Разговарала: Снежана Радуловић

Проф. др Виктор Радун (Теон), књижевник, економиста, преводилац, филозоф, есејиста, футуролог … рођен је у Скопљу, а од 1991. године живи у Новом Саду. Запослен је као професор екологије, економије и менаџмента на Факултету за примењену екологију при универзитету „Метрополитан“ у Београду.

Објавио је 6 књига поезије: „Јаје једнорога“ (2008), „Вавилонски водопади“ (2012), „Чудо Феникса“ (2013), „Крв и ружа“ (2016), „Змија олује“ (2019) и „Манифест камена“ (2020). Поезија му је превођена на енглески, шпански, руски, румунски, македонски, словеначки и бугарски језик. Заступљен је у антологији савремене српске поезије „Фигуре у тексту – градови у фокусу“ („Кораци“, Крагујевац, 2019) и антологији – панорами „Песници Новог Сада“, прир. Зоран Ђерић (Друштво новосадских књижевника, Нови Сад, 2020), а са Радетом Нишавићем је и сам приређивач књижевне антологије „Кућа од камена и сунца“ (Бистрица, Нови Сад, 2019). Бави се и превођењем са енглеског и македонског на српски језик и обрнуто. Превео је 30 књига са енглеског на српски језик. Објавио је и: 8 уџбеника, 66 научних и стручних радова, преко 60 есеја, критика, приказа и рецензија, као и 5 књига из области филозофије, економије и студија будућности: „Конкуренција на нишану“ (2008), „Светло у човеку“ (2010, 2017), „Храм екстазе“ (2017), „Велика звер“ (2017), „Трансхуманизам, будућност без људи“ (2018).

Члан је Управног одбора Друштва књижевника Војводине, Удружења новинара Србије и  Удружења стручних и научних преводилаца Војводине; предсједник Надзорног одбора Стеријиног позорја; стручни сарадник Друштва за популациону политику „Брег“; члан Института за науку, алтернативу, културу и уметност – ИНАКУ, Скопље, Македонија.

Оперативни је уредник часописа „Бранковина“ (Ваљево) и уредник ИК „Неопресс Паблишинг“, Београд.

– Ваша књига „Конкуренција на нишану“ је ПРВА књига – монографија – о Конкурентској интелигенцији у Србији и региону. Како је настала идеја да напишете ту књигу?

Идеја о књизи о конкурентском интелиџенсу (или интелигенцији, скраћено КИ) настала је као резултат мог познавања тог стратешко-истраживачког концепта и методологије коју КИ обухвата, као и сазнања да је таква књига неопходна, јер тада је КИ била потпуно непозната област, како у економији и менаџменту, тако и шире. КИ је стратешки концепт и методологија за истраживање и анализу конкуренције на тржишту. Први пут сам за КИ постао заинтересован на постдипломским студијама на Економском факултету у Суботици, из дискусија и разговора са мојом меторком, професорком Станиславом Ацин-Сигулински. Бацио сам се на темељно истраживање малобројне литературе на енглеском језику, већином консултујући изворе на интернету, али сам набавио и књиге и публикације. Тако сам успео да напишем и успешно одбраним магистарски рад, а касније и докторску дисертацију на тему КИ. Сећам се да сам имао проблема са насловом концепта КИ јер такав термин није ни постојао у домаћем менаџменту, маркетингу и економији. Остао сам при термину Конкурентски интелиџенс, јер енглески појам „intelligence“ има далеко шире значење од нашег појма интелигенције и подразумева, осим психолошког значења, вештину и методологију истраживања, анализе и управљања подацима и информацијама у стратешке сврхе. Но, касније сам ипак прешао у писању и наступима на појам конкурентска интелигенција, с обзиром да сада и код нас „интелигенција“ има шири смисао. Књига о КИ је као монографија објављена 2008. године, и то је прва књига о концепту и методологији КИ на српском језику и у региону. О КИ сам објавио велики број научних и стручних радова и говорио на бројним научним конференцијама и скуповима. Почетком 2020. године држао сам и семинар о КИ запосленима у једној великој српској компанији.

