Пише: проф. Илија Петровић

“Правда, морал и памет” – има ли тога

“Весниково” бага­те­ли­сање Карловачке Митрополије подстакло је новосад­ску “За­ста­ву” да се 13. марта 1920. године, у броју 58, поза­бави нево­ља­ма које су, у новој држави благодарећи труду нове демо­кратске власти да избегне “судар” са народно-црквеним са­бо­ром, на­шле народно-црквену аутономију Карловачке ми­тро­пол­ије.

Ипак, по схватању “Заставиног” коментатора, “као из свега чу­да и покора демократског у држави, тако и из ћорсокака у који они тиснуше народно-црквену автономију, и може и мора бити излаза на боље. Тај излаз наћи је лако и успешно у сазиву на­шег народно­-цр­к­веног сабора, евентуално уз нове изборе. Са­бор тај да без одлагања укине сва безакоња и да спроведе ус­поставу на­родно-црквене авто­номије по свима њеним огран­цима, и у свему, од доле до горе. Онако како је било док Беч и Пешта, а и Загреб њихов… с једне стране, а са друге стране… и данашње Прибиће­вићеве демократе једнострано и самовољно, дакле незаконито и противавтономно у области автоно­мној не тиснуше у страну и са­бор и народ, а затим и ту – изазваше чудо и покор.

Када се у нашој народно-црквеној автономији на тај начин ук­ло­ни и односно исправи све што су незнање, зла воља и насиље ту на­чи­нили, па се опет зацари ред, свест, закон и право народно, онда би са­бор имао одлучити: коме ће се царству за даље народ прикључити”.

Најбоље решење било би да следећи политички пример Вој­во­ди­не Србске, Сабор одлучи “да и у погледу народно-црквеног авто­но­м­ног живота приступи безусловно Србији, с тим да се црк­вени закони Србије, пролагођени потребама данашњег вре­мена, протегну у свему и на наше дијецезе, као саставне делове једне и јединствене патријаршије за Србе све и свуда… (што би) значило крунисање свих жеља и подвига нашег народа на том пољу и кроз сву прошлост, а било би на спас народа, цркве, државе и дина­стије”.

Будући да је у међувремену Цариградска патријаршија при­ста­ла “да отпусти из своје заједнице наше митрополије у Бо­сни, Хер­цеговини, Старој Србији и Маћедонији: као што је пре ње, отпустила румунска митрополија наше епархије у Далма­цији, а да се уједине у једној српској православној цркви”, ново­садска “За­ста­ва” могла је 15. маја 1920. године, у броју 108, ја­вити како је “сада питање уједи­ње­ња срп­ске право­сла­в­не црк­ве, са ове прве, и најтеже… правне стра­не решено. Треба реши­ти и још нека друга правна питања у односима досада аутоке­фалних наших појединих цркава, боље рећи митрополија. Да се и ова питања коректно, мудро и пра­вед­но реши­ти узмогу, мо­рају – пре свега – бити решена закони­тим путем, путем лег­ал­ним. А да се тим једино исправним и це­лисходним путем ре­ши­ти могу, потребно је, да и о тим пита­њи­ма падне одлука надлеж­них форума, од којих је један и народ­но­-црквени сабор у Карло­вачкој митрополији. Свакако би опор­туно и мудро било, и овај сабор, и њему сличне саборе, саслу­шати и о начелима органи­зације која се мисли спровести у уједи­њеној српској правосла­в­ној цркви, баш с обзиром на доса­да уважавана аутономна права народа у црквеној управи. А на­рочито је потребно, са правне стране и категорички потребно, да народно-црквени сабори донесу и своје одлуке о имовинама народно-црквеним.

Зато је требало и наш народно-црквени сабор у Митропо­лији карловачкој сазвати, којем би задатак био пре свега иза­брати ми­трополита, а затим донети друге потребне одлуке.

И кад се све то сврши, кад се тим законским и праведним по­стулатима удовољи, онда приступити проглашењу Српске Пат­ри­јар­шије и њезиној организацији”.

Подразумева се да је “Застава” помно пратила шта се пише у “Веснику” јер се текстом “Кривци анархије у цркви” , објав­љеним у бројевима 197 (4. септембар) и 202 (10. септембар) ос­врнула на његово писање:

“Уместо да се обазре по ступцима својим, и да се обрачуна са својом савешћу свештеничком, уредник (београдског) ‘Весни­ка’ тражи анархију и анархисте црквене где анархије и анархи­ста не­ма… Јер тек није и не може бити анархије у захтеву, да се у нашој уједињеној цркви све, што је са спроведбом тога уједи­њења спо­јено, спроведе законитим путем и начином, а не силом и декре­том, као што неки кругови у Београду желе и снују.

