Разговарао: протојереј Никола Пејовић
Један од догађаја који преокупира, не само домаћу него и међународну јавност, претходних десет дана, јесте и устоличење Митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија. Налазимо се два дана пред тим свечаним чином. Много се приче дигло, много се гласова чује, и добронамјерних и злонамјерних и сматрали смо да је права ствар да управо од онога о чијем се устоличењу ради чујемо праве и истинске поруке и информације. Зато имамо радост и благослов да разговарамо са новоизабраним Митрополитом црногорско-приморским господином Јоаникјем. Владико, помаже Бог и благословите.
-Бог помогао и Бог благословио и поздрав за све ваше гледаоце.
Шта је чин устоличења?
-У овом случају то је само наставак континуитета ове митрополије. Ја сам 56. епископ ове светосавске епископије која је касније уздигнута на степен митрополије и 41. митрополит који се устоличава у Цетињском манастиру. Наравно, није устоличење исто што и хиротонија епископа. Ја сам давно хиротонисан управо овдје у Цетињском манастиру, хиротонисао ме блаженопочивши патријарх Павле, по предлогу нашег блаженопочившег Митрополита, уз присуство петнаестак архијереја и то је једна од ријетких епископских хиротонија која се у историји ове митрополије догодила баш у Цетињском манастиру. А устоличење је само један свечани чин послије избора епископа или митрополита да се то, на свечани начин промовише. Иначе, ја као администратор ове митрополије послије упокојења блаженопочившег Митрополита, касније изабран за митрополита, већ имам сва права и све дужности које један митрополит има.
Да подсјетим: ко је то устоличавао Светога Петра Цетињскога? Не треба придавати превелики значај, јер се епископу или митрополиту не додаје ништа више него што он већ има, самим чином устоличења, али то је просто преовладало у животу Цркве, с обзиром колико је важна служба епископа или митрополита у једној помјесној цркви, јер се и свака епископија може назвати малом помјесном црквом. Због те важности његове службе врши се и свечани чин устоличења, са молитвама и прозбама за његов успјешан рад на спасење његове пастве.
Када је Свети Синод донио одлуку да датум устоличења буде 5. септембар, након редовног засједања мајског Светог архијерејског сабора, на коме сте изабрани, била је потпуно другачија атмосфера и амбијент, и што се тиче неких политичких тензија, али и што се тиче стања са корона вирусом. Какав је био првобитни план и како је био замишљен тај чин устоличења, обзиром да се он поклопио са првим доласком Његове Светости након избора на мјесто српског патријарха.
-Ми смо мислили да обавимо овај свети чин како очекује наше свештенство и наш вјерујући народ. Тако смо замислили и тако смо хтјели да се припремамо за ову свјечаност. Међутим, због тих разних компликација, због некаквих дружина које се организују да спријече не само чин устоличења Епископа Јоаникија, него и да спријече право и да угрозе слободу цијеле Митрополије црногорско-приморске, свих њених вјерника… Дакле, то је отишло у неком нежељеном и непредвиђеном правцу, подижући тензије. Овом чину се приписује Бог зна какав политички карактер. То баш ја, који сам свој живот уградио у Црну Гору и у Цетињски манастир, који сам овдје био и као игуман и као ректор богословије и који сам пуних двадесет година вршио архијерејску службу у Епархији будимљанско-никшићкој, која је такође у Црној Гори. Ваљда је и сјевер Црне Горе Црна Гора, није само Цетиње. Нека извину сви Цетињани, још нијесу направили своју државу која се назива Цетиње. Али добро, ми радимо у миру и не желимо да се расправљамо, не желимо да се свађамо и не желимо да доприносимо тој граји која се ових дана подигла. Због тога смо, ради братске љубави и слоге да ничим не доприносимо даљем подизању тензија, да ничим не доприносимо братским сукобима, да са наше стране учинимо све да се то мирно обави, да пошаљемо поруке мира. Није нам до свађе са браћом, то су наша браћа, то су моја браћа, то је мој народ, иако они мене не признају.
Ми смо, дакле, ради спуштања тензија и ради мира у кући, прихватили то ограничење да на Цетињу буде само свештенство, да буду гости, да дође Његова Светост Патријарх Порфирије, да нам дођу гости из других помјесних цркава, а имамо доста гостујућих архијереја, од Јерусалима до Моске, до Кијева, до Пољске, до Албаније, до Бугарске. Дакле, да се обнови уз присуство представника црквених општина и нешто мало гостију са стране, цивилних лица. Дакле, ипак уз присуство народа, али уз мањи број, да би смо суштину овога светога чина испунили и да би смо то обавили скромно, али да буде свјечано и лијепо, јер у скромности се пројављује љепота и можда је та скромност и Богу угодна и Светом Петру Цетињскоме и нарочито због тога што не желимо обрачуне, свађе, туче, черупања овдје пред Цетињским манастиром, не дај Боже, и то је наш став. Ако неко хоће да се свађа, што каже Свети апостол Павле: ,,ми таквог обичаја немамо”.
