Свједоци смо чињенице да је, током претходних десетак година, интензивирана кампања грађења конститутивног мита црногорске нације, преко реинтерпретације збивања с краја Првог свјетског рата. Назначени пројекат је сажет у покличу „Никад више 1918!”.
Суочени са епохалним неуспјехом покушаја да се наратив о Дукљи усади као основа колективног историјског памћења, креатори савременог црногорског националног пројекта устремили су пажњу ка 1918. години, вјерујући да би се, увезивањем актуелних збивања и поновног читања оновремених дешавања, односно ненаучним пројектовањем политичких односа из нашег времена у прошлост, могао изградити идентитетски оквир, који би представљао тачку спајања три доминантна мотива: (1) унутрашњи разлог постојања црногорске државе те (2) њену улогу у регионалном и (3) глобалном контексту. Сваки од назначених мотива би, у контексту митотворства, између осталог имао функцију моралног оправдања за тренутну оријентацију елите црногорског националног пројекта.
Први фактор, онај који се односи на унутрашњи разлог постојања црногорске државе, дефинисан је тако да задовољи два критеријума: (1) заједништво из страха и (2) политичку дискредитацију једне од постојећих заједница, с обзиром на то да ова држава, до сада, није показала способност да створи услове у којима би се производио вишак вриједности довољан за све или барем за увјерљиву већину становника. Тако посложена игра, у стварности, подразумијева сарадњу елита црногорске, бошњачке, албанске, муслиманске и хрватске националне заједнице, а најмањи заједнички садржалац њиховог савезништва јесте страх од јачања утицаја овдашњих Срба, па их, сљедствено томе, треба трајно изоловати, тако што ће се нормализовати идеја према којој је сасвим природно то што су они изван сфере политичког одлучивања и расподјеле евентуалног вишка вриједности. Тако нешто се може постићи само ако се као доминантно друштвено увјерење установи оно према коме Срби, као заједница, сносе историјску кривицу за све што се, посматрано с позиције носилаца црногорског националног пројекта, доживљава као пријетња постојању Црне Горе. С тим у вези је и шире настојање да се конструише опште становиште о природној блискости појмова који се односе на један колектив („Срби“, „СПЦ“, „српски језик“) и негативних вредносних одређења („фашизам“, „ирационализам“, „пораз“, „геноцид“, „окупација“, „издаја“, „пета колона“, „лажна историја“, „митоманија“). Посљедично, функција трајања Црне Горе се, усљед изневјерених очекивања о слатком животу након референдума о државно-правном статусу, проналази у увјерењу о биолошкој и егзистенцијалној угрожености од Срба. Дакле, у овом дијелу, на плану унутрашње политике, функција мита о 1918. години јесте означавање овдашњих Срба непоправљиво штетним елементом, петом колоном која непрестано вреба прилику да доскочи црногорској држави. Отуда и сукоб између зеленаша и бјелаша доживљава реинтерпретацију, па се не тумачи као – најшире гледано – судар двају различитих концепција јужнословенске државе, него као зачетак трајног антагонизма између патриота – Црногораца и издајника – Срба. Сљедствено томе, а рачунајући и на постфактичност, као битно обиљежје наше епохе, елита црногорског националног пројекта редефинише поглед на заједничку нам прошлост, тако што кључном правцу оновременог сукоба дарује значење које тада није постојало – али је, цијени се, сада неопходно – а споредним инцидентима прискрбљује симболику српске мржње и зависти према свему што има црногорски предзнак. Другим ријечима, вриједност повијести је у њеној дневнополитичкој употребљивости, а стварна надмоћ на том пољу побједнику даје право не само на писање историје, него и на стварање опасне илузије према којој се сва времена стапају у једну тачку – управо ону која представља симболички извор моћи савремене елите. Позивање на злу коб 1918. године – када је ријеч о унутрашњој политици – има, понављамо, функцију изналажења моралног оправдања за одстрањење једне заједнице. Парадоксално, то је несвјесно признање пораза, јер покушај да се потрага за сталним унутрашњим непријатељем угнијезди у национални мит указује на то да једна елита није знала или није хтјела да створи функционалну државу, чиме је сам пројекат независности усмјерен ка зони у којој се, по логици ствари, преиспитује његов смисао. „Никад више 1918!“, у том контексту, схватамо као покушај да се заустави точак историје, тј. да се спријечи отварање дијалога о редефинисању односа у овој држави. Послужимо се аналогијом: тај поклич нам помало личи на заклињање у братство и јединство током осамдесетих година прошлог вијека.