У ствари нашег црквеног уједињења шта тражимо ми? Тра­жи­мо да се респектују закони, да се поштује Краљев Указ, тра­жимо правду, морал и памет. А уредник ‘Весников’ тражи, да се закони погазе, да се Краљев Указ један поштује, а други не вер­ма, да се почини неправда, а изгуби памет и душа.

И кад све то тражи, он и његова тевабија, онда се развиче, да ми уносимо анархију у цркву, да ми ометамо и отежавамо ује­ди­њење црквено.

Као и свако досадање пискарање ‘Весниково’ о уједињењу и о спроведби нашег црквеног уједињења, тако се и ово најно­вије, под узвиком ‘Кривци анархије у цркви’, одликује обила­тим незна­лаштвом и цинизмом. Ова одлика ‘Весникова’ уред­ника потенци­ра се увек и сваком приликом, ноторном мржњом на Карловачку митрополију, на све нас и на све наше у тој Митрополији.

У каквом складу стоји ова мржња са уједињењем цркве на­ше, које треба да се изврши… о томе није подобан да води рачу­на и да размишља г. уредник ‘Весников’ као што се ни његова етика не може да узбуни ни онда, кад нас зажели прогутати у кашичици уједињења. И кад противу нас у Митрополији изрек­ну и најод­врат­нију лаж и клевету – да смо ми против уједињења.

Ко и поред крштенога листа остане без хришћанске душе; ко и поред примљене тајне свештенства остане без хришћанске ети­ке, ко и поред школе остане без хришћанске културе и култу­р­но­сти уопште, тај и не може бити у складу са захтевима, под којима уједињење цркава спроводити треба.

Томе и не преостаје друго него се поуздати у силу и декрете; те онима којима сила и насиље не импонује, хајдучки претити, да ће их морати мало јаче лупити по тинтари.

А о правној свести и о подобности г. уредника ‘Весникова’, да правно схвати, осећа и поступа, да и не говоримо.

Јер његова правна максима – као и његових заштитника – јесте : у праву силе. А сила је данас за Карловачку митрополију не у Бечу или у Пешти, него у нашем Београду! И зашто нам, место ма­ђарских Тис­ и бечких Метерних­, београдски комич­ни поп Драгутин Димитријевић подвикује и узвикује: ‘Шта ће бити биће и ви сте слаби и мали да ствар скренете (не са “правилнога пу­та’, јер на том путу и није ствар нашег црквеног уједињења, него) са пута силе и насиља, са пута деспотизма и тираније, са пута мржње – којом нас мрзите тамо ви, нарочито ви с крстом и Је­ван­ђељем у руци; ви, који сте – док сте на том путу – далеко и од Христа и од његове цркве; далеко од црк­веног јединства.

Запамтите то сви, сви ви тамо, противници и мрзиоци Кар­ло­вачке митрополије. Запамтите и то, да се Карловачка митро­по­лија знала борити и са деспотијом и тиранијом и Бечком и Пе­штанском и папском. Па не изазивајте браћу своју, да се боре са деспоцијом и тиранијом своје браће. Јер деспоција и тиранија који долазе од браће, изазива дубљу рану. А тих рана не би тре­бало наше данас уједињено народно тело.

Сви смо се ми, кад је тако морало бити, понекад ‘турски кла­њали’, али зато и опет и увек ‘српски Богу молили’. И што ис­то­рија ниједном од нас није замерила досада, ето се испрсава поп Дра­гутин Димитријевић, да нас тиме понижава, вређа и осу­ђу­је, после издржаних од нас душевних тортура за време послед­њег рата, које су тортуре понекад теже биле, него и сама физичка смрт.

…Кад од нас тражите, да поштујемо и уважавамо Карло­вачку митрополију, сувишно је и беспредметно је то тражење, Јер ми и без ваше упуте то чинимо. Али, кад ми то исто тра­жимо и тамо од вас, ми тражимо то с разлогом. Јер ви то увек не чините. Ми по­штујемо, ми смо се обрадовали Највишем Кра­љевском Указу од 17. јуна 1920, којим је прокламовано уједи­њење Српске Право­славне Цркве, ‘сагласно са одлуком збора свих наших архијереја’.

