у своју творевину, то јест личност Творца времена и простора, а не творевина као таква. Календарски временски прорачун се у Ромејском царству вршио према најбољим стандардима, али се вријеме није претпостављало перспективи „вјечног живота“ као човјековог онтолошког одређења, док су у паганском вјеровању закони природе и космоса симбол божанског, а календар копија космичких кретања која одређују поредак, природу и религију човјекове заједнице. Календар никада није био само средство тачног прорачуна протока времена, средство праћења природних појава, већ и културна категорија, предање одређеног културног континуитета и уопште континуитета човјековог дјела и живота на Земљи, као словесног бића које култивише природу и изграђује друштво надређено законима природе. Календар је увијек био и религиозна канонска култна категорија, од првих простих календара природних религија до монотеистичких религија Откровења.

Хришћанска црква и Нови Рим су поштовали ауторитет царске александријске астрономске школе. Александријска астрономска опсерваторија је сачинила прорачун првог Васкршњег календарског канона (хришћанске Пасхалије). Васкршњи календарски канон је и образац формирања укупног календарског богослужбеног и празничног поретка Цркве. Сабор је установио да епископ града Александрије сваке наредне године посланицом обавјештава цркве о датуму празника Васкрса. Тако је јулијански календар прилагођен хришћанској Пасхалији (Хришћанска или Новозавјетна Пасхалија је назив према теолошкој терминологији представљања заједничког старозавјетног и новозавјетног предања), или Васкршњем календарском канону, што је назив који користим у својим текстовима.

Јулијански календар је канонизован Васкршњим календарским каноном, као “надвременим“ начелом одређивања датума Васкрса, што је значило успостављање новог односа према времену, вредновање времена у перспективи Васкрсења и Вјечног живота. У хришћанској ери Јулијански календар је постао свједочанство крштења старог свијета, икона крштења претхришћанског човјечанства, крштени календар паганског свијета, симбол освештања времена, хришћанског искупљења и крштења човјечанства, према ријечима Спаситеља: „Нисам дошао да укинем него да испуним“. Благослов саборског установљавања Васкршњег календарског канона у јулијанском календару пројављује се и видљивом Божијом благодаћу на празник Васкрса појавом пламена Благодатног Огња Господњег у храму Светог гроба Господњег у Јерусалиму на богослужењу Велике суботе, уочи православног Васкрса.

Александријска црква је сваке године посланицу о датуму прославе Васкрса слала и римској Цркви, која је требало да обавјештава удаљене Цркве Запада (Шпанија, Француска, Британија, Њемачка), али римска црква није поштовала посланицу александријске цркве (по којој је прољећна равнодневица 21. марта), јер је римски папа (Иполит) одредио за прољетну равнодневицу 18. март (када се пун мјесец поклопио са 19. мартом). Цркве Запада су слиједиле римског папу, што је резултирало да празник Васкрса славе 30 – 35 дана раније од датума одређеног одредбама Првог васељенског сабора. Разлика између датума празновања православног и латинског Васкрса су последице племенско-политичког сукоба и вјерске непросвећености Запада. Цркве Истока су поштовале упутства Александријске цркве о датуму празника Васкрса, а Римска црква је примјењивала, назовимо га тако, папско пасхално правило и славила празник другог датума. Правило александријског прорачуна Васкршњег календарског канона је на Западу увео Карло Велики у 9. стољећу, које је било у употреби до 1582. године када је папа Гргур поново промијенио “равнодневицу“ промјеном јулијанског календара.

Јулијански календар је коришћен у Ромејском царству до погибије последњег ромејског Цара, Константина XИ Палеолога, и османског освајања престонице Ромејског царства. Јулијански календар су користиле и католичке краљевине до папске промјене календара крајем 16. вијека, а поједине протестантске до краја 18. вијека. Римокатолички раскол, озваничен почетком 11. вјека, кулминирао је календарским римокатоличким расколом у 16. вијеку. Православне краљевине и цркве су користиле јулијански календар до уништења Руске царевине и погубљења Цара Трећег Рима, Николаја ИИ Романова и царске породице у Октобарској социјалистичкој револуцији, односно до преласка Цариградске патријаршије на католички календар 1922. године у евроатлантском програму решавања Источног питања. Совјетска власт је укинула коришћење јулијанског календара у Русији и увела католички календар, а као прелазну варијанту увела је “револуционарни календар“ који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940. године. Руска православна црква, најбројнија и најраспрострањенија на Земљи, до данас користи јулијански календар, као и Српска православна црква, Јерусалимска паријаршија и Света Гора Атос, средиште православног монаштва.

