Филолог, историчар језика, професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду и редовни члан Српске академије наука и уметности Иван Клајн преминуо је у 85. години.

Професор Иван Клајн рођен је 31. јануара 1937. године у Београду, као син Хуга и Стане. По оцу је хрватско-јеврејског етничког порекла. Завршио је студије италијанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Универзитета у Београду (1961. године). Као редовни професор на овом факултету предавао је италијански језик и упоредну граматику романских језика.

Осим романистике, подручје Клајновог рада је и нормативна граматика и стандардизација савременог српског језика. Клајнова најзначајнија дела су: Утицаји енглеског језика у италијанском (Београд, 1971; италијанско издање: Инфлусси инглеси нелла лингуа италиана — Фиренца, 1972), Творба речи у савременом српском језику (I—II; Београд, 2002—2003), Италијанско-српски речник (прво издање: Београд, 1996; пето издање: Београд, 2011). Речник језичких недоумица најчешће је штампана књига коју потписује Клајн (прво издање: Како се каже: речник језичких недоумица — Београд, 1981). За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1997, а за редовног 2003. године.

Био је у браку Александром, професорком италијанског језика.

О свом пореклу је причао:

– Мој отац је Хуго Клајн је родом из јеврејске породице која је генерацијама живела у Вуковару. Докторирао је медицину у Бечу где је слушао Фројдова предавања и први се бавио психоанализом у Краљевини Југославији пре Другог светског рата. Он је на једној од ондашњих градских забава упознао лепу девојку Стану из познате београдске трговачке породице Ђурић. Мој деда Михајло Ђурић је био председник Трговачке коморе и пратио га је глас часног и вредног човека у београдској чаршији. Хуго се оженио Станом и њихову апсолутну породичну срећу употпунило је моје рођење 1937. године. Имали смо кућу у данашњој улици Тадеуша Кошћушка, и потпуно задивљен гледао сам трамваје како се клате поред Калемегдана низ београдску калдрму. Нису могли да ме одвоје од прозора јер сам чекао да трамвај прође и скакао од среће када бих чуо тај електрични звук. Породична идила није дуго потрајала јер нам је рат стигао буквално испред куће.

Професор Клајн је причао и прецима који страдали у Јасеновцу:

– После рата смо добили стан у Господар Јевремовој улици где сам са комшијском децом играо фудбал јер аутомобила није ни било. Прошао би можда један у сат времена. Стативе голова су биле цигле, и од јутра до мрака смо дриблали и хватали волеје без престанка. Златни моменти мог детињства, јер је мој отац врло брзо био делегиран од нових власти да буде редитељ у Народном позоришту, па сам присуствовао стварању многих представа и био опчињен театарском магијом. Било је то време наде и оптимизма и никада са својим оцем нисам причао о трагедији које је задесила нашу фамилију. Моје тетке а његове рођене сестре са комплетним породицама су страдале у логору Јасеновац и Хуго никада није желео да говори о томе. Затицао сам га како сам гледа у фотографије на којима је био заједно са сестрама, али ми никада тачно није испричао шта се заправо догодило. Све док ми неки човек из Вуковара скоро три деценије после рата није послао документацију о страдању моје фамилије у Јасеновцу. И данас ме туга обузме када помислим како су недужни људи губили животе у нацистичким логорима.

О супрузи и старости:

– Моју супругу Александру сам упознао када је била студенткиња италијанског језика на Филолошком факултету. Проживели смо узбудљив и садржајан живот. Имамо сина. Александра и ја нисмо баш најбољег здравља, али лакше нам је јер смо заједно. Данас се сећам једног разговора са Крлежом у којем ми је стар и занемоћао говорио да старост уме да буде много тежа него што то млад човек икада може да замисли. Сада потпуно разумем шта је хтео да ми каже.

Извор: Митрополија