Пише: Божидар Зечевић

Отворили смо нови, скупоцени омот, ставили нову плочу и одмах зачули стару песму, које смо се и бојали. Већ у првој епизоди петнаестоделне саге о краљу Александру Карађорђевићу, коју потписује Здравко Шотра, назиру се, све до једне, уобичајене мане наше телевизијске продукције. Нисмо ту нашли ништа ново.

Равна и површна драматургија наше скорије прошлости слагалица је поређана по извесној хронологији, са уобичајеним излетима у прошлост и будућност. Да није сталног одступања од историјске истине (које је већ озбиљнија болест нашег филмског писанија, што, опет, није случајно), све то би на први поглед личило на разгледницу, тачније речено, радну свеску из историје за ниже разреде неке онлајн усмерене школе. Да је барем то… Него је све друго, само ништа корисно за наше млађе нараштаје, који ионако не знају ко су и одакле су.

Прва последица овог досадног и неинвентивног штива су папирнати ликови, који рецитују шта им је написано или телефонирају радњу, почев од главне улоге, самог владара, што не личи на свој узор нити носи трунку пословичне Александрове харизме. Лик непростудиран, непривлачан, неук. Као и остало у серији. Шта тек рећи за филмске призоре или њихову сукцесију, коју називамо временско-просторном организацијом филма или, краће, режијом, које готово и да нема. Од Шотре, који за собом носи албум и блиставих и свакаквих других инсценација, данас можда и не треба очекивати неку велику инвенцију, нити удвостручену пажњу према детаљима, каква је рецимо склепана сцена или нетачан и траљаво сачињен костим (од кога се “Фејсбук” усијао!). Речју, први устисак о серији не обећава ништа добро и биће сјајно ако “Александар” не прође као “Немањићи” или “Петар Први”, за шта већ постоје сви услови.

Нешто много опасније вреба из чињенице да Шотра наглашава и предузима најдословнију екранизацију Драшковићевог романа, ако се ова квазиисторијска понуда уопште и може назвати романом. То нас веома брине, јер је опет на делу оно што је академик Милорад Екмечић звао медијским “ратом против историјске науке”. А Александар Карађорђевић Вука Драшковића (као и Петар Карађорђевић оца и сина Ристовског), као и онај телевизијски Немања, искривљена је и гротескна, квазиисторијска пројекција потекла из сличног, ако не и истог извора, звао се он другосрбијански, несрпски или антисрпски, у крајњој линији и антијугословенски, јер у великој мери открива страшне последице Александрове авантуре.

Цео овај наратив темељи се на ноторним полуистинама или Драшковићевим измишљотинама о кошмару који краљ Александар лакомислено спроводи у дело у првим годинама после грандиозне победе српског војника у Првом светском рату, којој је и сам дао огроман допринос. Овај парадокс доводи га од самог почетка пред зид у који упорно удара главом, онда се пренемаже и проживљава тешке унутрашње монологе, док нас Драшковић узалудно убеђује да је у праву он, а не историја и логика и да “Југославија није била грешка, него да смо грешка сви ми овакви какви смо”. Петнаест пута по педесет минута требало би да гледамо ову фикс-идеју како се изнова негира, распада, растаче и саму себе поништава. За чије бабе здравље?

Добро је што српски порески обвезник не сноси више трошкове оваквих лудорија, него за све брине мултинационална компанија, у чијем је власништву и канал који серију емитује. Ваљда они сви заједно имају неког интереса да бацају паре на пропаганду фикције која је краља Александара Карађорђевића коштала круне и живота, а све нас заједно трагичне странпутице, дубоко супротне свему српском, због које смо неповратно изгубили протекли век.

При свему томе, Вук Драшковић се руга историји, коју није добро ни прочитао и коју би сад да пише како њему или његовим спонзорима највише одговара. А та је сасвим у духу антируске и антисрпске политике америчке “дубоке државе”. Већ у првој епизоди ове серије постављена је паклена машина, која ће експлодирати у последњој. То се види из авиона, упркос слабостима Шотриних игроказа и хоће да каже следеће: Александрову Југославију није хтео да призна нико, ни Антанта ни Русија. Онда се као деус екс машина појавио амерички председник Вудро Вилсон и из својих разлога подржао Александрове фантазије. Тако је пропао Лондонски уговор из 1915, који је за Србију предвидео четвороструко проширење, петсто километара Јадранске обале од Сплита до Бара, целу Босну и Херцеговину, Славонију, Војводину са Барањом до Темишвара и Сегедина, Македонију, наравно Црну Гору, Боку и цело приморје до Скадра. Мало ли је? Када је српска држава била већа? Како би данас изгледао такав, уједињен и хомоген српски свет? Како изгледа данас?

За тај српски свет се у тешком рововском рату са Италијом и англофранцузима целу зиму и пролеће 1915. борио и изборио руски царски министар Сергеј Дмитриевич Сазонов, чије име данас (са пуним правом и поносом!) носи једна улица на Врачару. Уместо тога, Србија је престала да постоји и предала се, тако да ни до дана данашњег не може да се успостави.

Неуротични херој националне саге Вука Драшковића, “Александар од Југославије”, клања се после свега Американцу и метанише: “Велику вашу земљу, светионик слободе и правде, следиће све остале државе. Огромне жртве Србије и Црне Горе нису биле узалудне…

Драги господине председниче, моја држава ће бити најоданији савезник Сједињених Америчких Држава”. И ево нас ту где јесмо.

Ко и зашто плаћа ову телевизијску авантуру сада је јасније, али не и крајњи безобразлук Вука Драшковића, који краљу Александру Карађорђевићу, после свега, у мртва уста ставља речи: “Историјо, курво”!

Извор: Искра