НОВА ЦРКВЕНА ГОДИНА НОВОГ РИМА

У хришћанском Риму јулијански календар је уређиван и према почетку Црквене године. Смисао почетка црквене године заснован је на новозавјетном тумачењу старозавјетног предања и према датумима дјела првог хришћанског римског цара. У Старом завјету мјесец септембар је био почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23,16), кад су сабирани плодови и приношени Господу. У испуњењу старозавјетног пророчанства, Господ Исус Христос је у вријеме септембарског старозавјетног празника, у синагоги у Назарету из књиге пророка Исаије прочитао ријечи: “Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене срцем; да проповиједам заробљенима ослобођење и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; да огласим годину милости Господње” (Јеванђеље по Луки 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Чин богослужбеног читања Господњег старозавјетног текста хришћани тумаче као назначење почетка Нове године. Према посредним подацима хришћанских списа, Први Васељенски Сабор је одредио 1. / 14. септембар за почетак црквене године.

Први септембар, почетак црквене године, почетак је Индикта (од латинске ријечи индицтио, што значи објава односно почетак године). Термин и појам Идикт потичу од назива државне одредбе којом су римски цареви декретом одређивали висину годишњег пореза за издржавање војске у Римској Империји за петнаестогодишњи период. Празник почетка Нове црквене године под називом Начало индикта свједочи о освештаној традицији римског календара у хришћанској Цркви, тј. како је старозавјетно и староримско предање у Цркви добило пуноћу божанског смисла. Црква је почетку римске Нове године дала хришћански смисао. Мјесец септембар је знаменит у хришћанској историји и што је у септембру цар Константин Велики побиједио Максенција, непријатеља хришћанске вјере. Постоји предање да је индикт уведен у црквени календар у знак захвалности равноапостолном цару Константину који је прекинуо прогон хришћана и прогласио слободу хришћанске вјере. Постоје повјесна тумачења да је бројање индиктима увео Константин Велики да би замијенио бројање по паганским „олимпијадама“. Календарско рачунање времена према Олипијадама коначно је укинуо цар Теодосије Велики 394. године. Године 462. хришћанске ере црквена Нова година је помјерена на 1. септембар. Грађанска година хришћанског римског царства се рачунала као и црквена година од првог септембра.

Првобитно је постојао Империал Индицтус или Цаезариан Индицтион који је вјероватно увео Константин Велики, од када се Индикт званично користио као датум и од када цариградска црква слави први септембар као почетак црквене године. Индикт се називао и Константинопољски или Цариградски или Грчки. Постојао је истовремено и папски индикт. Према црквеном предању, принцип индикције је увео Август Цезар (1-14) када је наредио попис становника и прикупљање пореза. Календарски петнаестогодишњи циклуси који су започели од Цезара Октавијана Августа, три године прије Христовог рођења, такође су названи индиктима. Почев од владавине римског императора Адријана (117-138), сваке петнаесте године прописиване су пореске обавезе становништва према Римској држави. На Истоку је 24. септембар, дан јесење равнодневице, био почетак Нове године, али пошто је 23. септембар био датум рођења римског цара Октавијана Августа, нова година је помјерена на 23. септембар, који је одређен као почетак Индикта. Тако је Индикт почео да означава почетак наредне године. У вријеме владавине цара Јустинијана И (527-565), уведено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Појам индикт је почео да се употребљава и као јединица у мјерењу и израчунавању времена историјских догађаја и у датирању државних докумената.

