Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори

Пошто се често може чути неутемељена дрека црногорских сепаратиста и аутокефалиста о некаквој црквеној “самобитности” у Црној Гори,овдје ћу навести историјске факте и чињенице да су све владике (митрополите) из куће Петровић Његош завладичили или рукоположили Српски патријарси, или други високи достојанственици Српске цркве. Па идемо редом:

Владику Данила завладичио је Српски патријарх Арсеније Чарнојевић(Црнојевић) у Сечеју (Угарска).1700 године.

Владику Саву је 1719.године,увео у чин митрополита Патријарх Пећки Мојсије Чурула.

Владику Василија је 1750 завладичио Патријарх Атанасије Гавриловић.

Владику Петра I завладичио је у Сремским Карловцима 1875. Митрополит Мојсије Путник

Владику Петра II је рукоположио за архимадрита на граници турско-црногорској, митрополит Призренски Хаџи Захарије

Зато је неопојано смијешно и крајње неозбиљно да данас било која свјетовна власт ”зацрта у својој агенди” проглашење аутокефалности једне цркве, јер она то може добити само у канонској процедури односно поштовањем црквеног права по коме тако нешто може учинити само Мајка црква, у чијем окриљу она постоји и од које затражи и добије сагласност. Изван тога, никад и нико јој то не може ”опослити”.

Актуелни црногорски сепаратисти и њихови историчари, упрегнути у коло историјског фалсификовања црногорске историје, позивају се на члан 1 Устава Светог Синода Црногорске митрополије из 1903. године и члана 40 Устава Књажевине Црне Горе из 1905. године, гдје се наша Митрополија назива ”аутокефалном”, али неће да саопште јавности истину да ју је тако назвао својом вољом књаз самодржац Никола I, дакле свјетовна власт, а да статус аутокефалности није стекла канонским путем односно одлуком Васељенске патријаршије у Цариграду! Обновом Српске патријаршије 1920. године и повратком Црногорске митрополије својој матици Српској православној цркви, важну историјску улогу имао је Митрофан Бан, за кога дежурни фалсификатори монтенегринског режима такође лажно свједоче да је био ”аутокефални митрополит”, иако је он био апсолутно ношен идеалима уједињеног Српства и поновне обнове Српске православне цркве и српског патријарха!

Дакле, да би једној цркви била призната аутокефалност, она мора да испуни неколико незаобилазних услова:
– да тражи признање аутокефалности (да добије томос од Мајке цркве у чијем се окриљу налази),
– да хиротонију својих црквених поглавара врши на својој (а не на страној територији!),
– да мора имати најмање три епископа (што Црна Гора није никад имала!),
– да има довољно свог свештенства и монаштва за нормално функционисање Цркве (да посједује богословију и теолошки факултет),
– и да испуни још подоста додатних критеријума да би се квалификовала за могућност да затражи признање аутокефалности, које ћемо овом приликом изоставити.

Још једном, данашњи фалсификатори историје не пишу да је Црногорска митрополија у ствари преименована светосавска Зетска митрополија (уздигнута на ранг митрополије 1346. године када је српска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије), те да Црногорска митрополија није никакава ”Црногорска аутокефална црква” која им је тек тако затребала одједном из истих побуда које су се прије Другог свјетског рата осмислили Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, оснивајући црногорски сепаратистички покрет и активно учествујући против Срба у оквиру НДХ. Ово су историјске чињенице о којима се неможе расправљати нигдје без нажалост у Црној Гори.