– Ви сте једина особа у Србији која се са научне стране бавила трансхуманизмом. Круна тог истраживања је Ваша књига (врло упечатљивог наслова) „Трансхуманизам, будућност без људи“. Какав је за Вас био процес рада на овој књизи?

Ја сам до трансхуманизма дошао бавећи се хуманизмом. За хуманизам као посебну филозофију заинтересовао сам се негде 2009-10. године, намеравајући да критички сагледам модерни хуманизам, кроз обухват, основне карактеристике,  правце, историјски развој и основне теме и домене интересовања. Кроз истраживање сам спознао да је савремени облик хуманизма, од изворно интегралног хуманизма временом скренуо у сведени, рационалистички  облик хуманизма, очишћен од Бога, религијских и духовних елемената, што је данас секуларни хуманизам. Овакав рационалистички хуманизам, који се заснива на разуму, скептицизму и кључној улози науке и технологије, еволуирао је у трансхуманизам, који заправо представља антитезу хуманизма. Трансхуманизам представља крајње изопачење изворне идеје хуманизма. Трансхуманисти се залажу за примену нових технологија, које нам пружа тзв. Четврта индустријска револуција (4ИР), у сврху технолошке трансформације човека у нови облик бића, који би био нека врста хибрида између човека и технологије. Прелазни облик тог бића назива се транс-човек, а крајњи циљ је стварање пост-човека, који са садашњим људским бићем неће имати ништа заједничко.

Књига Трансхуманизам: Будућност без људи настала је као производ мојих дугогодишњих интересовања за изучавање будућности (студије будућности, односно футурологија), посебно будућности човека и друштва, истраживања хуманизма и нових технолошких промена које носи са собом Четврта индустријска револуција. Убрзо сам уронио у непрегледно поље 4ИР технологија и трансхуманистички поглед на свет, и схватио сам да се будућност која нас чека драматично разликује од оне коју смо очекивали. Постепено сам уобличио свој критички, прохуманистички приступ, сагледавши трансхуманистичку визију као дистопију хакслијевског типа. Осетио сам неопходност критичке анализе трансхуманистичке идеологије и филозофије, како бих предочио људима какав нас свет чека у блиској будућности.

Књигу сам објавио 2018. године у издању ИК „Пешић и синови“, Београд. У књизи сам објаснио трансхуманизам, описао главне правце, порекло и историјат трансхуманизма, кроз анализу историјског тока и главних тенденција хуманизма, и посебно сам се посветио критичкој анализи науке и технолошког развоја. Бавио сам се и Четвртом индустријском револуцијом (4ИР), при чему сам дубље анализирао све кључне 4ИР технологије: вештачку интелигенцију (ВИ), нанотехнологију, биотехнологију, неуротехнологију, интернет ствари, квантно рачунарство, виртуелну реалност (ВР), аугментативну реалност (АР) и друге. Такође сам се опширније бавио филозофијом Фридриха Ничеа, нарочито поклонивши пажњу Ничеовој концепцији натчовека, с обзиром да се трансхуманисти махом позивају на Ничеовог натчовека, сматрајући да се ту налази клица њихове замисли о технолошком превазилажењу човека, кроз технолошку трансформацију у транс-човека и пост-човека.

– Рекли сте и да припремате још једну, нову, књигу на тему трансхуманизма.