Када су руске кнежевине званично примиле хришћанство (988. године) тада се вријеме рачунало од „стварања свијета” – 1. марта 5508. године прије Христа. Године 1492. московски велики кнез Иван Трећи је увео 1. септембар као предање почетка црквене нове године. Цар Петар Први је 19. децембра 1699. године за почетак године прогласио 1. јануар, услед чега је у Русији 1699. година трајала четири мјесеца. Руски цар је вратио у руску царевину староримски почетак године – 1. јануар. Претходно је у западној Европи почетак године помјерен на први јануар, што је слиједио цар Петар Велики, а царску Русију су слиједиле православне краљевине. Поред Црквене Нове године, православни хришћани прослављају почетак календарске јулијанске Нове године у предању православних празника јулијанског календара. Данас Српска, Руска, Грузијска православна црква, Света Гора и Јерусалимска патријаршија, које поштују јулијански црквени календар, прослављају почетак Нове године по православном јулијанском календару, а у поноћ се у православним храмовима служе молебани за успјешну и благословену Нову годину.

КАТОЛИЧКИ И КОМУНИСТИЧКИ КАЛЕНДАР

Католичка мисија и комунистички покрети су умјесто јулијанског календара уводили католички календар ради прогона симболике монархистичког државног уређења и хришћанског календарског канона. Комунистичке владе, од Француске револуције до Социјалистичке октобарске револуције уводиле су комунистичке календаре у сврху атеизације друштва и остварења комунистичког идеолошког историјског идеала комунистичког поретка. Али, комунистичке владе су уводиле и грегоријански календар, а укидале јулијански. Зашто су комунисти одбацивали јулијански „пагански“, а уводили католички „хришћански“ календар? Многи хришћани и монархисти су заборавили црквену и царску симболику јулијанског календара, али нису идеолози атеизма и паганизма. Комунистичке владе су укидале јулијански календар православног предања, а уводиле грегоријански календар као сурогат хришћанског календара и раскид са хришћанским предањем, и ради уништења симбола аристократског и хришћанског државног уређења јер је јулијански календар јединствено хришћанско и царско знамење.

Папство није могло подредити култ римских царева ни после погибије цара Константина XИ у одбрани Константинопоља (1453), нити после пада апостолских патријаршија под османску окупацију, зато је папа Гргур 1582. године спровело измјену јулијанског календара као институције царског имена. Папска пропаганда је приказивала пресељење римске престонице на Босфор као крај римског царства и источне римске хришћанске цареве као пагане, ради креирања католичког култа папоцентризма и папоцезаризма. Промјену јулијанског календара папизам је предузео ради раскида са хришћанским предањем и наметањем папског примата, и ради још једног доказа папског преузимања царских права. Повјесничарима Европе је позната борба институције папизма против племства, сукоби папске државе са племићким државама, сукоби „царске странке“ и „папске странке“, борба папизма за потчињавање племства и краљевина папском примату, посебно на подручју данашње Италије, средишта папске државе. У папском покоравању краљева и царева папизам је спровео и потчињавање краљевина и царевина католичком календару.

Римски папизам није промијенио јулијански календар због наводне нетачности услед нагомиланог неурачунатог времена преступних година, него због политичких и религијских разлога. Религијски разлог римокатоличке реформе календара је раскид са хришћанским календарским континуитетом, са Васкршњим календарским каноном, а ради истицања католичког календарског култа папског примата. Римокатолицизам је спровео религијски ревизионизам Васељенских сабора и релативизовао религијско значење празника Васкрса у односу на старозавјетни празник Пасхе (који у старозавјетној антихришћанској агенди служи релативизовању и негирању историјског догађаја Вскрсења Христовог и Христове божанске природе) поистовјећивањем празника Васкрса са старозавјетном симболиком Пасхе. Папизам, као персонификација и “реинкарнација“ европског паганизма и латинске племенске религије, празник и историјски догађај Васкрсења Господњег незванично сматра митом хришћанске духовне доктрине, као и старозавјетна вјерска заједница која одбацује Христово Јеванђеље.

Проглашавање католичког календара папизам је спровео и ради обједињавања римокатолицизма подијељеног протестантизмом и подређивања протестантских и католичких краљева, ради потврде папског суверенитета у Европи, али главни политички и религиозни ривал папском примату био је култ православног руског Цара, наследника круне и календара хришћанскох ромејских царева. После погибије последњег ромејског Цара и османске окупације Новог Рима, примаран разлог римокатоличке реформе календара био је оспоравање повјесног, политичког, племићког и православног права руског Цара, као новог Василевса, наследника ромејских царева, и оспоравања Москве као трећег Новог Рима. Успостављањем православног руског царства и крунисањем православног Цара, хришћанство је опет добило заштиту и прекинут је једнополарни папски поредак који је папизам плански остваривао и османском окупацијом Новог Рима.