Ви сте јуче послали једну поруку у којој сте благословили све оне који доприносе миру и желе мир. Међутим, појавило се на друштвеним мрежама које додатно отежавају цијелу ситуацију, у том смислу да неке именоване групе, подметнуте или не, најављују неке литије тог 5. септембра и долазак на Цетиње. Не би било згоре да још једном поновите јасан став и благолсов Цркве и да то што је став Митрополије црногорско-приморске, изражен у саопштењу прошлог петка.
-Дакле, ми смо, по савјету добронамјерних људи, анализирали садашњу ситуацију у Црној Гори и желимо да доприносимо унутрашњој стабилности наше државе и братске слоге у овом народу. Према томе, требало би да сви они који поштују Цркву послушају глас своје Цркве: да не подижемо братске тензије и да се не јуначимо на браћу. Јуначићемо се, не дај Боже, ако будемо нападнути од неке стране силе, али ми смо овдје сви браћа, треба да живимо заједно, има довољно простора за све и треба да сви имају једнака права. Наравно, овдје се ради о једној замјени теза. Ако сам ја узурпатор, као што ме поједини ових дана представљају, нека то господа докажу на суду. Могу да иду и до Међународни суд и да, неким законитим путем, уклоне мене са Цетиња, који сам живот свој уградио и у Цетиње и у Црну Гору.
Морам да напоменем и то, има неке чудесне симболике, нијесам размишљао о томе, ја сам замонашен уочи празника Светога Петра Цетињског, у Ћелији Пиперској. Рукоположен сам на Превлаци, гдје је било прво сједиште ове епископије, односно Митрополије. Хиротонисан сам на Цетињу и, с друге стране, законито сам изабран и постављен. И, наравно, то свештенство Митрополије црногорско-приморске препознаје и знамо каква је била забринутост око избора митрополита црногорско-приморског, колико је било интересовање у народу и знамо како ме мој народ, који ми је Богом подарен, дочекао у Подгорици. Без икакве припреме, само сам најавио дан прије. То је био један велики спонтани догађај, без икаквих политичких ознака. Једино што сам тада замолио наше лидере, који воде ову државу, да сједну, да се договарају и да ставе интерес народа изнад свих других интереса и да препознају оно што требају да учине за ову државу и за овај народ да би што боље функционисали. Као људи различитих опредјељења, ипак смо призвани да водимо дијалог. То је мој став и у Цркви, и у држави и што се тиче живота: да водимо дијалог. Да размјењујемо мисли, разумне разлоге, а не мржњу. Да размјењујемо добру вољу, јер ако имамо добру вољу, ми ћемо наћи рјешења за све. И наша служба је таква, наша мисао је таква и наше опредјељење је такво и тако ћемо радити и убудуће.
Мислите ли да сва ова галама која се дигла око вашег устоличења и транспаренти о вашој недостојности, да ли то има везе са Црквом или са њиховом жељом о мисији Цркве или су то политички разлози?
-Право да вам кажем нијесам обраћао пажњу ни на какве транспаренте и ја гледам у моју савјест и стојим пред лицем Божијим на свакој светој служби, стојим пред лицем мога народа и ту се мјери и да ли сам достојан или нијесам достојан, а не на неким транспарентима или таквим параполитичким скуповима. Дакле, срамота је да неко мени оспорава право, и не само мени него и вјерницима, народу и Цркви, а да неће да покрене судски процес.
Интересантно је да су нас оптуживали до скоро да желимо да будемо изнад закона Црне Горе, а данас када ми остварујемо оно што су наша, Уставом и законом, загарантована права, онда је и то проблем.
-Па ми смо се борили за унапређење правног поретка и за владавину права у Црној Гори. Ево, дуги низ година, практично су већ деценије прошле откад се боримо за своја основа вјерска права у својој држави да будемо не изнад било кога, него да будемо равноправни са свим осталим вјерама и са свим другим субјектима у друштву. И ево, хвала Богу, та наша борба је имала значајан резултат. Није све завршено, наравно, борба је просто живот и цио живот се боримо за унапређење поретка, унапређење живота, за добро и, наравно, то опредјељење да се боримо за добро и за боље сјутра је наше основно гесло.
Не мања радост за Митрополију црногорско-приморску и све вјерне јесте и догађај који претходи устоличењу, а то је дочек Његове Светости, патријарха српског Порфирија. Шта за Митрополију црногорско-приморску, када говоримо и за данашњи тренутак, али и вијековима уназад, значи посјета српског патријарха.