Да, при крају сам са писањем друге књиге о трансхуманизму. У овој другој књизи сам се озбиљније позабавио пандемијом, која је послужила као повод и експериментални полигон за испробавање технологија Четврте индустријске револуције (4ИР), иза које заправо стоји идеологија трансхуманизма. Ми се као друштво, на глобалном нивоу, већ налазимо у ери транзиције ка трансхуманистичком друштву. Главна идеја ове друге књиге је да је пландемија (планирана пандемија) знатно убрзала прелазак нашег друштва у нову епоху, епоху глобалног трансхуманистичког друштва. Другим речима, ми смо ушли у нову фазу транзиције, коју сам назвао Трансхуманизам 2.0. У књизи критикујем трансхуманизам, Четврту индустријску револуцију, 4ИР технологије, анализирам глобалистичку идеологију, сагледавам како се може одвијати трансхуманизација човека и друштва према трансхуманистичкој агенди и покушавам да осмислим путеве и начине избављења из комплексне глобалне кризе у којој смо се нашли, залажући се за повратак изворној духовности, фундаменталним хуманистичким вредностима и успостављање равнотеже између људског друштва и окружења.

– Шта је трансхуманизам?

Трансхуманизам је идеологија, филозофија, широки друштвени и политички покрет који се залаже за радикалну и свеобухватну трансформацију људског бића применом технологије, са циљем да се човек побољша, поправи, прошири, усаврши своје способности и стекне нове способности и моћи, које иначе не поседује. Трансхуманизам тежи да превазиђе људску природу и трансформише човека у ново биће, неку врсту хибрида или фузије између човека и технологије (4ИР технологије). Прелазни облик тог бића се назива транс-човек, а крајњи циљ је стварање пост-човека, потпуно новог бића које више неће имати ништа заједничко са човеком. Да би привукли људе трансхуманизму, трансхуманисти промовишу нове или проширене способности и моћи које човек може стећи ако се повеже са 4ИР технологијама и трансформише у транс-човека. Међу таквим способностима и моћима су савршено здравље, дуговечност или чак живот без смрти, супервид, суперслух, паметна кожа, читање мисли, директна комуникација са машинама, повећан ментални и интелектуални капацитет и др.

– Ко су водећи трансхуманисти и шта они промовишу?

Водећи трансхуманисти данашњице су најбогатији и најмоћнији људи света, као што су Клаус Шваб, Илон Маск, Бил Гејтс, Марк Закерберг, Џеф Безос и други, који су на челу великих технолошких (тзв. Биг Тек), фармацеутских (тзв. Биг Фарма) и других корпорација гиганата у свету бизниса. Поред ових ултрабогаташа, кључни трансхуманисти су истакнути интелектуалци из разних области: филозофи, научници, инжењери, футуролози, економисти, писци, публицисти, који имају прилику да пласирају идеје трансхуманизма у јавности. Међу њима су: Мичио Каку, Макс Мор, Ник Бостром, Реј Курцвајл, Јувал Ноа Харари, Кевин Кели, Наташа Вита-Мор, Ханс Моравек и други.

– Трансхуманистичке технологије.

Трансхуманизам је у основи Четврте индустријске револуције, отуда су 4ИР технологије уједно и трансхуманистичке технологије. Разликују се мишљења у погледу технологија које чине кључне 4ИР технологије. Углавном се помиње десетак кључних 4ИР технологија, у које спадају: вештачкa интелигенција (ВИ), нанотехнологија, биотехнологија, неуротехнологија, роботика, интернет ствари, квантно рачунарство, виртуелна реалност (ВР), аугментативна реалност (АР), блокчејн технологија, 3Д штампа и др. Суштинске карактеристике 4ИР технологија су: експоненцијални раст, могућност међусобног комбиновања и повезивања и могућност саморепликовања.

Технолошка платформа 4ИР представља скуп нових технологија које доводе до радикалне и свеобухватне трансформације економије, комуникације, свих сфера и области друштвеног живота, али и самог човека, кроз проширење, побољшање и појачање његових способности и стицање нових способности и моћи, радикално мењање човекове природе, понашања, односа са другим људима, улоге, људског ума и тела. За разлику од свих претходно познатих технологија, ове 4ИР технологије могу да суштински трансформишу човека и утичу на мењање односа између људи и технологије уопште, јер преузимају улогу активног и аутономног фактора, субјекта, способне да се повежу, уграде или надограде на људско тело или мозак, стварајући са људским организмом нову целину, која представља ново, хибридно биће, комбинацију човека и машине (технологије) – киборга, односно транс-човека и касније пост-човека.

