Разговарао: Горан Киковић, главни и одговорни уредник часописа ”Глас Холмије”
Миомирка Мира Саичић, је мултидисциплинарни умјетник – поета, писац, сликар… Завршила је у завичају гимназију и музичку школу (клавир који и дан- данас свира). Била је пионир у спорту (трчање на скијама и скијању, шаху, планинар…)
Добитник је престижне награде Јапана за ликовно дјечије стваралаштво. Добитник награда: ”Плава птица”, ”Булка”, ”Охридски бисер”. Сада је добитник ”Прстена” кнегиње Љубице, коју додељује Удружење књижевника Републике Србије и Министарство културе Републике Србије за поезију. Учесник је бројних књижевних сусрета. Завршила је ТМФ у Београду, лиценциран професор технике и технологије, педагошки савјетник. Учесник билингвалног трогодишњег пројекта, предавач стручног енглеског за технику и технолигију, пионир у предузетништву у основним школама… Доносилац – ментор четири републичке награде из технике и технологије, 4 регионалне награде за предузетништво, коаутор 4 збирке задатака из технике и технологије. Написала је 4 књиге: збирке пјесама: “Да одморим душу” и “Месечева соната”, књигу прича “Недовршена соната” и роман о стријељању ђака у Крагујевцу “Небеска свадба”. Најзначајнија и најдража улога јој је улога мајке троје деце, супруге и наставника.
КИКОВИЋ: Поштована госпођо Саичић, Ви сте мултидисциплинарни умјетник: поета, писац, сликар… Реците нам за часопис ”Глас Холмије”, као члан Издавачког савјета, нешто о томе како сте се остварили у поменутим умјетностима?
САИЧИЋ: Са тим се родите. Ако имате срећу да породица то препозна и подржи вас, много је лакше. Свако од нас добије неки дар. Благослов је изразити се кроз своју суштину, неговати сопство и на тај начин, по вертикали, остати усправан и повезан са Богом. Уметност је божанско изражавање на земљи, посебна радост у срцу. