Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије

У „Соколском Гласнику” објављен је чланак о тешкоћама при посети сокола бискупу : „Тек је почело свитати. На которској обали сакупило се мноштво света : мушкога, женскога, младога, старога, католика, православних. Ту је и музика, па Срп. пев. друштво „Јединство”. Соколи и Соколице чак и с Цетиња.  Ту је потстарешина жупе Бајић и старешина цетињског друштва  др. Пилетић.  А и остали Соколи и претседници опћина у Боци већ су устали и чекају на  пароброд „Херцегнови”, који стоји привезан уз обалу. Али капетан Лука, вешти поморац, погледа у небо и врти главом. Нећемо моћи изаћи из  „Оштре” каже он. Ко да је свих гром  ошинуо. Скоро да не плачу. Спремали се, уранили, а многи нису ни спавали да не окасне, па сада да се врате кући. Особито Црногорцима то не би образ допустио. Хоће да се иде под сваку цену. Аутомобилима. А ако се из Дубровника не узмогне кренути? Не мари. Знаће  старина бискуп да су се учинили сви напори. Јер га волимо. Јер то заслужује. Великом сусретљивошћу брата Лале Зубера велики аутобус је ту. И брат Вујичић довео је свој ауто. Претседник опћине узимље још један. И креће се. Има нас двадесетак. Остали пођоше кући жалосни. Киша. Киша пљушти као из кабла. Али на домак града Слободе престаје. У Гружу већ чекају браћа дубровачки Соколи с музиком и заставама. Весеље. Срдачни поздрави. Хоћемо ли моћи препловити тај комадић мора? Како  не, одговарају. Крцамо се. Долази г. бан, нар. посланици, начелник Дубровника. Крећемо. Љуљамо се. Дубровачке Соколице певају. Лопуд. Пуцају мужари. Срца дрхћу. Свеопште весеље. Клицање. Начелник Лопуда поздравља. Сврстамо се у поворку. И браћа Чеси придружују се. Пењемо се уском улицом до бискупова стана. Улазимо. Г. бан с одличницима и претставницима улази горе у стан. Остали напунили двориште пуно мирисавог цвећа. Старац нам излази у сусрет и поздравља. Врши се церемонија. Бан предаје одличје  уз дирљив говор. И бискуп говори. Сви смо дирнути. Највише свечар. … . Куцнусмо се са свечаром и честитамо. Силазимо у двориште. Високи усправни лик бискупов  застаје на прагу куће. Око врата широка плава врпца с одличјем. Сви погледи упрти у њега. Из стотине грла се ори : „Живио бискуп Учелини!”. Опет говори. Кратки. Срдачни. Помешани са сузама. Старачке руке дрхћу. И њему суза као бисер низ лице се спушта. „Сви сте моји, свих вас благосивљем, јер вас једнако волим, которане као и дубровчане, као и цели наш народ, као и целу Југославију, на челу с нашим јуначким Краљем. Не жалим умрети кад сам видео нашу заставу и Краља наше крви. Великог Краља”. Опет клицање. Сликање. Преузвишени, да се сликамо под нашим соколским заставама, то би била жеља свих нас.  „Врло радо” одговара и силази међу барјактаре с г. баном. Желио би брате бискупе, потпис на слику која ће ресити наше друштвене просторије. Благи смешак прелети његовим лицем па рече „Све што могу за Соколе учинити и новчано би вас помогао да могу. Нека вас свих Бог благослови без разлике” И подиже десницу те даде свој благослов у знаку крста. Сви му пољубисмо руку да силазећи обришемо сузе.  Овај моменат никада нећемо заборавити.” (12)

Приком посете Крфу 1934, народни представници посетили су бискупа Учелинија који се налазио на опоравку на Лопуду. Том приликом осврнуо се бискуп на посланицу Католичког епископата против Соколства и истакао : „Нисам потписао Посланицу јер су у њој биле очите клевете. Тужили су Соколе за оно што нису криви. У мојој бискупији Соколи су ваљани. Они су добри националисти и добри католици. Соколи носе криж у процесијама моје бискупије и ни у чему не избегавају цркву. … и не питам их које су вере. Они су посланицом учинили велико недело … Факта нису истинита, а на подлози тих неистинитих факата они су осуђивали Соко.“  За стање у Боки Которској истакао  је : „За 40 година мога бискуповања уживао сам неподељено поверење и поштовање припадника обих вера, а та верска сношљивост и братска љубав нарочито се увек гајила у Боци Которској. Једна је вера, један је Бог. Стварно не постоје две вере. Разишли смо се само свађама папа и патријарха”. (13)