МИСИЈА МЈЕСЕЦОСЛОВ

Примањем хришћанства словенски народи су прихватили јулијански календар, установљен као хришћански празнични и богослужбени поредак, Васкршњи календарски канон, хришћански седмични поредак мјесеца, хришћанске хронониме назива дана седмице и јулијанске називе мјесеци као назначење смисла хришћанског мјесецослова, а напуштања паганских назива месеци по вегетативним промјенама и пољопривредним пословима. Католичка календарска колонизација словенских народа спроводила је супротну мисију, повратак паганским начелима назива мјесеци према природним појавама. Римокатоличка мисија је у словенским народима, најбројнијој популацији која се граничила са романско-латинским племенима, спроводила вјерску и језичку колонизацију која је подразумијевала наметање календара као категорије језичке и вјерске културне политике.

Словенским римокатоличким народима су са увођењем грегоријанског календара као додатни дисконтинуитет са јулијанским календаром наметнути и промијењени називи мјесеци. Један од разлога промјене јулијанског мјесецослова је уклањање имена царева Јулија и Августа, као симбола царског ромејског предања (као што је царско име у јулијанском календару био један од разлога римокатоличког раскида са јулијанским календаром). Као код католичких Словена, у Совјетском Савезу су, у комунистичком креирању совјетских словенских политичких нација, мијењани називи мјесеци јулијанског календара ради раскида са симболом царизма и хришћанским календарским предањем. Култ царизма је избациван из календара римокатоличких Словена и као култ цезаропапизма – ограничења папске политичке власти од стране државе. Такође, царизам је симбол и црквене аутоекефалности и државне суверености, политичких категорија које римокатолицизам сматра подређеним папизму.

Називи мјесеци у савременим словенским језицима су дио вјерске и језичке политике, стандард књижевног и црквеног језика који су код словенских народа уређивани утицајем колонијалне политике германске славистике. Зато су код одређених словенских народа називи мјесеци на народном језику уведени накнадно (код „Украјинаца“, Чеха, „Хрвата“, „Бјелоруса“, Пољака), јер су ти народи употребљавали грчко-латинске називе мјесеци. Код римокатоличких словенских народа, Пољака и Чеха, словенски називи мјесеци су креирани као хрононими, по вегетативним карактеристикама мјесеца. Тако је и код „словенских“ новоформираних римокатоличких политичких нација, Хрвата и Украјинаца, као кандидата за конвертирање у католицизам, али и код Бјелоруса, од којих се покушава креирати словенска нација одвојена од руског народа и православља.

Примјер креирања католичког сурогата словенског књижевног језика и словенског римокатоличког религијског речника хибридне хрононимије назива мјесеци је хрватски језик хрватске хибридне нације, креиран у Аустроугарској на дијалекту српског језика, у југословенској језичкој политици, као што је на руским дијалектима на простору данашње Украјине под аустроугарском окупацијом формирана основа украјинског језика којем је додата хрононимија мјесецослова на народном језику (довршаван у Совјетском Савезу).

У католичком креирању словенских дијалекатских књижевних језика стратегија се заснива на супротстављању новокреираних језика словенским историјским језицима. Примјер су хрватски језик код кога су уведени словенски називи мјесеци, и словеначки језик код кога је задржан јулијански мјесецослов, јер раздвајање од јулијанских назива мјесеци, као православног предања и симбола царизма, није било од значаја код германизованих Словена у Аустријској царевини на генетској и говорној германској граници.