– Природна и вјештачка интелигенција.

Вештачка интелигенција (ВИ) је грана рачунарске науке, настала из настојања научника да остваре паметну технологију која би симулирала функционисање људског мозга и људске интелигенције. Отуда ВИ има за узор природну, људску интелигенцију. Међутим, научници још увек до краја нису истражили људску интелигенцију. Психолози објашњавају људску интелигенцију као комплексан систем способности свесног опажања, манипулације, обраде и памћења чулних података и информација, стицања знања, анализе, увиђања, суђења, одлучивања и практичне примене у оквиру којих се могу издвојити различите посебне способности или субинтелигенције, као што су: интелектуална интелигенција, емоционална интелигенција, социјална интелигенција, духовна интелигенција, сексуална интелигенција и друге.

Можемо говорити о постојању једне опште интелигенције, која обухвата све могуће начине и типове интелигенције, чије гране су природна и вештачка интелигенција. Људска интелигенција је, опет, само грана природне интелигенције. Поред људске, ту је и животињска интелигенција, па чак можемо говорити и о интелигенцији биљака, нарочито виших врста.

Вештачка интелигенција се развија по узору на људску интелигенцију, на основу истраживања грађе и рада људског мозга и нервног система. Међутим, са развојем ВИ, она се све више осамостаљује, постаје аутономан фактор, способна је да се сама усавршава и репликује, тако да ће се временом све више удаљавати од људске, добијајући неки свој, аутентични облик, начин функционисања и понашања, различит од људске.

Вештачка интелигенција се дели на Вештачку уску интелигенцију (ВУИ), Вештачку општу интелигенцију (ВОИ) и Вештачку супер интелигенцију  или Суперинтелигенцију. Ово што данас постоји од ВИ је искључиво ВУИ, која је специјализована, ограничена само на једну или неколико области. Ова ВУИ ће прећи на ниво ВОИ када буде стекла низ способности које ће моћи да парирају оним способностима које поседује просечан човек. Убрзо после тога, очекује се да ВОИ достигне ниво опште интелигенције који ће превазићи интелигенцију сваког људска бића, чак и генија и моћи ће да сваки задатак обавља брже, боље и квалитетније од сваког човека. Тада ће ВОИ прећи у стадијум Суперинтелигенције. Тачка у којој ће то бити остварено названа је тачком сингуларности.

Са наглим продором у развоју ВИ, који је начињен протеклих пар година, дошло је до огромног напретка у развоју великих језичких модела, односно генеративног типа ВИ, чији представник је и ултра популарна ЧетГПТ апликација. Појава ЧетГПТ 4 је изазвала праву експлозију интересовања и покренула је трку у ВИ на глобалном нивоу. Оно што је некада деловало као далек сан, сада је извесна блиска будућност. Прелазак у ВОИ је могуће достићи за пар година, а тачку сингуларности најдаље за 5 година од данас. Ушли смо у фазу трансхуманизације човека и друштва, што подразумева радикалну технолошку трансформацију човека и друштва.

У свом највишем, крајњем облику, као Суперинтелигенција, ВИ ће бити у стању да саму себе непрестано побољшава и унапређује, као и да се саморепликује. Човек ту више уопште неће бити неопходан. Ући ћемо у доба глобалног хиперинтелигентног Матрикса, где ће транс-људи, технологије, ствари и сва жива бића бити повезани у јединствену мрежу. Таква је трансхуманистичка агенда. То је велики изазов за хуманисте и све људе у целини.

– 5Г мрежа и 6Г мрежа. Како ће утицати на наш живот?