-Посјета српског патријарха увијек, практично, значи присуство васељенског православља. Ево, видите, са нашим патријархом долазе наши домаћи архијереји Српске православне цркве, али долази и сва православна васељена: долазе нам представници Јерусалимске патријаршије, архијереји Руске православне цркве са свим њеним црквама, и Украјинске православне цркве и Руске заграничне православне цркве, Бугарске православне цркве, наше сестринске Цркве, с којом смо некако најближи, Пољске православне цркве и Православне цркве чешких и словачких земаља. Посебно је радост што Његова Светост, Патријарх српски Порфирије долази, сада као патријарх новоизабрани, први пут у Црну Гору, и то баш поводом нашег устоличења. И то за наш народ, вјерујући, православни у Црној Гори, без обзира како се ко изјашњавао, како се ко политички опредјељивао, је велики благослов. Он долази да донесе мир, да настави дјело својих претходника који су сви посјећивали Црну Гору, и у вољи и невољи. Кад нам је било лијепо и кад нам је било тешко, имали смо утјеху и подршку од наше патријаршије, од нашег Патријарха, а у овом случају се ради о нечем посебном.
Његова Светост, Патријарх Порфирије, и ја смо пријатељи од наших студентских дана, од студентскога града па до Грчке, када је он тамо студирао, ишао сам да га посјетим и исте године смо изабрани за архијереје. Он је био на мојој хиротонији, ја на његовој и цијело вријеме смо као браћа и као блиски и по нашем исходишту некако. Он је духовни син владике бачкој Иринеја, а ја Митрополита Амфилохија и они су ученици оца Јустина и све то је имало значај у изграђивању нашега пријатељства. Он ме предложио и на томе сам му веома захвалан, иако ми је дато тешко и велико бреме. Наравно, биће много теже него што је било у Епархији будимљанско-никшићкој и тешко ми је се растати са епархијом, али пошто је то била воља и потреба моје Цркве, ја сам увијек послушан својој Цркви и својем Патријарху и по његовом приједлогу ја сам изабран акламацијом. Дакле, толика је била подршка и толика је била сазрела у нашем у Светом архијерејском сабоу мисао о томе ко треба да буде изабран за новог митрополита црногорско-приморског. И, наравно, Његова Светост, као најодговорнији и најмудрији међу нама, то је тако јасно саопштио и видио просто да прост није било никаквог спорења у том погледу, него је, просто, та акалмација била одраз наше једнодушности у Светом архијерејском сабору.
И одраз жеље и воље народа у Црној Гори?
-Па ја сам то осјећао и било је ту мало и стрепње, али ја сам се морао покорити и вољи моје Цркве и вољи мога народа. Чак и из Епархије будимљанско-никшићке, у којој мислимо да су многи жељели да останем у тој епархији, а то је лично била и моја жеља, да завршим оно што сам почео и што сам радио двадесет година и да допуним до краја мога живота и да се сахраним поред немањићке светиње, манастира Ђурђевих Ступова. Али опет, поред свега тога, ја сам морао да прихватим оно што је виши интерес и моје Цркве и мога народа.
Као новоизабрани Митрополит црногорско-приморски пред само устоличење, ваша јеванђељска порука свима, а нарочито вјерујућем народу у Црној Гори.
-Прије свега, ја сам захвалан моме народу који је показао толику вјерност и оданост својој Цркви када смо били, практично, ван закона и одређени од бивше власти да нестанемо са лица земље. Тада се појавио народ и тада се пројавила слава наше Цркве. Преко наше Голготе и преко нашега распећа, Господ је дао да се наш народ обједини у одбрани светиња, у одбрани вјере, части, образа, памћења достојанства. И, наравно, ту слогу и ту културу коју смо одњеговали током литија, то је оно што смо вјековима његовали и некако се сада пројавило у пуноћи и побрисало је многе разлике, многе расправе и произвело једну велику слогу у народу. И желим да се, просто то што смо започели у току литија у смислу помирења нашега народа, у смислу разумијевања једних других и у смислу тога да смо око наших светиња, око пријестола Божијег, када се саберемо сви у Христу једно. И у том јединству је огромна снага и огромна радост у том великом заједништву које смо постигли.
Ја желим да се то заједништво настави, да прихватимо сву браћу, и оне који различито мисле и оне који желе да се споје са нама. Ако се ради о аргументима, о мислима и о дијалогу, увијек смо спремни да учествујемо у том дијалогу. Нисам спреман да размјењујемо мржњу, јер на такав начин се мржња још више умножава, а јесам за разговор, и дијалог и договор са, заиста, свима, ама свима у Црној Гори. И не знам шта бих друго да кажем, то је и суштина наше вјере и наше свете службе и тако ћемо и да радимо.
Ваше Високопреосвештенство, нека би Бог дао да ови догађаји прођу у миру и у братској слози и да тај мир нађу сви Црногорци под вашим омофором, ма како се ко изјашњавао и ма коме припадао, да се саберемо код наших светиња. И, наравно, да позовемо још једном све наше вјерујуће људе да дочекамо нашег Патријарха у суботу, 4. септембра, од осамнаест часова, на платоу испред Саборног храма Христовог Васкрсења, а да у недјељу они који су за то одређени буду на Цетињу, а сви они остали да, сходно благослову Цркве, са својим парохијским свештеницима, у својим парохијским црквама, молитвама узмемо учешћа у овом чину устоличења који није лични чин, како је то Митрополит неколико пута рекао, него чин цијеле Цркве и радост цијеле Цркве.
