Разговарао: Горан Киковић, главни уредник “Гласа Холмије”

Мр Бојан Струњаш је широј јавности постао познат када је 2004. године као студент стао на чело протеста студената Филозофског факултета у Никшићу против преименовања наставног предмета Српски језик и књижевност у Матерњи језик и књижевност, а које је било у супротности са одредбама тадашњег Устава Црне Горе. У периоду од 2006. до 2010. био је посланик Скупштине Црне Горе. По истеку посланичког мандата враћа се у родна Пљевља гдје почиње радити као професор Српског језика и књижевности у Средњој стручној школи. Након непуне три године преданог рада из ове школе је протјеран одлуком директора Мервана Авдовића, а по наредби предсједника ОО ДПС-а Филипа Вуковића,  у септембру 2013. године. Након тога му је као политички неподобном професору забрањено да ради у градским школама и у струци, упркос упражњеним радним мјестима. Из тог разлога у новембру исте године почиње радити као професор разредне наставе у подручном одјељењу Основне школе „Матаруге“ у удаљеном планинском селу Козици. На овом радном мјесту провео је пет година. Након тога прелази у матичну школу у Матаругама гдје ради као професор Црногорског – српског, босанског, хрватског језика и књижевности. Упркос томе што је дугогодишњи радник ове школе и што покрива слободно радно мјесто, никада није добио стално запослење, већ једанаест година у просвети ради на одређено, уз сталне прекиде радног односа, и почетком сваке школске године налази се на тромјесечном пробном раду. Краће вријеме је радио као наставник у Основној школи „Бошко Буха“ у Пљевљима и Основној школи „Радоје Тошић“ на Срдановом Гробу (Пљевља). 

Осим што је познат као омиљени пљеваљски професор, Струњаш редовно похађа семинаре за стручно усавршавање настанка које организује Завод за школство, дугогодишњи је  предсједник Актива професора друштвено-језичке групе предмета, ментор ученика који су освајали награде на општинским и државним такмичењима, посједује и лиценцу за рад у црногорским васпитно-образовним установама, а предсједник је и Синдикалне организације Основне школе „Матаруге“.  

Бави се проучавањем српске средњовјековне књижевности, методиком наставе, као и изучавањем историје Српске православне цркве. Дванаест година волонтерски ради као библиотекар и ризничар Манастира Свете Тројице у Пљевљима. Учествовао је на бројним домаћим и међународним научним скуповима. Аутор је двије књиге, једне монографије о манастирима у Црној Гори (у рукопису) и преко десет научних радова и приказа из области књижевности, српског језика  и људских права. Живи и ради у Пљевљима. 

КИКОВИЋ: Господине Струњаш, са Вама разговарамо за ”Глас Холмије” о Немњићком наслеђу у Црној Гори, јер сте Ви  изучавали  и проучавали  ту област имајући у виду да сте при крају доктората са називом: ”Немањићи у усменој и писаној књижевности и култури на простору данашње Црне Горе“. Можете ли нам нешто више рећи на поменуту тему?

СТРУЊАШ: Немањићко наслеђе на простору данашње Црне Горе је од непроцјењивог значаја за нашу културу и за наше трајање на овим просторима. Пођимо само од тога да је родоначелник светородне лозе Немањића, велики жупан Стефан Немања, рођен у Подгорици, на ушћу Рибнице у Морачу, и да је његов син и први српски архиепископ, Свети Сава, основао прве епископије Српске цркве на овом простору. Пишући докторску дисертацију наишао сам на податак да Немањићи воде поријекло са планине Љубишње крај Пљеваља. О томе пише Марво Орбин, али и владика црногорски Василије Петровић у својој „Историји Црне Горе“.  И заиста на Љубишњи се и данас један предио зове Немања. Ту су остаци древног манастира, воденица и још неких помоћних зграда. У Дубровачком архиву наилазимо на податак о  породици Немања која се из Пљеваља доселила у Дубровник и која се помиње приликом посјете цара Душана Дубровнику. Нека будућа археолошка истраживања на подручју Немање на Љубишњи могла би оживјети ове оскудне историјске изворе о поријеклу Немањића са овог подручја.

Немањићи су Црну Гору окотили црквама од којих су и данас многе у рушевинама. Ту је и богата књижевна заоставштина из тог времена која се чува у манастирским библиотекама и ризницама у Црној Гори. На пољу усмене књижевности, Немањићи су такође оставили дубоке трагове, као и у фрескосликарству. Лоза Немањића је чест мотив код фрескописаца који су стварали на простору данашње Црне Горе. У немањићко духовно наслеђе убрајамо и крсне славе, али и саборност која је једна од основних одлика српског народа. Дакле, цјелокупан социокултурни код народа на простору Црне Горе је у својој бити немањићки и светосавски. Црна Гора је неодвојиви дио српског духовног простора. Тако је било у прошлости, тако је и данас.