Други фактор, онај који се односи на регионални контекст, односно улогу Црне Горе на Балкану, дефинисан је тако да задовољи два критеријума: (1) уважавање најмањег заједничког садржаоца у сфери унутрашње политике, а то је означавање Срба непријатељским елементом и (2) уважавање односа који САД и ЕУ, као кључни геополитички актери, имају према Балкану, а то је, свакако, процјена да је Србија највећи потенцијални реметилачки фактор. Посљедично, функција Црне Горе у регионалној политици садржана је у томе да увијек и безусловно дјелује као нож у меки трбух Србије. То је константа од 1998/99. године и, допустићемо себи тај луксуз да прогнозирамо, трајаће док год је однос снага у геополитичкој арени такав какав јесте. Мит о 1918. години, у том домену, гради се тако да Србију означи извором зла, односно земљом којом влада мрачњаштво и која континуирано ради на томе да унесрећи сусједе, а нарочит пик има на Црну Гору. Сврха тих напада, како нас подучавају креатори и сљедбеници црногорског националног пројекта, јесте у великодржавним тежњама и покушају да се надомјести неколико вјекова непостојања историје. Да ли су те тврдње тачне? Сматрамо да нијесу, али то, у датој игри, није ни битно, зато што функција мита о 1918. није у томе да буде близак истини, него да послужи као морално или психолошко оправдање. Чега? У регионалном кључу, оправдање забијања прста у око Србији, кад год се за то укаже прилика. Такво држање – према црногорским митотворцима – није изазвано њиховом похлепом или одсуством храбрости да се геополитичким хегемонима каже „Не!“, него у превентивном дјеловању, како нам се, јелте, не би поновила злокобна Подгоричка скупштина. Покорност, свакако, није пожељан чинилац националног мита, па је, за потребе бјектства од суочавања са чињеницом о стварној потчињености – која налаже наступање против Србије, увијек и свугдје – мит о 1918. години, одиста, врло логичан избор.
Трећи фактор, онај који се односи на глобални контекст, односно улогу Црне Горе у свијету, боље речено њену функцију у очима великих сила, опет је дефинисан тако да задовољи два критеријума: (1) у погледу односа према Русији, слијепо ходање стазом коју су прокрчиле велике силе са Запада те (2) старање да се заузме што видљивија позиција у промовисању интереса истих сила у регионалном оквиру. Постоји и еуфемизам за овакво држање: идеолози црногорског националног пројекта га зову промјеном цивилизацијског круга. Шта то, заправо, значи и каква је ту функција мита о 1918. години? Најкраће речено, „промјена цивилизацијског круга“ је структурно прилагођавање интересима западних сила и потврда поунутрашњења култур-расистичког погледа на оно што се сматра Истоком. Источно, између осталог и руско, држи се за мрачно, страно, малигно, прљаво, подло, свагда спремно да закочи прогрес. Према њему се, како нам поручују, ваља односити сурово и месијански. А мит о 1918. и овдје налази своје мјесто, јер је његов неизоставни сегмент, између осталог, тврдња о руској кривици за оновремену пропаст црногорске државе. Просто речено, идеолози савременог црногорства тврде да су Руси припремили терен за оно што је наступило 1918. године, из чега слиједи закључак да је црногорска дужност – сада и убудуће – да увијек и на сваком мјесту заузима антируску позицију (они ће рећи антикремаљску, тек да заварају траг). За руско добро, дакако, јер ту земљу треба цивилизовати, а наша мисија је, разумије се, да будемо од користи у том процесу. И овдје – као и у сегменту који се односи на регионални контекст, видимо да се, помоћу мита у настајању, тражи згодан начин за психолошку трансформацију самоиздаје и подаништва у самопоштовање и зрелост. Кажемо „психолошку“, зато што самозаваравање, ма какве заштитне механизме имало, не може да промијени стање ствари.
Имамо, дакле, три фактора чији правци имају тачку спајања. Та тачка јесте црногорски национални мит у настајању. Њу, као што је наведено, чине (1) унутрашња потреба, у виду увјерења о издаји, као оправдања за одстрањење овдашњих Срба, (2) регионална потреба, у виду увјерења о злочину, као оправдања за константно наступање против Србије те (3) глобална потреба, у виду увјерења о завјери, као оправдања за антируски став, односно промјену цивилизацијског круга. Додатна повезница између ових фактора је и увјерење да централна фигура унутрашње политике (овдашњи Срби) јесте експонент регионалног протагонисте (Србија), дочим су оба та чиниоца схваћени као прокси глобалног актера (Русија).
