Пише: Иван Милошевић
“Да ли је то Иван Милошевић”, добих јутрос питање телефоном. “Да”, одговорих. “Ви нијесте вакцинисани против ковида”, пита женски глас. “Нијесам”, као из пушке одговорих. “Имате ли намјеру, било би пожељно”, пита она. “Није ми ни на крај памети”, одговорих и таман хтједох да распалим неколико антиваксер аргумената када ме дочека: “ТУ, ТУ,ТУ…”.
Шта је ово, гдје живим, јесам ли под присмотром Великог брата Ковида и његових помагача? Који је враг овој држави која ми до сада није помогла ни центом, али води евиденцију јесам ли вакцинисан или не? Шта јој је намјера, брине о мени или жели да ме урнише? Гдје се сада нађоше да ме питају за вакцинацију када ковид више нико не помиње, а СЗО размишља да прогласи крај пандемије? Неко би рекао, па и ја, да пандемије није било, али да је њено проглашење било припрема за глобални рат великих сила, да се не занесемо превише и да се на вријеме навикнемо да су само једни у праву, док други не постоје и да сви постанемо једно и то неко безлично, хибридно, нераспознатљиво и безукусно једно и да знамо само за то једно, док за друго, осим у ноћним кошмарима и не знамо да га негдје има, да дише и уздише?
Да неће ускоро да иду по кућа да непелцоване пелцују? И то за њихово добро, јер они онако неуки, глупи, безуби и затуцани, не знају ни да брину о себи, не знају ујутру ни да се умију, попију кафу и опсују неког политичара на ТВ-у! Све ће то да ради умјесто нас неко други, неки безлични умилни женски глас ујутру ће нас пробудити преко телефонске жице и посавјетовати да попијемо жуте и плаве таблете, да попијемо кафени, а не руски чај, да поједемо нашу, а не руску салату и да издамо све друге, па и себе, и прије него што си рекао кекс! И када кренеш да се растајеш од овог живота, у посљедњем минуту овоземаљског битка преко телефонске жице обратиће вам се умилни, безлични женски глас и рећи да сте били добри, да сте урадили све што сте могли, да сте били као сви остали и да се по ничему од других нијесте разликовали и да је вријеме да постанете број или садржај урне за спаљивање!
Ко то брине о мени, а не знам о коме се ради? Ко то биљежи моје податке, заокружује нуле, јединице и двојке, ставља тачке и запете, мјери моју лојалност према вакцини и држави и савјетује шта да радим? Ко то вршља по мојој свијести и несвијести, јавном чину и подчину, биљежи биљешке и прави извјештаје? Ко то вршља по мом мозгу и каже да боље од мене зна шта ми је чинити? Ко се то зајебава са мном и третира ме као дио масе за пелцовање или дио крда за утискивање жига?
Велики брат Ковид чучи са друге стране жице и биљежи! Једва чека да ме ухвати за гушу и утисне печат на чело!
“Слобода умије да пјева” или је то само рекао један пјесник и одмах се пелцовао и постао број и омикрон, отуђени дио отуђене сиве масе, духа, отпора и побуне против вјештачке једнакости једнакога и неједнакога!
“ТУ,ТУ,ТУ…”!
