-Када је срушен гроб Његошев, црква Светог Петра Цетињског, почеле су да ничу капелице по Црној Гори по угледу на његов. Прву је направио у Прчању о. Момо Кривокапић. Нису никле само у Црној Гори, већ и у Србији, Републици Српској, сад се једна гради у Словачкој, једна у Америци. Немам ништа против великог Мештровића, али доживљавам маузолеј као симбол разарања српства и православља, рекао је у емисији „Српски св(иј)ет“, новинар и публициста Јован Маркуш, објаснивши да за обнову није потребно рушити постојећи маузолеј, иако му није било мјесто на врху Ловћена, за који је Краљ Никола рекао да је „Ловћен олтар српски подигнут Божијом руком Црној Гори и њеним браниоцима“.
Као градоначелник Цетиња, његово интересовање за историју овог града и Црне Горе га је потакло да, иако инжењер по струци, прикупља и публикује значајна документа и истину:
„Завод за заштиту културе Црне Горе је 1961. године ставио под заштиту Капелицу у Његошев гроб. И тај исти завод је 1969. донио закључак да се Капелица измјести. То није урађено, па је дужан онај ко је срушио и да је подигне. А то је држава. Маузолеј је дивљи објекат, по катастарским књигама, јер све то придапа Митрополији црногорско – примирској. Не можемо се вратити себи док се то не уради. Онај ‘Геометар’ одозго зна доста да буде немилосрдан“.
У том контексту је испричао и занимљиву анегдоту:
„На Цетиње је дошао Видоје Жарковић, предсједник ЦКЦГ након земљотреса 1979. године. Испричао нам је причу о пријатељству са Петром Лубардом који је био увршћен у први одбор за изградњу Маузолеја, који је то одмах одбио. Када је срушена црква и гроб, изграђен маузолеј, Жарковић је срео Лубарду и питао га зашто је био против. Он му је одговорио: ‘Ја сам у међувремену много прочитао и дошао сам до закључка да сви народи који су срушили своје велике храмове доживјели катаклизму’. Жарковић се тих ријечи сјетио када је био са Титом у Бијелој, чији је један дио био потонуо, и погледао пут Ловћена“.
„Са обзиром да се не примјењују револуционарне метода, ствари се тешко мијењају. По мени, промијенила се једна кључна ствар: људи су престали да се плаше, изгубили су страх присутан од 1945. године. На то је указивао и Митрополит Амфилохије“, рекао је гост Националне телевизије у првом дијелу емисије о садашњој ситуацији у Црној Гори.
О улози премијера и цркве у том процесу рушења режима, подсјетио је на сами почетак тог процеса:
„Здравко Кривокапић је изабран по једном прохватљивом моделу за тај тренутак. Он је вјерујући човјек, да није, не би ни предавао у Богословији на Цетињу, породичан човјек, неукаљан – зато је био прихватљив за људе из цркве. Људима је било и досадило да само бирају политичаре. Међутим, кључну улогу у побједи су одиграле литије и наши епископи“.
Говорио је о ресору културе и просвете, и о њиховом значају за промјене, али и о проблемима у културолошком смислу, првенствено са фалсификатима са којима се Црна Гора суочава већ деценијама:
„Прво је тадашњи предсједник Матице црногорске Бранко Бањевић приређујући едицију ‘Луча’ 1974. године Његошеве ‘Мале пјесме’, избацио ријечи Бог, Србин и српски. Др Радоје Живковић је исфалсификовао политички тестамент Краља Николе, ја сам то просто и лако показао. Из Статута Историјског музеја Црне Горе је избрисано два вијека Немањића“.
„Ови којима су данас уста пуна антифашизма, они заправо само симулирају програм који је био на дјелу 1941. године. Ко не вјерује, нека узме Глас Црногорца из 1941“, описао је садашње стање неких јавних субјеката у Црној Гори.
О поријеклу мржње и историјских лажи у Црној Гори је говорио у више наврата из разних углова:
„Од избора Ђукановића на власт, на сцени је константно испирање мозга и приказивање лажи када је у питању наше поријекло и наша црква. Имам документ у ком се Мираш Дедеић нуди да шпија старог митрополита Данила Дајковића. Оно што је посијано, ми сад жањемо, из тог разлога избија сада та мржња“.
„Ја сам приређивач Бијеле књиге од 1298 страна од тога 1200 документа. За ових 14 година нико није оспорио ни један документ, јер да јесте, било би то на сва звона. Само малом дјетету није јасно да је референдум 2006. покраден. Математички сам то доказао. Али, свему томе су кумовале мени драге Србија и Русија“, о периоду одржавања референдума у Црној Гори је гост Српског свијета је подсјетио на своју књигу коју можете наћи у електронском формату на порталу ИН4С.
О односу Цетињана према Милу Ђукановићу је Јован Маркуш рекао следеће:
“Они гледају у њега као у икону, а он им је уништио град. Је ли им запослио дјецу? Који је то мазохизам, искрено- није ми јасно. Цетиње изабрано као експериментална позорница за иживљавање политичких и вјерских пројеката од 1990. године“
Анализирао је односе према митрополитима, помињући стријаљења Јоаникија Липовца и нападе на Данила Дајковића ис стање у ком се затекла црква у Црној Гори када је дошао владика Амфилохије из Баната:
„Сјећам се кад је дошао владика Амфилохије, тада су била три свештена лица на Цетињу“.
Поменуо је велике губитке који су задесили Црну Гору за кратко вријеме, одговарајући на питање водитељке Гордане Јанићијевић о пријатељству са великим историчарем Предрагом Вукићем, међу којима о. Луке Анића, о. Мома Кривокапића и Митрополита Амфилохија.
Захвалио се на крају ИН4С порталу и главном и одговорном уреднику:
„Хвала Гојку Раичевићу који је прошао голготу и чини ми част да разговарам и са Вама и да сарађујем и са цијелом екипом и хвала вам на свему што радите за српски народ“.