А ви? Не поштујете и не вермате… Највиши Указ од 9. апри­ла 1919., којим Указом су враћене на снагу наше овамо народно­-црк­вене автономне уредбе српске православне Карловачке ми­тро­полије, те по којим уредбама ваља поступати и у целој проце­дури спровађања уједињења црквеног и ликвидације на­родно-црквене автономије.

Ви тамо не поштујете и не вермате ни црквене каноне, који се ни с Највишим Указом не могу правно изван снаге ставити, а по којим канонима треба спровести и ликвидацију автокефа­лије наше митрополијске. А нама подмећете, да директ радимо против канона”.

А да би се србски црквени проблем решио како ваља, “тре­ба памети и мудрости, треба љубави и морала”.

Укида се карловачка народно-црквена аутономија

Но, би­ло како било, “Застава” је у свом 199. броју од 7. сеп­тембра 1920. го­дине објавила “да је постигнут споразум између народ­них посла­ника и Владе да се укине народно-црквена авто­номија Митро­полије карловачке, јер после нашег политичког уједи­ње­ња мора да дође и до уједињења и на црквеном пољу”.

Та вест праћена је и коментаром да србска народно-црквена аутономија у Аустроугарској “беше политички бедем” у борби “за опстанак дела нашег народа” и једини стварни “оквир за поли­тич­-­ку, просветну у економску борбу”, оквир изграђен тако “да што боље послужи народним интересима. У том раду су радикалној странци сметали не само силници, народни непри­јатељи из Беча и Пеште, него и њихове слуге, патриарси, епи­скопи, неки свеште­ници, нарочито пак калуђери који су тра­жили благонаклоност мађарске владе да постану епископи.

А служили су мађарској влади и понеки световни грађани, многи чланови такозваних отмених богатих кућа, који су – и данас на површини.

Хвала јунаштву српске војске, хвала издржљивости нашег се­љака, уопште народних маса: ми смо све тешкоће пребродили. Ми смо данас у својој држави, и ми не треба да тражимо бедеме и за­штиту народно-црквене автономије да бисмо могли напре­довати. Пошто је државна власт у нашим рукама, ми имамо парламент, имамо своју Владу, имамо своје власти по општи­на­ма, срезовима и окрузима и у свима институцијама: ми имамо слободно поље ра­да за своје јачање и напредовање. Црква, у нас, добија сада чи­сто свој културно-морални значај. Свештеник престаје да буде не­ка врста политичког вође, и ако смо уверени да многи наши одлични, спрем­ни, свесни свештеници у Војво­дини неће напушта­ти поље ра­да, него – ослобођени оних трза­вица које је изазивала борба у на­родно-црквеној автономији – они ће наставити у про­светно­-на­предном духу. Свој рад око просвећивања нашег народа и учвр­шћивања његових моралних особина…

Судбина народно-црквене автономије решена је пре два-три да­на у Београду. Између позваних фактора дошло је до спора­зу­ма да се народно-црквена автономија укине, а да се уместо по­кра­јин­ских автономија створи јединствена православна српска црква.

Документ о том важном решењу гласи:

Овлаштење

Ми доле потписани изасланици клубова народних послани­ка радикалне странке и демократске заједнице овлашћени од својих клубова (а у име народа кога заступамо, у привременом народном представништву) овим изјављујемо, да на конферен­цији свих пра­вославних епископа, одржаној у Београду 13/26. маја 1919. године, и изречено а високим Краљевским указом од 17. јуна 1920. године; проглашавамо уједињење области у Кра­ље­вини Срба, Хр­вата и Сло­венаца у једну аутокефалну српску православну цркву, одго­ва­ра не само канонима наше цркве, већ и жељи целокупног наро­да кога заступамо, у име својих клу­бо­ва од којих смо на ово опу­но­моћени и у име своје дајемо при­станак и овлаштење г.г. Архије­рејима Митрополије Кар­ло­вачке српске православне црк­ве, са Госп. Министром Вера до­носити пуноважне одлуке, које иду за тим, да се већ проглашено уједињење српских право­славних црквених области у нашој држави у једну цркву што пре и потпуно у живот приведе.

У Београду, 3. септембра 1920. год.”

“Овлаштење” су потписали:

У име Врховног Управног Савета у Сремским. Карловцима Др Влада Манојловић и Валеријан Прибићевић, у име посла­ника: Др Жарко Миладиновић, прота Божа Поповић, Мита Ђорђевић (ра­дикали), Др Светислав Поповић, Др Стеван Симеоно­вић­-Чокић и Павле Драгић (демократе).

