Пише: Иван Милошевић

Читам и све не стижем! Ко је гдје прелетио, због чега, са ким или ни са ким, ко се гдје све намјестио и смјестио за нови посланички мандат! Права штета што у црногорском парламенту нема барем пола милиона клупа, сигуран сам да би се тражила клупа више! Толико претендената на посланички мандат нема на кугли земаљској, превазишли смо и Кину, Кореју, Тајланд и остала егзотична острва! Сви би да се купају у посланичким водама, да осјете њену чар, посебно пријатну температуру и тежину у околини задњег џепа на панталонама! Када се ту смјести подебљи буџелар од посланичких примања и привилегија које иду уз политички мандат, ухвати наше мале и велике, али и оне ситне и преситне политичаре, нека топлина око срца, све је онда лакше, лакше се дише, више не треба “бронхи” и све бољке преко ноћи нестају. Који бенседини, бромазепами и остали диуретици, када се докопаш посланичке клупе, срце прездрави преко ноћи, притисак падне испод 140 и 80, стомак одједном почне да вари као да је нов и као да до сада није ни знао за грчеве, затворе и надувавања. Чудо је посланички мандат, све болести и остале невоље одједном однесе као да их никада није било, а када почнеш да крцкаш тај мандат и сваки мјесец приходујеш од 1500 до 2000 евра, одједном свијет постане некако љепши, нестану све његове мане и просто не вјерујеш да некада није било као сад и почнеш да сумњаш да си уопште живио! Када ти се осмјехне посланички мандат као да се поново родиш, добијеш нове име и презиме, извадиш нову личну карту и почнеш да живиш као нормалан човјек! Све оно прије изгледа ти некако ненормално и болесно и ни жив нећеш да се вратиш у стару ванпосланичку кожу! Жуља, осјећа се на на неки јад, биједу и из посланичког угла изгледа као и да није за људе, па ни за животиње!

Читам ове пребјеге у “Европу сад”! Посебно ових ситних странака и њених првака. Уједињена Горана Даниловића, Цивис Срђана Павићевића, па онда Странка помирења и правде! Осјетили сиви тићи како је то када си посланик, а ништа те не кошта, а капље са сваке стране, па им се усладило. Напуштају старе лађе, другаре и саборце, траже нове, младе и перспективне! А у “Европи сад” таквих на тоне, па што се не би и превејани посланички соколови и њихове минорне странке са подебљим мјесечним апанажама, навалили на нови политички котао и почели да кусају нову чорбу. Она стара као да је изгубила стари укус, више није тако сочна, као да има неке старе, превазишле мирођије, па се траже нове! 

Има и других, малих и нешто мањих, који хоће са великима, који хоће да буду равноправни са неравноправнима, који хоће да буду виши него што су нижи, који хоће много више него што им припада,који би да добију све, иако не нуде ништа и који би да се нешто питају иако их нико ништа не пита.

Прелећу ситне странке, ситне своју сићу, требе своје џепове и чекају да их други, неки нови клинци, напуне и да они наставе по старом – живе од политике, од исподцензуског цензуса и на туђој грбачи. Није ми јасно што их примају ови такозвани велики, као да мисле да нијесу довољно велики, ако мали нијесу са њима, по њиховој маленкости ваљда мјере своју величину и прсе се пред малима, када већ не могу пред неким другим! 

Пјевају у сав глас познату максиму “Бијелог Дугмета” и запомажу великима: . Пристајем, бићу све што хоћеш! И хоће они, хоће да буду све што се од њих тражи, само да се скрцка још један посланички мандат, само да се удари рецка на још једну страницу страначког и посланичког дневника и да се дневник комплетира и ишара сликама малих са великима, ситних са крупнима, мршавих са дебелима! 

Јагма за посланичким фотељама завршава се вечерас! Има још четири сата наде да се мали докопају великих листа и да вечерас након поноћи мирно заспу и одсањају још један посланички мандат. Кога је брига што су мандати малих камен о врату великих, али и свих осталих обичних грађана и што их мали посланички мандати даве натенане, убијају на рате и циједе као суву дреновину! 

Мали и даље мисле да су велики и да без њих велики нијесу велики! Тек када мали сједну тамо гдје су намерачили и велики постану велики и схвате да без малих они нијесу велики и да без тих малих што им се врте око ногу не би знали ни да су тако моћни, велики, лијепи и млади! 

А мали као мали, гдје год виде великог пјевају – Пристајем, бићу све што хоћеш и  спремају великима малу замку и плету око њих мрежу малих и великих уцјена. Кад-тад велики због тога престану да буду велики, али мали остану гдје су били и мјеркају нове великане! 

Пристајем, бићу све што хоћеш, јер таман колико кошта један мали мандат једног малог, ситног политичара, толико вриједи залудна нада обичног човјека да ће једном коначно бити боље и да ће и нама сванути! Ипак, ништа од тога, не дају мали политичари са великим мандатима!