КИКОВИЋ: Ви сте широј јавности постали познати када сте  2004. године као студент стали на чело протеста студената Филозофског факултета у Никшићу против преименовања наставног предмета Српски језик и књижевност у Матерњи језик и књижевност, а које је било у супротности са одредбама тадашњег Устава Црне Горе. Шта нам можете рећи о тадашњој борби?

СТРУЊАШ: Хвала Вам што сте се сјетили овог мог животног периода на који сам посебно поносан. Од преименовања наставног предмета Српски језик и књижевност у Матерњи језик и књижевност кренула је лавина бешчашћа бившег неокомунисточког и по свему ретроградног црногорског режима. Идеја о студентском протесту против преименовања наставног предмета родила се у соби 311 Студентског дома „Браћа Вучинић“ у Никшићу од мене и мојих колега Наташе Бошковић, Дарке Деретић, Немање Живаљевића, Бојане Попадић и Ане Јакић. Непосредно прије наше одлуке о протесту протојереј Радомир Никчевић је одбранио Влашку цркву на Цетињу од црногорске антицрквене организације тако што се закључао у цркви и ступио у штрајк глађу. Предложио сам да и ми нешто слично морамо урадити, јер једино тако можемо натјерати однарођену власт да повуче одлуку о противустаном преименовању наставног предмета у црногорским школама. Сјутрадан смо изнијели предлог пред студенте све четири године Одсјека за српски језик и књижевност. Били смо здушно подржани. Кренуо је велики протест. Студени су штрајкујући глађу бранили своје уставно право да предају у школама српски језик који је уставна категорија. Цио Филозофски факултет је био блокиран недјељу дана. Власти су попустиле. Привремено су повукли своју срамну одлуку и о томе смо потписали споразум са тадашњим министром просвете Слободаном Бацковићем и Благојем Церовићем, предсједником Савјета за опште образовање. Не би тај протест био толико јак и продоран да нас у први мах нису подржали и наши професори: академик Бранислав Остојић, Драга Бојовић, Јелица Стојановић, Миодраг Јовановић, Лидија Томић, Стеван Кордић, Слободан Калезић, али и професори са других одсјека, међу којима се посебно истакла професорица Математике Видосава Остојић. Већ током љетње ферије представници власти су прекршили потписани споразум. У све су се умијешали опозициони политичари и партије и као по правилу све покварили. Преко 20 професора никшићких школа је остало без посла због одбране српског језика. Ми студенти који смо били на челу протеста за одбрану српског језика доживјели смо најстрашнији прогон. Тај прогон трпим ево и данас после близу 20 година. Припадшници бившег режима никада ми неће опростити бунт на Филозофском фалултету. Пролазио сам и пролазим кроз много тешких периода, али се српског језика никад нисам одрекао, нити ћу се кад одрећи. Дванаест година радим у просвети. И даље немам посао за стално. Сваке године сам на пробном раду. Мени то не смета. У свим школама у којима сам радио у мом кабинету увијек су се биле истакнуте слике Вука Караџића, Његоша и Светог Саве. Кад ме због тога истјерају из неке школе, ја опет у следећој истакнем те слике и предајем српски језик. Ђаци цијене моју непоколебљивост и подржавају ме јер знају да искрено и са пуно љубави приступам свом светом позиву просветног радника. Директорима то смета. Зато ме и прогоне, али ја се не предајем и истрајаћу све до тад док се српски језик на велика врата не врати у црногорске школе. То би било задовољење и људске и Божије правде. Пројекат о увођењу тзв. црногорског језика у наставу је пропао. У њега више не вјерују ни његови творци који су измишљали непостојећи језик јер су зато били дебело плаћени, а не зато што су вјеровали у непостојећи језик чији су злокрпи били.

