Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије

 У разговору са једним новинаром 1921.  которски бискуп др. Франо Ућелини Тица изјавио је: „Ми сви морамо да будемо сретни и задовољни што смо доживјели остварење наших највиших идеала и морамо да упремо свим силама да у слободи уредимо најљепшу народну државу, а не да се враћамо у времена кад смо, кавгајући се између себе, радили за интересе трећих. … Само на тај начин ми ћемо зајазити онај јаз што га ископаше између нас туђи људи и туђе владавине.“ После прве аудијенције код краља Александра ускликнуо је бискуп Ућелини, са сузама у очима :, „Хвала ти Боже, на овој милости, коју сам доживео. Сада могу мирно да умрем!”.(1)   Соколска друштва у Боки Которској била су до оснивања жупе Његош део жупе Мостар. Бискуп је редовно присуствовао соколским приредбама. Окружни слет жупе Мостар у Тивту одржан је 17. јула 1921.  Био  је то окружни слет Бококоторских друштава на коме су учествовала друштва Херцег Нови, Зеленика, Бијела, Тиват-Ластва, Ђеновић, Рисан и Котор, а као гости Мостар и Дубровник.  У 4 сата после подне почела је јавна вежба на слетишту у арсеналском парку ратне морнарице у Тивту наступом нараштаја и подмладка. Иза њих су наступиле соколице из Херцег Новог и Мостара са вежбама са слета у Прагу. После је наступила вежба сокола. Друштво из Мостара (чланови и чланице)  извели су најуспелију тачку слета алегоричну вежбу Стане Видмара „Југославија”, која је довршена уз клицање и пљесак публике. Морнари-вежбачи који су извели вежбу са веслима.  Јавна вежба завршена је са вежбама са справама и скупинама на земљи и справама, код којих се истакло друштво из Ђеновића са својим вођом Иваном Ковачем. После јавне вежбе одржан је на слетишту концерат соколске музике из Херцег Новог, Тивта и Котора и тамбурашког оркестра из Тивта. Осим покровитеља слета и изасланства жупе један од најмилијих посетилаца слета био је Боко-которски бискуп Ућелини. У свом говору одао је признање и похвалио Соколство. (2)

На главној годишњој скупштини жупе Мостар  5. марта 1922. закључено је да се одрже три окружна слета и то у Ђеновићу, Стоцу и Дубровнику. Први окружни слет одржан је 2. јула 1922. у Ђеновићу. Учествовала су соколска друштва из Боке Которске. Припреме и  организацију слета извршило је друштво у Ђеновићу. Старешинство жупе на слету заступали су Јово Секуловић и др. Иво Колбе. Цело место је било окићено зеленилом и заставама. Слет је почео такмичењима. У свечаној поворци која је кренула ка вароши учествовали су соколи, војници и морнари ратне морнарице. Пред улазом у варош био је подигнут славолук. Ту су поворку дочекали и поздравили мештани заједно са својим кнезом. У име жупе узвратио је поздравом кнезу др. Иво Колбе, позивајући становништво Ђеновића, да и надаље помаже соколе, где се омладина васпитава у соколском духу. Одатле је поворка кренула на вежбалиште, где је покровитељ слета пуковник Вуковић поздравио соколе и соколице, војнике и морнаре, позвавши их да очувају слободу стечену потоцима и ријекама проливене крви. Општина Ђеновић је приредила свечани банкет у почаст соколима.  Бискуп Ућелини је у свом говору нагласио да Орловство иде за разједињењем, а соколство јача вјеру и јединство народа. (3) До децембра 1926. у новоснованом Соколском друштву Бар било  је деце 30, нараштаја 25, вежбача 20, а осталих чланова 100. У чланку „Соколско друштво у Бару” изашлом у часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” наглашено је да је друштву приступио католички бискуп као члан утемељитељ. (4)