Мрежа 5Г већ увелико функционише у Србији и региону. Телекомуникационе компаније развијају 5Г мрежу несметано, упркос отпору великог дела светске популације. Покренута је тема штетности 5Г мреже за људско здравље. На повезаност пандемије са увођењем и ширењем 5Г телекомуникационе мреже међу првима је указао др Томас Коуaн, који је на самиту о здрављу и људским правима у Аризони, 12. марта 2020. године, изнео фрапантну теорију да је ова пандемија повезана са пуштањем у рад 5Г мреже управо у Вухану. Снажно микроталасно зрачење 5Г антена у Кини изазвало је шок организма, и људи су се разболели. Иако је ова теорија касније одбачена јер се поставило питање ширења вируса у земљама у којима није инсталисана 5Г мрежа, сигурно је да је увођење 5Г технологије у свету већ доста одмакло и све време трајања пандемије није обустављано. Лансирају се и сателити за подршку 5Г мрежи из свемира. Милијардер Илон Маск планира да лансира 30.000 сателита у ниску орбиту око Земље, а милијардер Џеф Безос (Амазон) 3.236. Питање безбедности 5Г мреже по људско здравље још није до краја испитано. Рад 5Г мреже, према тврдњама стручњака, својим зрачењем (од 450 МХз-300 ГХз, 10-100 пута бржи пренос података од 4Г мреже) може веома штетно да делује на здравље, а међу могућим штетним ефектима наводе се симптоми слични грипу, главобоље, аритмија и др. Зрачење 5Г мреже слаби имунитет организма и на тај начин ослабљен организам бива подложнији инфекцији.

Ови изазови покренули су жестоку реакцију људи. Међународни апел „Зауставите 5Г на Земљи и у свемиру“ је до 23. маја 2023. потписало више од 304.062 појединаца и организација из 216 земаља и територија света. У апелу је истакнуто да „увођење система 5Г представља експеримент над човечанством и животном средином који се, према међународном праву, дефинише као злочин“. У апелу послатом ЕУ у септембру 2017. године, преко 260 научника и лекара је захтевало мораторијум на примену 5Г мреже док се ова нова технологија не испита од стране независних научника.

Згушњавање 5Г мреже не може бити без утицаја на наше здравље. Ова 5Г мрежа ствара додатно дигитално загађење, које је ионако већ велико. Иако је 5Г мрежа много бржа и има много веће могућности протиока од 4Г и ранијих типова мреже, увелико се ради на још напреднијој мобилној мрежи, 6Г, али још смо далеко од њене имплементације. Сматра се да ће бити уведена најкасније до 2030. године.

Но, иза пројекта изградње 5Г и 6Г мреже стоји велики капитал и интереси глобалистичке елите. Такође, успостављање 5Г и 6Г мреже је основа за изградњу Интернета ствари и Интернета тела, који имају кључну улогу у трансхуманизацији човека и друштва.

– Екологија. Екологија и економија.

Економија и екологија су две гране истог стабла. То су две научне области које имају исту основу, што се огледа и кроз етимологију речи. Оба термина се састоје од исте грчке речи „оикос“, која значи: „домаћинство, кућа“. Тако, термин економија би се превео као „закони управљања домаћинство“, а термин „екологија“ као „наука о домаћинству“.

Екологија је наука која изучава окружење, не само природно већ и друштвено окружење. Екологија се бави проучавањем интеракција између човека, друштвене и природне средине. Захуктала економија је са првом и другом индустријском револуцијом дошла у сукоб са природним окружењем, да би на крају изазвала и еколошку кризу. Разлог томе је рационалистичка, антропоцентрична концепција на којој се заснивала убрзана индустријализација и урбанизација, која човека ставља у положај субјекта и владара природе, тако да се природа разумела као пасивна и као извор ресурса, над којом су људи имали пуно право да је експлоатишу без ограничења.

Критика ове концепције указивала је на погубност оваквог третмана природног окружења. Прекретницом се сматра период 1960-их година, када је дошло до критичког преиспитивања дотадашњег пута економског раста и развоја, који је довео до еколошке кризе. Дошло је до сазревања еколошке свести и појавиле су се иницијативе за глобалним решавањем еколошке неравнотеже и кризе, у коју је ушло људско друштво у целини. Већ 1971. године одржана је прва међународна конференција о животној средини у Стокхолму.