Покојни Војислав Никчевић је творац идеје о тзв. црногорском језику. Њега нико није доживљавао озбиљно. Био је обични шарлатан и факултетска луда. Комична су била његова предавања из предмета који је предавао. Нико није вјеровао у његове идеје, чак ни он сам. Ипак, руку на срце, он је био много поштенији од својих следбеника, међу којима је и Аднан Чиргић. Чиргић је био најлошији студент у историји Одсјека за српски језик и књижевност. Са сто јада је завршио факултет и стекао диплому професора српског језика. Тако оскудно образованог  и жељног научне славе и новца, власти су га послале у Осијек гдје је на брзину докторирао. Интеренсантно је да никада није магистрирао. Тако је он постао носилац пројекта о увођењу тзв. црногорског језика у васпитнообразовни систем Црне Горе. У његове идеје могу да вјерују малоумници попут њега и ту квазинауку да намећу дјеци у школама, али ја на то не пристајем. Из његових уџбеника и њему сличних научних протува не предајем својим ђацима. Моји научни узори су професори Бранислав Остојић, Радоје Симић, Милош Ковачевић, Живојин Станојчић, Јелица Стојановић, Драга Бојовић, Мирољуб Јоковић, Миодраг Јовановић, Стеван Кордић, Ново Вуковић, Синиша Јелушић и брони други професори на које сам поносан. Вријеме лингвистичких дудука, како их назива професор Драгољуб Петровић, је прошло. Научна истина је извојевала побједу над квазинауком.

КИКОВИЋ: Имајући у виду Вашу борбу за српски језик која траје од 2004. године до данас, да ли се залажете да се Српски језик врати у црногорске школе?

СТРУЊАШ: Наравно! То сам рекао и у одговору на претходно питање. Само је питање времена када ће српски језик бити враћен у Устав на мјесто које му природно припада. Што се тиче школа и васпитнообразовног процеса, српски  језик је ту уистину опстао. Само је формално протјеран, али суштински се у свим школама у Црној Гори изучава и даље српски језик, само под накарадним именом. Убрзо ћемо српском језику вратити оно мјесто које му припада у васпитнообразовном процесу. Наравно, нећемо никоме спорити да свој језик назива како му срце жуди, али они који својим језиком сматрају српски језик то право ће моћи да упражњавају на сваком мјесту и у свакој прилици.

 КИКОВИЋ: Свима нама је познато да су људска права и Срби у Црној Гори била угрожена, тј. право на језик, вјеру, народност, на рад… Ви сте лично неколико пута остајали без посла.Шта мислите шта Срби треба да имају у Црној Гори у наредном периоду?

СТРУЊАШ: Некад давно сам објавио један научни рад „Људска права и Срби у Црној Гори“. У њему сам до детаља доказао да су Србима у антисрпској држави створеној на покраденом референдуму 2006. године ускраћена елементарна људска права која су загарантована међународним повељама. Србима у Црној Гори је чак било угрожено и право на живот. То довољно говори у какву опасност смо били доведени. Послије последњих парламентарних избора стање се нешто побољшало, али Срби у Црној Гори и даље немају елементарна људска права. Надајмо се да ће се ово стање промијенити. Треба времена, али биће боље.

Већ сам поменуо да сам због својих убјеђења у претходних 12 година много пута остајао без посла. Проблем није била моја стручност, већ сам искључиво остајао без посла зато што сам Србин и зато што се нисам хтио одрећи српског језика. А како бих ја могао изаћи пред моје ђаке, а да се одрекнем српског језика коме сам посветио свој живот и професионално опредјељење. Ђаци воле да виде у свом васпитачу храброст, истрајност и слободу. Онда и они постају слободни и неустрашиви. Морам признати да сам и ја много научио од својих ђака, а и данас учим. Док су ме властодршци немилосрдно прогањали, пролазио сам кроз многе тешке моменте, али љубав те дјеце према мени као њиховом учитељу, наставнику и професору давала ми је снаге да истрајем и да се никад не поколебам. Неки моји ученици из средње школе данас ме сусретну на улици. Пријатељски се поздравимо. Кажу ми да сам ја за њих симбол отпора против неправде и безнађа и доказ да је правда спора, али достижна. Ти моји ученици су данас одрасли, успјешни, а неријетко и породични људи. Поносан сам на њих и на њихову властиту слободу. Драго ми је ако сам и мало као њихов професор допринио да израсту у слободне људе, а не не дај Боже у полтроне и улизице. Нажалост, бивши режим се трудио да од младих нараштаја створи чопоре незналица и послушника. Сада се њихов несрећни пројекат руши као кула од карата.

 КИКОВИЋ: Шта би поручио народу у  Црној Гори на наредном попису становништва?

