Пише: Владислав Сотировић

Прочитах допис сестричине Милована Ђиласа у Политикиној рубрици „Међу нама“ („Ђилас је упозоравао на судбину Југославије“, 10. јун 2021. г.) па реших да и ја кратко допринесем истини о Ђиди као доследан борац за историјску истину, ради разбијања лажи око лика и дела овог великог револуционара, а познато је да је крв неизбежни део сваке револуције.

Сам М. Ђилас писао је да му се чини као да је био рођен с крвљу пред очима. Његове су прве речи биле крв и огрезле у крви. Да му је детињство огрезло у крви М. Ђилас сигурно није претеривао с обзиром да је још као дете због недужне свађе тешко ранио ножем свог старијег брата. Њему је крв била у крви још од рођења.

Сурови фанатик

М. Ђилас упознао је Јосипа Броза почетком 1937. године у коме је видео званичног представника московске Коминтерне, што је за њега практично значило да је мистериозни Тито био изнад сваке критичке мисли. Тако је црногорски Ђидо постао ватрени симпатизер загорског Броза са којим је учествовао у чистки КПЈ коју је Броз у то време спроводио, а деловао је првенствено у својој родној Црној Гори.

За време Априлског рата 1941. године М. Ђилас био је секретар секције КПЈ за Црну Гору, али и члан ЦК КПЈ. Партија га је након 4. јула послала у Црну Гору да организује оружану побуну, а на првом организованом скупу црногорских комуниста 8. јула ставио је револвер на сто као упозорење о неизбежности револуције и наравно каснијих „лијевих скретања“ („лијевих грешака“) којима је управо он био главни кум, тј. крваве борбе против тзв. „кулака“ и „петоколонаша“ у којој је водио главну улогу верујући да је наступио тренутак за бољшевичку класну револуцију.

Ове Ђидове крваве „грешке“ ће изазвати масован црногорски отпор и одлазак народа у Дражине четнике. Ђидина револуционарна самовоља у Црној Гори на крају је натерала Тита да га 4. новембра 1941. г. уклони у Врховни штаб где је у Брозовом окружењу остао до краја рата и бољшевичке револуције на партијско-револуционарном задужењу за Агитпроп. У јуну 1942. г. му је изречена партијска казна због „лијевих скретања“, али је Ђидо успео да остане недодирљив. Саборци су га држали за једног од најфанатичнијих и најкрвавијих вођа КПЈ и револуције који је спроводио „црвени терор“ над класним непријатељем. Другим речима, Ђидове руке су биле до лаката у крви класне борбе ради елиминације класног непријатеља. У току и непосредно након рата, ако је Титу Александар Лека Ранковић био десна онда му је Милован Ђидо Ђилас био лева рука.

Савременици су о Ђиду оставили сведочења да је био сурови и сентиментални револуционар-фанатик, који је због свог револуционарно-крволочног фанатизма лако осуђивао „народне непријатеље“ на смрт, чак и пре него што осуђеника и види. Сам М. Ђилас је априла 1942. г. писао Брозу да се свака колебљивост у револуцији мора искоренити огњем и мачем. Тито је пред крај живота признао да су му Ђидове бруталне и крваве егзекуције биле одвратне, а обично је своје жртве убијао с леђа. Броз је Ђиласа називао „ликвидатор“. У писму Јагошу Симоновићу из Колашина (верски референт Четврте црногорске бригаде) Ђидо је написао: „Волим да убијем“ (сведочанство Митије Станишића, „Психопатски испади М. Ђиласа“ – Архив Републике Словеније у Љубљани).

Године 1943. због Ђиласове крваве бруталности умало није страдао и сам Тито. Наиме, према забелешкама Владимира Дедијера о разговорима са Едвардом Кардељем, М. Ђилас је у Пиви ликвидирао једног чобанина јер је тврдио да је овај био четник. Међутим, рођаци убијеног су у оквиру традиције крвне освете организовали заседу за Ђиласа у којој се фактички нашао читав партизански Врховни штаб. Ђидо је преживео атентат, а другу Титу је метак пролетео тик поред главе.

Брозове смернице

Ипак, руку на срце, М. Ђилас је у својој револуционарно-јакобинској бруталности према непријатељима револуције у принципу поступао према револуционарним смерницама које је издао сам Ј. Б. Тито у зиму 1941. г. пред сам Априлски рат и разбијање Краљевине Југославије, у оквиру ауторског предавања под насловом „О стратегији и тактици оружаног устанка“ (Ј. Б. Тито, „Сабрана дјела“, том 6, Љубљана, 1978-1989).

Тито је овом приликом експлицитно нагласио да револуционари на почетку револуције, тј. устанка морају да се придржавају искуства из Париске комуне и да заврше посао који ови нису. Стога, за време револуционарног устанка, револуционари су обавезни да се немилосрдно обрачунавају са крвавим и заклетим контрареволуционарима методама безобзирног и немилосрдног ликвидирања како цивила тако и војних старешина, као и свих других заклетих непријатеља револуције. И то је била обавеза сваког револуционара. Другим речима, Ђидо се у току револуционарне борбе строго придржавао Брозових револуционарних смерница.

М. Ђилас је, иначе, комунистички родоначелник идеје о засебној црногорској нацији одвојене од српске коју је изложио у реферату на конференцији у Загребу 1940. г. Ову идеју Ђидо је наследио од свог оца који је био задрти црногорски „зеленаш“, а коју је за потребе партије допунио користећи Маркса, Лењина и Стаљина. Да није било Ђиде и његовог србофобичног јакобинског зилотизма питање је да ли би била створена црногорска нација од стране КПЈ.

Од свих јакобинских КПЈ револуционара, од Милована Ђиласа је једино његов земљак Јово Капичић био још јакобинскији. Још је велика буржоаска Француска револуција (1789-1794. г.) показала и доказала да нема револуционарног успеха без великих и крвавих јакобинских скретања. Ђидо и Ј. Капичић су то потврдили у југословенском случају.

(Аутор је професор политичких наука и историје на Европском хуманистичком универзитету у Вилњусу)