Данас живимо у ери зелене револуције, када је званична политика и парадигма холизам и концепција одрживог развоја. У концепцији одрживог развоја економија и екологија се стичу и међусобно подржавају. Одрживи развој налаже повратак еколошкој равнотежи и подразумева подстицање и подршку економије, друштва и природног кружења, као три саставне компоненте концепције.

– Написали сте књигу („Светло у човеку“) о еугнозији (и најавили другу), а одржали сте и неколико предавања и радионица на тему еугнозије.  Шта је еугнозија?

О еугнозици сам досад објавио две књиге: „Светло у човеку“ – 2010. и 2017. године (2. издање) и „Храм екстазе“ – 2017. године, а најавио сам и трећу. Првобитни термин еугнозија у међувремену сам променио у термин еугнозика.

Еугнозика (грчки: „еу“ – „радосно, блажено, екстатично“ и „гносис“ – „духовно или истинско знање, спознаја“) је интегрални духовни тј. гностички систем који је произашао из мог дугогодишњег истрајног бављења различитим духовним учењима, из мојих личних увида, визија и истраживања, чији је циљ спознаја и изражавање истинског Ја кроз процес континуираног самопревазилажења, трансформације и усклађивања са истинским Ја, што доводи до остварења континуираног стања екстазе.

Еугнозика је умеће свесне екстазе, умеће екстатичне гностичке трансформације. Гноза  означава процес самоспознаје. Под духовним учењем у ширем смислу подразумевам учење које води самоспознаји односно спознаји истинског Ја – Сопства. Најприближније би се еугнозика могла дефинисати као интегралан систем самоспознаје који обухвата низ различитих техника и метода са циљем спознаје свог истинског Ја и остварења континуираног стања јасне, светле и екстатичне свести.

Еугнозика обухвата знање многих учења, традиција и система, а претежно следећих грана: телеме, теургије, кабале, тантре, зена и јоге. Сврха еугнозике је ослобођење човека кроз непрестану експанзију, развој свих потенцијала и трансценденцију. То је пут континуираног самопревазилажења.

Тајна је у структури наше људске личности. Его није истински центар. Критична тачка у трагању јесте спознаја да его, којим се служимо у нашим свакодневнм ситуацијама, није наша истинска природа. То је само лажни центар наше личности. Прави центар је наше истинско Ја, које се у психологији назива Сопство. Сопство или истинско Ја је у ствари икона Бога у нама, симболична представа Бога у сваком од нас. Ниједан човек није у стању да доспе до Бога, да искуси Бога директно, осим кроз своје Сопство.

Циљ је успоставити трајан контакт са својим истинским Ја. Тако се постиже стање узвишене свести, које одликује континуирани мир и екстаза, у сваком тренутку нашег бивствовања. Тек када спознамо своје истинско Ја и када успоставимо контакт с Њим, ми знамо шта је наша истинска природа и шта је наш истински Пут. У еугнозици се разним техникама тежи да се приближимо том нашем средишту, да освестимо наше истинско Ја и остваримо контакт с Њим. То је искуство које нас дубоко прожима, које нас из корена мења, нагони да читаво наше биће трепери и вибрира на узвишеној вибрацији божанске стварности, оно што се у многим традицијама назива просветљење. То је отворен и жив систем који има своје властите методе и технике и који се развија на властитом, независном гностичком корпусу, систем у континуираном развоју, самообнављајући и индивидуално прилагодљив.

Тренинг еугнозике обухвата рад на релаксирању, освешћивању и ревитализацији физичког тела и рад на подизању, одржавању и развоју енергетског, астралног и менталног тела, омогућавајући освешћење истинског Ја човека и постизање континуираног стања јасне, светле и екстатичне свести у свакодневном животу.