Сијечањ, травањ, липањ, српањ, листопад, студени су старословенски називи мјесеци, а такозвани хрватски називи мјесеци: вељача, ожујак, свибањ, коловоз, рујан, просинац сачињени су у програму аустрославистичког креирања хрватског језика. У XВИИИ вијеку у католичким колонијама на простору данашње Хрватске су постојала два скупа српских назива: штокавски и кајкавски (Загреб са околином). У њемачком славистичком Илирском покрету за формирање хрватског језика и народа, из словонске књижевности су узети називи мјесеци, а увео их је њемачки филолог Лудwиг Гаy (срб. Људевит Гај), креатор хрватске латинице и предводник Илирског покрета чији је програмски наставак Југословенски покрет. У гласилима „Даница илирска” и „Новине илирске”, у другом броју „Данице” 1837. године Лудwиг Гаy је објавио уводни текст „Илирска дванајст мјесецах имена” у којем је истакао супериорност старијих штокавских назива. Данашњи систем назива усталио се половином XИX вијека у југословенском језичком програму (Маретић 1897: 241–242; 1999: 218-220).

ЈУЛИЈАНСКИ ЦАРСКИ МЈЕСЕЦОСЛОВ

Првобитни римски календар је имао десет мјесеци. Први мјесец је био март. У многим древним културама се вјеровало да је свијет створен у марту, када почиње прољеће, у годишњем периоду када сунце прелази из јужне у сјеверну хемисферу Земље, када се успоставља равнотежа дужине дана и ноћи, када почиње циклус цветања природе. Март су Римљани именовали по римском богу рата, када су почињали колонијалне ратове, или, према словенској етимологији, по мјесецу мертивих, култу предака којима се давао помен посебно пред војне походе. Римски календар је временом прилагођаван соларној природној години, пуном сунчевом кругу око Земље, односно Земље око Сунца. Римски краљ Нума Помпилије (753 – 673 прије хришћанске ере), наследник Ромула оснивача Рима, спровео је реформу римског календара којом су календару додата два мјесеца и заокружена календарска сунчана година. (У календар је уписано 60 дана изостављених из календарске године и тако повећана календарска година на 364 односно на 365 дана). Краљ Помпилије је два нова мјесеца, јануар и фебруар, додао на крај календара.

Фрагменти конзуларних фаста из империјалног доба Мусео Епиграфицо, Рим
Године 46. прије хришћанске ере, владар Рима, Јулије Цезар, је у својству првог римског свештеника (понтифеx маxимус) са александријским математичарима реформисао календар тако да је додао 67 дана између новембра и децембра, чиме је продужио ту годину на 445 дана. Тако се следеће године 45. умјесто лунарног почео примјењивати соларни календар, који се користио у Египту, прилагођен римском рачунању тако да је у краће мјесеце уметнут одређен број дана да би збир био 355 дана. Године 54. п.н.е. за почетак године римског календара је одређен Јануар. Нови мјесец римског календара назван је по римском богу Јанусу – богу улаза и врата, који је симболизовао однос према прошлости и будућности, који је ликовно приказиван са два лица. (После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана). Један од разлога за помјерање почетка године на 1. јануар било је добијање додатног времена потребног Риму ради сакупљања легија за поход на римску колонију на Иберијском полуострву, тј. новом конзулу је било потребно протоколом предвиђено вријеме до проглашења за конзула. Историчар Тит Ливије је у свом дјелу Од оснивања Града, у 47. књизи, записао податак о помјерању почетка године на мјесец јануар: „Конзули су од пет стотина и деведесет осме године од оснивања Града ступали на дужност на јануарске Календе (1. јануара). Узрок за промјену датума избора била је побуна у Хиспанији”.

Минијатура фрагмента фреске предјулијанског римског календара. Натпис који садржи римски календар, периода прије јулијанске реформе. Репродукција фрагмента Фасти Антиатес Маиорес (око  60. год. прије нове ере) на коме се седми и осми мјесец називају Qуинтилис и Сеxтилис, а у крајњој десној колони је Интерцаларис, месец који се додавао по потреби.
О римском календару који је почињао мартом свједоче називи мјесеци послије августа, названи латинским редним бројевима: септембар (седми), октобар (осми), новембар (девети), децембар (десети). Мјесеци Јул и Август су такође били названи по редним бројевома док нису у част Јулија Цезара и Октавијана Августа именовани Јулиус и Августус. (Латински називи месеци су транскрибовани на грчки када су Римљани освојили источни медитеран). Такође, данашњи назив „мјесец“ за календарску мјерну јединицу времена, потиче од назива за космичко тијело „Мјесец“, подсјећа на доба римског лунарног календара и рачунања времена по мјесечевим мијенама (што је можда био један од разлога мањег броја мјесеци и недовршености годишњег циклуса у старом латинском римском календару).