 Дубровачко учено друштво  „Свети Влахо” 2. августа 1927. послало је телеграм бискупу поводом 80-годишњице рођења. У телеграму је одато признање његовом родољубивом раду. (5)

Др Франо Ућелини Тице родио се 2. августа 1847. на острву Лопуду код Дубровника, у поморској породици. Његови су пореклом из Херцеговине и звали су се Тице. У школи су му презиме Тице превели на италијански и назвали га Ућелини. Основну школу завршио је у Лопуду, гимназију у Дубровнику, а богословију у Централном богословском заводу у Задру. Заређен за свештеника 1871. и одређен за душобрижника у Ошљему, дубровачка бискупија. Постављен је 1872. за духовника у Централном богословном семеништу у Задру. Био је професор догматике а 1893. ректор богословије у Задру. Живећи у Задру дружио се са препородитељима. Писао је чланке у задарским новинама, водећи жестоку полемику са талијанашима. То је сметало тадашњем задарском надбискупу и далматинском Намјесништву. Запретили су му да ће га сменити са места професора богословије ако и даље настави да пише у том духу. Није послушао. За време болести которског бискупа дра Трипа Радоничића папа Леон XIII поставља га 18. маја 1894.за апостолског администратора которске бискупије и као такав унапређен за насловног бискупа Бенде. Постављен је за бискупа у катедрали, у Дубровнику 1894, а 12. јануара 1895. именован је которским бискупом. Приликом инсталације православног владике Јовића у Котору 1907, Учелини је држао говор о љубави и слози православних и католика. Зато га казнише из Рима обуставом ношења бискупске митре и штапа. После су му повратили сва бискупска права. Приликом сахране примаса српског, арцибискупа Милиновића у Бару 1910, одржао је говор у истоме духу.  Краљ Никола Петровић одликовао га је 1910.  црногорским орденом Књаза Данила другог степена. За време балканског рата, када је српска војска ослободила Косово, бискуп је у Трсту изјавио : ,,Благо вама што сте имали срећу да доживите лепе балканске дане”. За време Првог светског рата на сваки начин помагао је прогоњене православне свештенике и народ. Није му било допуштено да оде из Котора или са отока (под Кртолима) гдје је био заточен до пада Ловћена 1916. без дозволе војничке власти у Котору. Симболички дижући Недичеву књигу „Српска војска и Солунски фронт“ рекао је подигнутим гласом : „Овде нам је обрачун колико нас је коштало крви ово што имамо“. Краљ Александар одликовао га је 1919. орденом Светог Саве првог реда, 1923. орденом Бијелог Орла V степена и 1934. Југословенске круне I степена. Сем тога краљ Александар 1933. дао је начинити код вајара Томе Росандића његово попрсје, које је поставио у свом двору на Дедињу, „и тим му за живота подигао споменик”. Председник Пољске одликовао га је 1935. орденом „Polonia Restituta”.

Главно му је књижевно дело превод Дантеове „Дивне Глуме“. Сем чланства у соколима био је члан Јадранске страже. Ревија Јадранска страже пишући о бискупу истицала је да је био увек скроман, о њему се мало говорило у јавности, али је био од свакога високо цијењен и поштован. Кад је бискуп навршио 89 година живота и када су многобројни соколи из Дубровника и околице дошли у Лопуд да га поздраве, он их је благословио и рекао: „Бог вас благословио соколска моја браћо! С вама сам до смрти ” (6).