Отуда се кроз различите технике еугнозике ми непрестано подсећамо шта је и где је наша истинска природа, наше истинско Ја. Еугнозика укључује непрестану трансформацију: од грубљег ка финијем, од нижег ка вишем. То је алхемија преображавања и сједињавања поларитета. Тако је пракса еугнозике то стално вољно оплемењивање свега са чиме се суочимо, свега што сретнемо на свом путу. Сваки каменчић на који наиђемо треба да пажљиво осмотримо, узмемо и употребимо га за изградњу свог величанственог храма знања.

Систем еугнозике се преноси на два основна начина. Први начин је путем радионица  отворених за све заинтересоване ученике – полазнике. Ту је омогућен приступ сваком слободном и искреном трагаоцу, без ограничења. Други начин је отворен само одређеним појединцима који се бирају из круга оних који пролазе први начин учења. То је пут иницијације. Први начин је јавни, спољни пут, док је други начин иницијатички или унутрашњи.

Досад сам одржао неколико предавања и радионица из еугнозике у Новом Саду, Београду и Зрењанину. Еугнозику сам представљао до 2018, а онда сам се повукао и тек недавно сам поново почео да држим предавања и радионице из еугнозике.

– Ваша поезија, инспирација, мотиви … Ваша поетика.

Моја поезија је згуснута и вишеслојна. Она делује као шок за неприпремљеног читаоца. У мојим песмама има алхемије, мистицизма и исконске магије-магике. Моје песме су мала пророчанства и визије будућности која нам се већ догађа. Моје песме упозоравају и подстичу, терају на размишљање, преиспитивање и трагање.

Ја сам поезију схватио као подухват, Отуда сам почео да од 2008. објављујем и од тада не престајем. Досад сам објавио 6 књига поезије. Ове песме су све међусобно повезане и чине један систем или велики циклус Времена – Ауроборос.

Подухват који сам предузео је јединствен у српској књижевности. Свака моја следећа књига се надовезује на претходну и све заједно чине један заокружен циклус, јединствени велики циклус Времена и елемената. Свака књига је посвећена одређеном елементу или кључној фази Света у којем живимо. Почео сам од књиге која је насловљена као Јаје Једнорога. То је књига која призива Бога. То је Једност, Апсолут, Бог, врховни принцип на којем је установљена целокупна стварност. То је иницијација у Свет какав познајемо. У овој првој књизи отварају се могућности за манифестовање основних принципа и елемената који чине укупност Света. Зато је ова књига названа „календар непрекинутих визија чистоте“.

У овој књизи призива се представа Једнорога, који је универзална митска животиња, која се налази у митовима и легендаа свих народа и традицја света. Једнорог је оличење изгубљене Врлине Чистоте и највишег Добра. То је метафора за Бога. У поднаслову ове књиге стоји термин „календар“. Календар је тачно одређење суштине моје мистичне представе и визије Света као вечитог циклуса понављања. Симбол који истински представља овај вечито понављајући образац искушавања, трагања и доживљавања Света је Ауроборос, Змија која гризе свој реп. Календар изражава исту идеју – идеју непрестаног понављања истог. То је идеја вечито обнављајућег Циклуса, идеја која на Свет гледа као на непрекидно кретање у Времену.

После ове књиге објављена је књига Вавилонски водопади. Вода симболизује оно што је човечанству данас најпотребније: то је Душа, то је чистота, то је Разумевање. То је принцип Жене. Принцип Љубави. Ова књига је сва саткана од визија, од снова и снатрења, од трепераве чулности, од нежне жудње за сједињењем, од страсти чаролије и мистичног трагања. Нама је данас неопходна моћ Воде и женског принципа, који значи нежност, разумевање, благост, мирноћу, стрпљивост, мистерију. Модерно време је потиснуло истинску женственост и у име некаквих лажних изазова и порива изнедрило је насиље, буку, похлепу и самољубље.

