Призрен се бели у Шаре крилу,

А њене беле од снега прси,

Чине је лепу, чаробну, милу!

И сунцем њени злаћани врси,

Красе га лепа да лепши буде!

И војска силна, силнога скиптра,

Призреном белим види се свуда,

Лака војника, јунака хитра,

Заставе лаке вију се, виде,

И трубе трубе, бљескају штити,

 А царска војска поносно иде

– Дуга јој копља ко бори вити!

На светом храму сва звона звоне,

И мили звуци ваздухом лете,

И склад им свети у доли тоне,

А чују гласи молитве свете!

Земља се гиба под силе ногом,

Заклете цару, диву, јунаку,

Заклете вером предака, Богом,

Пролити крви капљицу сваку.

И сила иде и сила греди,

А пред њом ступа на коњу врану

– Цар моћни, а војска следи:

Ко јато тица беломе дану!

У војсци храброст, пред војском круна,

Храбра је војска владара млада

– Душана Силног, врлине пуна,

Србије дике, српскога нада.

И војска ступа весело, смело,

И њоме вире весеља река,

Око је бистро, а ведро чело,

И тврди камен постеља мека!

Заповест цара светиња света,

Та света душа свакога рата,

Цариград краси, жељена мета,

Варварском хану доцније дата.

Оркан се креће да га задрма.

А Кантакузен бежи ко жена!

А низ балканска, та брда стрма,

Душан се спушта, срца ватрена.

Душан се спушта, сила над силом,

Да с красном децом Србије веље,

Породом њеним и њему милом

– Оствари дивне корисне жеље,

Европа дрхће, Азија прети!

А цари силни, стали ко стене,

Једини Душан, ко муња лети,

Да брани права, грађане њене!

Прелета граде, прелета поља –

Ко ће га силна спречит у лету?!

Ал спречи – Оца небеског воља!

Царица свега у свему свету.

Те војска стаде, напред ни крока!

Што тужан Србин не може да воли,

Бујице силне нестаде тока

У пуном злобе месту Деволи!

дал војска слаби, или се плаши,

ил су уморни, витези ови?

– Та нису, нису страшљиви наши,

Јунаци храбри, лави, орлови!

Ни ти уморни, те да малакшу;

Него се Душан Силни разболи.

И судба круну потавни нашу.

Деволи клети, црни Девол!

Престаде песма и свирка преста,

Остави војска да граде руши.

– Нико се с кобног не макну места,

Застаде свако с болом у души!

И цар се мучи и с душом бори,

За живот нада већ се не буди!

О! Боже, Боже ратни, Давори,

Зашто му тако неправо суди?

Тужна је војска, тужна је свита,

Све дахом туге, шалости дише,

И с молбом Богу свак живи хита

И с топлом сузом очију кише!

Ал заман нада, ал змана снови,

Србије силне, ведријем сводом,

Облак се бола и туге пови!

И Душан, сунце лакијем ходом

У слави својој западу стиже,

Из моћне руке скиптар му пану,

И главом клону, те се не диже,

И сунце, Душан, зађе. издану!

Трон се заљуља, народ заплака,

На Српства телу, рана се створи,

Претешка рана, ни данас лака,

Народ јој боле у песме збори!

Цариград горди, титан крај мора,

Претрпе пораз, претрпе страх!

По њему, дивном чеду Босфора

Одјекну страшно: Алах ил Алах!

Јован Маговчевић

Објављено у часопису Братство, број VIII; год. 1899,  стр. 8-10; Часопис друштва “Свети Сава” Београд.

 (Приредио мр Александар М. Вујовић, проф. цетињске богословије и уредник Катихетског програма Радио Светигоре)