У говору одржаном у спомен краља Александра у катедрали св. Трипуна у Котору 18. октобра 1934. дон Нико Луковић истакао је : „ … Познато вам је колико је цијенио и волио нашег преузвишеног натпастира, бискупа Uccellinia. За његове велике заслуге на културном и националном пољу одликовао га је као што није ни једнога живућега Југословена. Бискуп-родољуб је необично љубио свога Краља. О Њему је увијек са ганућем и дивљењем говорио. Вијест о трагичној смрти љубљеног Владара потресла је душом старца надсвећеника. Он пише да је ово за њега најтежи ударац у животу, који не ће никада пребољети. За покој Његове душе моли се дневно, и молиће се, док му још преостаје дана, „јер га је поставио међу своје родитеље“. … .(14)   Градско поглаварство у Котору примило је из Варшаве за бискупа Учелинија орден Polonia Restituta II степена са лентом, којим га је одликовао председник Пољске. Нарочита општинска делегација је отишла на Лопуд и предала Учелинију високо одликовање.  У листу „Соколски гласник“ истакнуто је да соколи честитају свом соколском брату др. Учелинију на високом одликовању и признању. (15)  Први сабор соколских чета жупе Мостар одржан је у Мостару 15. децембра 1935. На сабору је старешина Соколског друштва Дубровник  Шутић истакао да је делегација у име жупе Мостар посетила бискупа Учелинија да га позове на овај сабор соколских чета. Стари бискуп лепо их је и срдачно примио и обрадовао се пажњи сокола према његовој личности. Али изјавио је да не може да се одазове соколском позиву, због старости (79 година) и слабог здравља. Он је најискреније и очински поздрављао браћу соколе и благосиљао њихов рад. Сабор је одлучио да се бискупу др. Учелинију упути поздравни телеграм. (16)

Са својих скупштина Соколска жупа Цетиње слала је поздравне депеше  бискупу  Учелинију. У свечаној сали Официрског дома у Котору 26 априла 1936. отворена је  жупска скупштина у присуству делегата друштава и сеоских чета, који су тог јутра стигли са развијеним заставама и  великог броја сокола из свих друштава Соколске жупе Цетиње. Скупштини су присуствовали Воја Тодоровић, изасланик Савеза сокола, изасланици бана и Митрополита, представници свих грађанских, војних и верских установа Боке Которске и угледни гости. Први је говорио старешина Гавро Милошевић. Између осталог прочитао је текст поздравне депеше бискупу Учелинију. Јубиларну седницу  друштва Котор отворио је старешина друштва поздрављајући делегате и говорећи о постанку и раду друштва првог Српског и Хрватског сокола.  У свом говору др. Филип Лазаревић, први потстароста Српског Сокола у Котору, истакао је заслуге старих сокола. У име  сеоских чета честитао је јубилеј матичном друштву Марко Радановић, позивајући варошку интелигенцију да чешће дођу у њихова села и да се узајамно упознају. Прочитане су многе поздравне депеше из унутрашњости. Са жупске скупштине и са јубиларне седнице послате су поздравне депеше између осталих  бискупу  Учелинију, митрополиту др. Дожићу  и  Савезу Сокола. (17)

Соколско друштво Дубровник користило је сваку прилику да посети бискупа Учелинија. Соколска чета Затон одржала је 2 августа 1936. јавну вежбу. Присуствовало је Соколско друштво Дубровник са 450 чланова, који су истовремено поздравили на Лопуду бискупа др. Франа Учелинија-Тицу и честитали му 90-годишњицу живота. (18)  Делегација на челу са старешином Соколског друштва Дубровник Ником Шутићем посетила је бискупа у његовом дому на Лопуду. Бискуп је био почасни члан Соколског друштва Дубровник. Старешина Шутић је у свом говору истакао : „ … Задужили сте нарочито наше Соколство, када сте пред три године у граду Котору најприправније, без икаквог тражења изјава, свечано благословили барјаке наших соколских чета, управо у доба, када је бачена анатема на наше Соколство. Овај наш данашњи поход у родни Вам Лопуд најбољи је доказ дубоког поштовања, које ми Соколи гајимо према Вашој Преузвишености, пресрећни, да нам се пружила овака пригода, да Вам данас у тако дубокој старости лично честитамо и да Вас поздравимо. Свима сте нам, а и поколењима нашим бићете, светао пример и узор истинског и пожртвовног родољуба и националног борца.” (19) Приликом прославе 90-тог рођендана бискуп је у у свом говору соколима истакао : „Данас се говори о великом српству и великом хрватству, а сутра ће се можда говорити и о великом црногорству. Шта ће нама то? Зар нама Југославија није највећа ? – Чувајмо ово благо које имамо! … Моји мили соколи! Јачајте се и множите … “. (20)

Управа Савеза Сокола упутила је бискупу честитку :  „ … У свом дугом и радном животу Ви сте, велики Владико, учинили толико значајних и народу признатих  дела, да се достојно уврштавате у ред славних и популарних наших првовосвештеника …  велики Владико, да сте ту своју топлу љубав и право народно осећање исказали и према нашем Соколству кроз цео свој плодоносни живот, па и у оне дане када се ишло за тим да се наше Соколство проскрибује. Ту Вашу љубав према Соколству и тај Ваш дивљења достојни став у одбрани његове идеологије наше Соколство неће никад заборавити,” (21) На честитку Савеза Сокола одговорио је бискуп : „Лопуд, 10 августа 1936. Братском Савезу Сокола Краљевине Југославије у Београду. Дирнут братским и искреним жељама које ми упутисте пригодом деведесетогодишњице мога живота, од срца Вам захваљујем и молим Бога да излије обиље свога благослова на пожртвовни рад који наши дични Соколи врше у служби за Краља и Отаџбину. Здраво! Франо Учелини-Тице, бискуп.” (22) Соколска друштва широм Боке Которске истицала су бискупову слику заједно са сликом соколског старешине краља Петра II.

(Наставиће се)