Бискуп је подржавао соколе и у сукобима са римокатоличком црквом. Бискупски ординаријат у Дубровнику 28. новембра 1932. забранио је окружницом жупним уредима посвећивање соколских барјака. (7) Посланица католичког епископата против Сокола 8.1.1933. није читана у црквама которске бискупије. Бискуп др. Франо Ућелини Тица изјавио је: „Вјера није у питању, зато Посланицу нисам потписао и она није објављена у нашој бискупији. Члан сам Југословенског Сокола, био и остајем. Соко, национална организација, није никад била против вјере”. Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. бискуп др. Франо Ућелини Тица. Том приликом изјавио је : ,,Браћо и сестре, драги моји Соколи, ми смо, ето, благословили ове соколске заставе што претстављају љубав, занос, верност према нашој домовини Југославији. … На вашим соколским заставама усађена је љубав према домовини и Краљу своме. И ви сте спремни допринети сваку жртву за Краља и отаџбину. Драги моји Соколи, наша домовина желила је увек мир. Словенски народи били су увек мирољубиви, али ако би нас ко, по несрећи напао, наши Соколи  са својим заставама учинили би своју дужност, јер би они уз нашу прослављену војску постали несаломљив зид притив сваке непријатељске опасности.  … ” . Стјепан Роца је у свом чланку о бискупу у ,,Соколској њиви” Календару за соколско село за просту 1937. истакао  да је бискупску посланицу са највећим заносом поздравила италијанска штампа, јер је сматрала да ће посланица уништити соколску организацију и тиме ослабити Југославију. (8) После слета у Љубљани 1933. група од око 1.000 чехословачких  сокола и соколица предвођена Трухларжом посетила је Котор. Дочек је био величанствен. Маса народа са градском музиком дочека је соколе из Чехословачке на обали. У име града поздравио их је градски начелник. У име сокола поздравио их је Марчић и истакао словенску солидарност и верност за верност. Трухларж се захвалио. Гости су разгледали град и његове знаменитости. Многи су пошли и до Цетиња.  Трухларж је желео да поздрави бискупа Учелинија. Заједно са Марчићем посетио је бискупа. Бискуп је био ганут посетом, захвалио се на пажњи и истакао братство народа Југославије и Чехословачке. Чехословаци су били испраћени музиком  и урнебесним поклицима. Которске госпође и соколице предале су неколико кита цвећа. (9) У чланку „Случај дон Фране Иванишевића и проф. Вјекослава Спинчића са бискупском посланицом” у главном органу Савеза Сокола “Соколски Гласник” истакнуто је да је посланица донесена на наваљивање радикално ултрамонтанског и сепаратистичког дела бискупа. Которски ординариј Учелини Тице је одбио потпис посланице и изјавио јавно да је не одобрава и да је осуђује, а надбискуп барски и примас српски Никола Добречић је  јавно  изјавио да је посланица у оној редакцији како је објављена и по црквама прочитана апокрифна и да не одговара у целости закључцима бискупске конференције од 17 новембра 1932. У огромном броју католичких цркава посланица није прочитана, а у многим случајевима прочитана је тако да је свештеник намерно изоставио све оне делове који би могли вређати Соколство или је додао томе своје коментаре да се са садржином он исто не слаже, али је на то обавезан по заповести својих претпостављених и у смислу прописа црквених закона. О свему томе „Соколски Гласник” је располагао са тачним подацима и многобројним доказима. Двојица националних радника и католичких свештеника дон Фране Иванишевић и професор Вјекослав Спинчић су у дневним листовима изјавили да осуђују агресивни иступ Католичког епископата и узели у заштиту Соколство као еминентно националну организацију, која се према вери и цркви понашала  најкоректније. У „Соколском Гласнику” истакнуто је : “Језуитизација” католичке цркве код нас ипак није тако једноставна ствар. То показује очигледно и одјек бискупске посланице : случај бискупа Учелинија, Дон Иве Котника, Дон Фране Иванишевића, Вјекослава Спинчића, дра Рачкога и стотине других народних свећеника, и ту чињеницу неће моћи да мењају ни све персекуције, црквени процеси, ни суспензије. (10)  Которски бискуп др. Франо Ућелини Тица прославио је 18. маја 1934. четрдесетогодишњицу свог бискуповања. Поводом јубилеја краљ га је одликовао орденом Југословенске круне I степена са лентом. Његово животно гесло било је „Све за народ и веру”. (11) 

(наставиће се)