Александра је рођена 3. августа 1995. године и последња је беба која је рођена у породилишту у Книну. Сећања на дан свог рођења испричала јој је мајка а остала сећања, допуњава причама родбине и повратком у Книн.

-На дан свога рођења, тог 3. августа 1995. немам сећања, само оно што ми је мама причала. То је био један поприлично хаотичан дан у коме нису знали шта ће са собом и где ће – почиње своју исповест Александра Кресовић.

Побегла је само са документима

-Мама је осетила трудове и морала је у породилиште. То породилиште већ је већ било гранатирано 3. августа, као и мој родни град Книн. Срећом није имала неке компликације и порођај је протекао брзо, тако да сам данас жива. Да је било неких компликација, ко зна шта би било јер лекара није било више, остало је свега неколико бабица и медицинских сестара и то је било све. Моја мајка је провела свега четири сата у болници и након тога је већ морала да крене. Прво су се спустили у подрум болнице пошто су около падале бомбе. Као и сви остали болесници. Пристизали су и други рањеници са фронта и моја мајка прича да су практично, прескакали рањенике по ходницима болнице. Дошао је један аутобус који није имао стакла. Тај аутобус био је резервисан за запослене у болници. Моја мајка је успела некако да уђе у тај аутобус са још неколико породиља и кренула је у колону. То је било свега неколико сати после порођаја. Она је понела само једну торбу, женску торбу. Није чак ни понела ону опрему за порођај. У тој малој торбици имала је само документа, испоставиће се државе која више не постоји, и неким чудом ту се нашао и сребрни крст који је купила у манастиру Крка, не зна се како је ту доспео. Она га није ставила,нико га није ставио, тај крст био је у кући. На себи је имала болничку пиџаму, још увек крваву од порођаја а ја сам била увијена у неку пелену из породилишта. Села је у аутобус за који није знала где иде, само је знала да иде у Босну. У том путу највише памти жеђ. То је август, велика врућина а она није имала воде ни хране. Људи који виде породиљу давали су хлеб, сендвич, шта су имали. За мог оца није знала где је. Он је био негде на ратишту. Кренуо је пешке ка Бањалуци. Занимљива ствар је да су ми ту причу причали када сам била мала и мени је то била прича која има след догађаја. Међутим како сам расла и сазревала схватала сам да у тој причи има много више детаља, емоција и да они не знају колико је времена прошло од једног до другог догађаја. Тата ми је причао да док је пешачио ка Бањалуци је сео да одмори и заспао. Каже да не зна да ли је спавао два сата или два дана – прича Александра.

Да ли си се икад вратила у Книн, на кућни праг?

Јесам. Имала сам само 7 година. Тада, нисам најбоље разумела ситуацију. Сећам се да ми је мама показала на кућу и рекла да је то била наша кућа. Показала ми је једну просторију коју су спремали да буде моја соба када се родим. Али није ми било јасно, јер та кућа је била запаљена, са сивим зидовима, имала је неке графите ишаране по ходнику, ишчупане су биле плочице, није било намештаја, разбацано је било ђубре. И оно што је мени са седам година било интересантно, а тек касније сам схватила шта је то, један зид куће је био у тачкицама, кружићима, туфницама. А заправо је неко пуцао из аутоматског оружја по кући, правио некакве шеме из забаве.

Да ли ту кућу у Книну осећаш као своју? Где се осећаш као свој на своме?

Нигде не осећам “своје”. Ја сам свесна да је то моје, ја знам да је Книн мој родни град, цео живот живим у Србији, у свим местима где сам живела, све су то моје куће. Али ништа није у потпуности моје а и све и јесте на неки начин. Некада ме је то мучило, али сада не. Сада на то гледам као да имам више кућа. Тако да, Београд је мој, Лајковац је мој, Лазаревац је мој, Книн је мој…све је моје.

Како су изгледали твоји рођендани?

Када сам била мала, за мене је то био само рођендан. Дођу деца, играмо се, једемо торту. А са друге стране, окупе се пријатељи и породица око стола и то су мање-више увек биле ове приче. Подсећање на Олују. Родбина препричава шта се њима десило. Отварало се неко вино, куповно вино. И увек су кукали како не ваља, ни једно није било довољно добро као оно наше. И сви су осећали неку меланхолију. Они су имали то осећање да им нешто недостаје. Иако је то срећан дан, имамо пуну трпезу, деца се играју и смеју али нешто фали и нешто недостаје. То су слике мојих првих рођендана.

Да ли је и даље тако?

Па није. У неку руку јесте, али како време одмиче, остаје неки ожиљак ту, али све су приче већ испричане и сада смо се укалупили овде и можемо да дозволимо себи да славимо рођендан и живимо живот.

Какво осећање данас у теби буди Олуја?

То је неки осећај, ожиљак који ћути и само постоји. То је неки мирис, боја, грч у желуцу, ништа више. Све речи су већ испричане само ето, деси се мој рођендан и треба да славим свој рођендан, да наставим живот.

извор: сербиан тимес