Кад је и то обављено, преостало је само да регент Александар, у име краља Пе­тра Првог, пошто је “указом од 17. јуна 1920. год. (потврдио) једно­душну одлуку свих српских православних ар­хи­јереја из Кра­љеви­не Срба, Хрвата и Словенаца о уједињењу свих право­слав­них цркава Краљевине”, 12. септембра 1920. годи­не, у Срем­ским Кар­ловцима, у складу с одлуком Светог Архи­јерејског Сабора пра­во­славне цркве Краљевине Срба, Хрвата и Слове­наца про­гла­си вас­постављање Србске Патријаршије, те да се њен поглавар зове Срп­ски Патријарх православне цркве Срба, Хрвата и Слове­наца.

Питања за касније

Не зна се када је Дабарска епархија (ос­но­вана 1220. године, са седиштем у Бањи код Прибоја, у обла­сти некада званој Дабар) уздигнута на ранг митрополије. “Можда се то догодило 1346. када је проглашена Српска патри­јаршија, а можда и много касније”. На другом месту читамо да је обновом Пећке патријаршије, па­т­ри­јарх Макарије (Соколо­вић, ? -1557-­1571-1574) преуредио Црк­ву, тако што су Босна (осим зворничке области где је постојала епископија) и Далма­ција, дошле су под духовну власт дабарског, односно дабро­бо­санског митрополита; потврду за то налазимо и у једном пи­сму (око 1573) владике Си­ме­она, на коме се потписао као ми­тро­полит дабробосански, звор­нички, клишки и цијеле Дал­мације. Године 1880, односи босанско­-херцеговачке митропо­лије са Цариградском патријаршијом уре­ђени су конвенцијом која је Аустрији давала право да црквене поглаваре поставља по својој вољи, док је Фанар своје голо право (nudum ius) накнадио нов­цем и прихватао, односно “апробирао сва­ког, као и све друге уредбе које су се односиле на уређење црк­веног живота”.

Митрополија црногорско-приморска основана је 1219. као Зетска епархија, да би 1346. године била уздигнута на митро­по­л­ијски степен. Митрополит црногорски Петар I (Петровић, свети Петар Цетињски, 1748-1784-1830), Митрополију црногор­ску сма­трао је епархијом Пећке патријаршије, односно неодвоји­вим делом Православне србске цркве.

Православна црква у Маћедонији (делу Старе Србије) нала­зи­ла се у саставу Охридске архиепископије успостављене кра­јем 10. века, да би недуго затим њена надлежност била про­ши­рена све до Дунава. До стварања јединствене Србске право­славне цркве (1920), Охридска архиепископија деловала је у оквиру Цариград­ске патријаршије, да би у новонасталним окол­ностима била ство­рена Скопска митрополија као епархија Ох­ридске архиеписко­пије. (Од маја 2005. године, архиепископ охридски носи и звање митрополита скопског).

Године 1931. успостављена је Загребачка митрополија, ка­сни­је (1983) преименована у Загребачко-љубљанску. Од 1994. до 2011. године, у њеном саставу биле су и парохије у Италији.

Само Карловачка митрополија, из до сада неутврђених (не­об­ја­шњених, можда и необјашњивих јер, ваља претпоставити да се о томе није на време писало) разлога, није преживела ује­диње­ње србских православних цркава из области које су ушле у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, што не значи да о њеном једном делу, сремском, не треба рећи и коју више.

Према писању Војне енциклопедије, “после пропасти српске др­жаве (сре­ди­ном 15. века – ИП) у Фрушкој гори је у XV и XVI веку подигнуто 16 ма­на­стира (било их је скоро четрдесет – ИП), од којих су неки после II светског рата преуређени у одмара­ли­шта и дечје домове”. Наравно, пропу­штено је да се на­пише да су сви ти мана­сти­ри током рата били опљачкани, а нај­већи део дели­мично или потпуно уни­штен; било је то “уљудбе­но” (антициви­ли­зацијско) дело хрватске “браће”, а по­не­што, као што је то био случај са Хо­повом, стигли су да запале и оп­љачкају партизани.

Мимо тога, ваља знати да су то­ком 15. века, пошто је турски притисак на Европу знатно појачан и по­што су већ имали иску­ства са такозваном каталанском компанијом, сна­жном и добро организованом скупином шпанских најамника која је пља­чка­ла по Визан­тијском цар­ству, при чему није остао поштеђен ни ма­на­стир Хилан­дар (1302), светогорски монаси по­че­ли да разми­шљају о пресељавању на неко друго, сигурније место. Избор је пао на Фрушку гору; требало је да то постане друга Света Гора. Не би се то ра­ди­ло да Срем није превас­ходно србска земља и да тамо нису жи­ве­ли припад­ни­ци “ис­точне”, право­слав­не цркве.