Назначење и култура календара су представљени називима дана, мјесеци и празника, а посебно догађајем одређеним за почетак рачунања времена. Помјерање почетка римске календарске године са марта на јануар свједочи о развоју римске календарске културе од простог паганског праћења природних циклуса до изграђивања календарске културе према друштвеној култури, државним и вјерским празницима. Мјесецослов представља културу и назначење календара – да ли су називи мјесеци сведени на називе биљних и животињских врста, природних појава, промјена вегетације, пољопривредних послова, или су култивисани називима вјерских и државних празника, именима историјских личности и догађаја, као културом човјековог друштвеног живота. Календар је календар људске заједнице, одређеног народа и друштва, а не “природе“ и “времена“. Календарско вријеме је организовано и осмишљено вријеме, сврха календара је култивисање времена, можемо рећи креирање календарског времена. Календарско вријеме је култивисано вријеме, изграђен одређен однос према времену, а не само временски прорачун као опште математичко мјесто свих календара.

Од прве људске заједнице, развој и формирање културе друштва и државе подразумијева грађење и развој градова, а не живот у „природи“ одређен законима природе. Први појам културе је значио култивисање природе, обраду и одгајање биљних врста као пољопривредних култура. У култивисању и организовању градине и градова битно средство, у равни државних закона, је био календар којим се канонизовала култура пољопривреде и полиса. У античкој Грчкој, и другим древним културама, коришћено је више календара различитих намјена, што је било достигнуће развоја античког друштва: календари пољопривредних послова, календар спортских манифестација, календари за државне и религијске празнике (као што је постојао антички календар за који су Олимпијске игре биле одређене као почетак рачунања времена). Познати су староримски фасти (фасти), календари који су означавали датуме вјерских обреда и државних празника. Приказивани су у облику натписа на јавном мјесту као што су храмови; неколико од ових фастија је сачувано у различитим фрагментима. Дакле, различити календари резултат су различитих култура, као и различитог погледа на смисао свијета, повијести и будућности, а не првенствено различитог прорачуна сунчане и тропске календарске године.

Мјесеци календара античке Грчке били су названи по државним и вјерским празницима или именима значајних архонтских аристократа, а само су поједини називи посредно асоцирали на годишња доба. Атински мјесеци су именовани по грчким боговима, фестивалима, историјским личностима, по чему се антички календар разликовао од месопотамског узора, јер су сумерски и вавилонски мјесеци именовани по пољопривредним пословима. Пагански римски владари су знали да су човјекова култура и наука, и религија као највиша разина културе, основе изграђивања и трајања друштва и државе – а не обоготворавање природе. У грчко-римском календару мјесеци су названи именима римских царева и божанстава као свједочанством римске религиозности и државности, и римским редним бројевима као изразом римске науке и човјекове словесности.

Стога мјесецослов јулијанског календара има назначење преласка из паганске у хришћанску културу календара, култивисања календара према повјести, историјским личностима и именима божанстава као култовима једне цивилизације, а не према законима природе и простој хрононимији. Јулијански календар је прихватила Црква и крштени римски Цар Константин Велики. Васељенски Сабори нису мијењали називе јулијанског мјесецослова. Прихватање јулијанских назива мјесеци у Цркви неупућени могу схватити као прихватање паганског предања и недоследност учењу цркве, али, поштовањем имена Јулија Цезара и Октавијана Августа у јулијанском календару поштујемо симбол успостављања царске власти као почетка испуњења библијског предања власти краљева као Божијих помазаника, оствареног у пуноћи у новозавјетном Новом Риму Ромејског царства. Називи мјесеци по промјенама вегетације дјелују „природно“, а на народном језику имају и значај очувања нацоналног језика и идентитета, али у календару као културној категорији називи мјесеци су важнији за вјерски и национални идентитет од самог језика, посебно од мјесецослова хрононима и вегетације. Зато јулијанске називе мјесеци по именима царева не треба мијењати, а ако бисмо мијењали јулијанске називе мјесеци назване римским редним бројевима и паганским боговима, требало би их назвати именима хришћанских светаца и празника, а не називима по метеореолошким и вегететативним промјенама у мјесецу.