СТРУЊАШ: Мислим да се српски народ опаметио и национално освијестио. Срби у Црној Гори треба да утабају затрављене путеве које су нам давно прокрчили славни Немањићи и све владике које су управљале областима које данас ограђују границе авнојевске Црне Горе. Треба само да слиједимо Немањиће и на правој вјери да зидамо дјела своја. Свети Сава нам је оставио тај аманет. Морамо га слиједити. Садашњи епископ милешевски Атанасије када је дошао прије три године на милешевски трон рекао је да пред нама стоје три задатка: рађање, васпитање и образовање. Трудимо се да свако од нас појединачно испуни ова три задатка. Трудимо се колико можемо и биће добро. Невоља и неправди је било и биће, али ми се никад не смијемо предати. Нажалост, последњих година под утицајем пропаганде српских непријатеља, значајан број Срба из Црне Горе се бави предсједником Вучићем и испољава непријатељство према њему. Дакле, несвјесно су постали жртве пропаганде својих најљућих непријатеља. Вучић није учинио ништа лоше Србима у Црној Гори. Напротив! Он помаже у сваком погледу нашем народу. Питање је да ли бисмо се у скорије вријеме ослободили режима Мила Ђукановића да није било Вучића и његове мудре политике. Зато Срби треба да престану да критикују Вучића и да се окрену себи и својим реалним проблемима у Црној Гори. Народ у Србији је убједљивом већином изабрао Вучића за свога предсједника. Када изабере неког другог ми треба и тог другог да поштујемо. Не смијемо никоме дозволити да уноси раздор и смутњу у духовно стадо Светога Саве. Све наше неслоге и трвења враћају нам се као бумеранг. Срби треба да помажу једни другима, да се боре једни за друге. Оставимо се ми високе политике, окренимо се животним питањима. Много је важно да Срби више не гласају антисрпске странке, или странке које су покривене и прикривене под комунистичким плаштом једнакости, а исто толико су антисрпске као и ове које антисрпство отворено заговарају.

Срби су достојанствен и слободарски народ. Никада у својој историји нисмо водили освајачке, већ само ослободилачке ратове. Морамо и данас на прагу 21. вијека знати да нам слободу неће нико донијети и поклонити, већ се за њу морамо изборити. Мишљења сам да за Србе у Црној Гори и региону долази неко срећније вријеме. Као што је почетком 20. вијека било популарно бити Србин и када су се многи католици и муслимани вратили својим коријенима, тако ће ускоро бити и у наше вријеме. Основни наш проблем је у томе што смо се бавили другима, а нисмо решавали своје проблеме. Окренимо се себи и вратимо се на светосавски пут. Тако и на попису треба јасно и гласно да кажемо да смо Срби, да је наша Црква Српска и да је наш језик српски, а писмо ћирилица. Не одричемо се ми ни латинице, али је ћирилица примарно наше писмо. У Цркви, Језику и Писму је срце наше духовности. То је наша национална жила куцавица.

Безгранично уважавам све остале народе у Црној Гори и дивим се њиховој култури, али ти народи не могу негирањем и својатањем српске културе постати бољи. Могу само ако се окрену себи и ако афирмишу своју културу и своју посебност. Црна Гора је немањићка и светосавска и она ако није то, није више ни Његошева Црна Гора. Петровићи су неодвојиви дио немањићког духовног наслеђа. Зато су толико значајни. Да су којим случајем Петар Први и Други направили отклон од немањићког духовног наслеђа за њих се данас не би ни знало. Велики смо само онолико колико смо вјерни немањићком праху који је сјеме наше будућности. Не само нас Срба у Црној Гори, него и свих Срба широм свијета.

КИКОВИЋ:Како је Ваше мишљење о нашем часопису ”Глас Холмије” и које су Ваше поруке за крај овог нашег разговора?

СТРУЊАШ: „Глас Холмије“ читам од првог броја. Некад у штампаном, некад у електронском облику. Често га размјењујем са својим пријатељима. С времена на вријеме дискутујемо о неким темама које су покренуте у овом часопису. „Глас Холмије“ је одличан и амбициозан пројекат. Покренут је у тешком времену и много је постигао на очувању српске национслне свијести у Црној Гори.

Моја порука за крај интервјуа је позив Србима у Црној Гори да се окрену себи и својим виталним националним интересима, а то су вјера, језик и писмо. Такође, треба све учинити да се економски положај српског народа у Црној Гори поправи. Ту морамо рачунати на несебичну помоћ Србије. Послужићу се ријечима владике Николаја Велимировића: – Да се сложимо, обожимо и умножимо! Или како каше наш владика Атанасије: рађање, васпитање и образовање! Нека нам то буду три основна задатка, а све остало ће доћи само по себи.