Стицајем околности, тада није дошло до сеобе Светогор­ске (с Атоса), али је, Свети архијерејски си­нод Србске пра­во­славне црк­ве, рав­но седам векова касније, одлучио 25. августа 2003. го­ди­не, под бро­јем 2035/зап. 1054, “усвојити предлог Његовог Преосве­штен­ства епи­скопа сремског Г. Василија и одобрити му да, на ос­нову устав­них овлашћења, Фрушку гору, са њеним вековним све­ти­њама, про­г­ла­си Светом Фрушком гором”. Одлуку је потпи­сао владика ша­ба­чки господин Лаврентије (у свету: Живко Трифун­о­вић, 1935-2022).

Како је том приликом ре­као влади­ка сремски господин Ва­силије (у свету: Васо Вадић, 1946), “проглашење Фрушке горе за Све­ту Гору није сан монаха и све­штенства, јер се она у народу одав­но назива Света. Од четрдесет манастира, колико их је било, у по­ло­ви­ни је сада активан мона­шки живот, а остали су уништени. Фру­ш­когорски манастири чу­ва­ли су тела осам српских светите­ља, од Тодора Тирона до светих Бранковића, и свакодневно се из мана­стира уздижу молитве Богу и уздаси. Имајући све ово у виду, као и тенденцију у народу, одлучено је да се у трећем миленијуму Фрушка гора прогласи за трећу Све­ту Гору на свету, после Си­најске и Све­те Горе Атон­ске”. Пре­света Богородица Тројеручи­ца игума­ни­ја је свих фрушко­гор­ских манастира.

Било је све припремљено да се на Михољдан (12. октобра) 2003. године, у Сремским Карловцима, у 09,30 сати, уз благо­слов Његове Свето­сти патријарха србског Господина Павла (у свету: Гој­ка Стојчевића, 1914-1957-1990-2009), Фрушка гора про­гласи Светом Гором, па је, за ту ретку прилику, потписник ових редова, у име Планинарског друштва “Поштар” из Новог Сада (из уче­шће дру­штава из Новог Сада и околине), организо­вао велики планинар­ски Светогорски излет од Карловаца, пре­ко Иришког вен­ца, до Парагова. Због тога што је Па­три­јарх на самом поче­т­ку октобра био пребачен у Врњачку Бању (према званичном саоп­штењу: из “здравствених” ра­злога), тај свечани чин од­ложен је; остављено је да кона­чну одлуку о про­глашењу Фрушке горе за Свету донесе Свети Архијерејски Са­бор Срб­ске право­сла­вне црк­ве на свом заседању месец дана ка­сније, 18. новембра.

Показало се да Патријарх Павле реченог дана није био боле­стан јер је већ 11. октобра присуствовао свечаностима посве­ће­ним 225. го­диш­њи­ци Учитељске школе у Сомбору, а да главни разлог откази­ва­њу кар­ловачких свечаности треба тражити на дру­гој страни, пре свега у противљењу Римокатоличке цркве, одно­с­но њене хрватске слушкиње ко­ја Срем сматра “хрватском земљом”. На­равно, није без смисла ни прет­по­ставка да се у позадини ових зби­вања налази и отпор неких србских архије­реја томе чину и њихова борба за престиж, пошто се верује, с разлогом, да би усвајање овог пред­ло­га ојачало улогу владике срем­ског у Срб­ској православној цркви.

Нажалост, спорно питање није дато на расправу ни 18. но­вембра, делом и због тога што се знало да би већи­на архијереја подр­жала одлуку Светог синода, пошто се у прошлости није де­си­ло да нека одлука Синода не прође.

На одлуку о проглашењу Фрушке горе за Свету и даље се че­ка, али је питање да ли ће се у догледном времену тако нешто дого­дити; сметња се види и у претпоставци да су спорну “од­ложну” процедуру ос­мислили и њеном остварењу знатно до­при­нели један проте­с­т­ант­ски богослов и један евангелиста. (Данас, 22. априла 2023, двадесет година по “неодлуци” и три по настанку овога тек­ста – половином јула 2020 – имена те двојице ишчилела су из састављачевог памћења, а “нестала” су и са пот­ро­шеном бележницом у коју су била уписана – док не “уђу” у рачунар).

Крај