Важна улога у грађењу националног мита који спаја неке од наведених фактора, конкретно прва два, припада причи о породици Петра Звицера. Национални трудбеници у покушају настоје да утисну Петра Звицера у колективно памћење као беспрекорног хероја, црногорско храбро срце, борца за самосталност Црне Горе, којег су, због тако непоколебљивог држања, окупаторски чиновници казнили спаљивањем куће и чланова породице, а потом и ликвидацијом. Ослањајући се на говор Сава Вулетића у Народној Скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, од 27. јула 1925. године, савремени црногорски митотворци овако реконструишу догађај: србијански су жандарми, предвођени мајором Кецмановићем и официром Колаковићем, у ноћи између 24. и 25. априла 1923. године, убили и спалили Анђу, мајку Петра Звицера, која је имала 60 година, потом Загорку (супруга, 23), Плану (сестра, 20), Видака (брат, 13) и троје малољетне дјеце. Петрову бабу, Ђурђу, за коју се негдје наводи да је имала 80, а негдје 100 година, жандарми су натјерали да гледа смрт ближњих, што ју је одвело у лудило и, убрзо, смрт. Сам Петар Звицер је страдао 28. децембра 1923. године, као члан групе Сава Распоповића. Након Вулетића, о убиству породице Звицер је, на сличан начин, говорио и Секула Дрљевић (16. фебруар 1926). Послије много деценија, прича о ликвидацији породице Звицер постаје средишња тачка мита о „бијелом терору“. Случај је популаризован током деведесетих, прво писањем Шерба Растодера, потом и вишегодишњим наступима Новака Аџића и, у посљедње вријеме, цијеле палете јавних дјелатника који свесрдно учествују у већ описаном грађењу црногорског националног мита. Посљедично, о томе говори и предсједник државе – узимајући убиство породице Звицер као симбол за однос Србије према Црној Гори у прошлости – те низ навијачких скупина и НВО, које захтијевају назив улице, дизање споменика и, шире узев, обиљежавање датума злочина као симбола терора над Црногорцима. Видимо, дакле, како дату ситуацију доживљавају учесници изградње црногорског националног мита.
Но, како заправо стоје ствари са овим злочином, тј. да ли њихова интерпретација одговара стварности? Друга страна приче о Петру Звицеру поклапа се са овом хагиографско-митотворачком у погледу чињенице да је живио од 1896. до 1923. године те око тога да су и он и чланови његове породице заиста побијени на већ описани начин, а да за злочин нико није ни оптужен ни осуђен. Ставка у којој двије приче почињу да се разилазе јесте процјена држања самог Петра Звицера у времену које претходи злочину. Док митотворци истичу његово херојство, дотле су они мало мање склони идеализовању покојника потенцирали његово учешће у бројним разбојништвима, укључујући егзекуције припадника жандармерије те цивила ненаклоњених зеленашима. Предмет спора је и идентитет починилаца злочина над члановима породице Петра Звицера, као и сам мотив. Док једна страна потеже освету за одметништво као аргумент, те жандарме као починиоце злочина, дотле друга објашњење налази у учешћу Петра Звицера у пљачки новца за инвалиде (процјена износа се креће од 193.000 до 204.000 динара). Према тој причи, Звицерову фамилију су побили мјештани револтирани том крађом. Такође се помиње да је брат Петра Звицера, Бошко, тужио општину цуцку, тражећи надокнаду за претрпљену штету, у износу од 100.000 динара. О овом случају, као и о многим другим из дате епохе, врло детаљно пише Миле Кордић, у књизи „Црногорска буна 1919-1924“. Интересантно, црногорски митотворци се радо позивају на Кордића онда када се наводи из његове књиге уклапају у њихову визуру и још радије игноришу оне дјелове књиге који им не иду у прилог.
Шта је, дакле, суштина приче? Постоји дио који уопште није споран, а он се своди на то да је Петар Звицер био одметник, да му је породица побијена априла 1923. и да је он сам, као двадесетседмогодишњак, доживио исту судбину крајем те године. Такође, неспорна је и чињеница да је ондашње правосуђе заказало, с обзиром на то да није било никаквог процеса, током ког би се оптужени извели пред лице правде. Но, с друге стране – а то је оно што ову причу чини релевантном у нашем времену, имајући у виду чињеницу да је оваквих злочина, нажалост, било много, у различитим временима и просторима – не постоји никакав заиста кредибилан доказ који би недвосмислено упућивао на идентитет или мотив починилаца – из претходно описаног видимо да су разлози могли бити посве различити, почев од казне за одметништво, закључно са осветом за крађу – а још је мање аргумената који би могли бити у функцији тезе о страдању породице Петра Звицера као неспорном симболу црногорске патње, односно српског звјерства. Свједочење посланика у Народној Скупштини К СХС, непоткријепљено јасним чињеницама, засновано на квалификативима и, зашто не рећи, политичким интересима странке коју су ти посланици представљали, уз дужно поштовање, заиста не може бити узето као непобитни, прворазредни доказ о позадини злочина. Прецизније речено, не може, ако нам је циљ историјска истина и/или пијетет према жртвама. Може, ако нам је циљ да историју претворимо у помоћну дисциплину дневне политике и, у овом случају, основу за грађење савременог црногорског националног мита.
Та прљава игра, чији творци и актери не презају чак ни од манипулисања трагичним судбинама давно преминулих људи, није нешто у чему би човјек од интегритета требало да учествује. Првенствено, из етичких разлога, а потом ни због тога што се на лажима не може градити здрав темељ.
Извор: Ми знамо ко смо