Трећа песма је ода Ватри. Ова песма је, као и сам наслов, Чудо Феникса, сва у идеји преображаја, у идеји обнављања, стварања новог из рушевина старог, иструлелог Света. Овде се кроз песме и стихове подсећамо да је све непрекидни ток уништења и поновног стварања, обнављања. Овде је принцип и елемент Ватре, мушки принцип, коришћен као метафора за иницирање новог, за чудо које ниче усред пустиње трансхуманистичке, роботизоване стварности, у којој су људи претворени у робље, прикључени на машине и рачунаре којима служе. Отуда је неопходан овај импулс који даје снага Ватре, да нас прене и разбуди, да упали варницу Чуда у нама.

Четврта књига, под насловом Крв и ружа, заправо је симбол раздора, раскола између Бога и Човека. Човек је пао, отпао од свје божанствености. Зато ова књига има улогу и функцију Моста, који треба да поново повеже човека са Богом, да га врати својој заборављеној божанствености. Отуда је ова књига сва у знаку наде и вере у могућнст исцељувања дубое ране која нам је свима задата, када смо као људи напустили Бога. Наслов упућује на парадокс, на дуалност али и јединство супротности – с једне стране је Крв, која симболише ране, страдања, патње човека и рода, а с друге је Ружа, која означава обнављање, исцељење, љубав, просветљење.

После ове књиге, која је имала спаситељску улогу, континуитет је могао да се настави. Пета књига, која је дошла после ове књиге, носи наслов Змија олује и посвећена је Ваздуху. Ова књига је химна Човеку, отуда је посвећена Слободи, креативности, снази ума, идејама и будућности. У овој књизи је основни носилац идеје Прометеј, Икар, то је човек бунтовник, човек који тежи слободи. Човек је увек окренут будућност јер у стварности трага за смислом и једино када је окренут ка неизвесном сутра он је у стању да створи своју визију.

И најзад, судбинске и судбоносне 2020. године, баш када је и најпоттребнија, у прави час, објављена је и последња књига из мог великог циклуса Времена. То је шеста књига, која носи наслов Манифест камена. Ова књига је посвета Земљи, као последњем елементу који чини овај Свет видљивим и наизглед стабилним. Ова књига заокружује циклус и довршава круг који је започет првом књигом Јаје Једнорога.

Овде је кључни симбол Камен, али то је живи камен, то је камен који у својој сржи носи клицу божанског, семе новог циклуса. То је камен филозофа или филозофски камен за којим трагају алхемичари и сви истински трагаоци за скривеним знањем и мистеријама живота. То је камен који представља угаони камен новог здања. То је камен који чини чуда и преображава нас, камен који човека води ка просветљењу, ка Истини и Слободи. Тако је велики циклус Времена стигао до тачке у којој се Крај спаја са Почетком, који је симболички представљен Змијом која гризе сопствени реп. Ауроборос је коначно исцртан, заокружен, све књиге су ту, сви делићи и елементи су сложени и поевзани у целину, и Свет је створен у потпуности, али онда, у тој тачки Крај прелази у нови Почетак, јер су створени услови за зачетак новог циклуса и новог великог путовања кроз Време.

У припреми је моја седма књига, под насловом Путир. Путир је свети пехар. Ова књига симболише ново откривење и најављује обнављање исконске духовности којим човек треба да крене, насупрот трансхуманистичком путу којим нас води глобалистичка елита.

– Избор из Ваше поезије.

Најтеже је аутору да бира шта да издвоји из свог стваралаштва. Из сваке моје збирке могао бих издвојити по неколико песама које ми лично много значе и које на неки начин носе печат главне идеје одређене збирке.

Ево овде једне од мени драгих песама из моје последње збирке Манифест камена – „Витриол времена“.

Витриол времена

 

иза друге обале

свемир уситњен

у песак

 

прошао сам кроз воду

да скинем крик

са твојих усана

 

ти си витриол

у свету лишеном имена

 

метафора

у тело нимфе одевена

 

путовање не прекида

блиска смрт игре

 

наговештен последњи трзај

симбола који понире

 

из вене ништавила

у пир пијаних призора

 

само да стигнем

до тачке срастања

где последња врата

постају прва

Извор: словословље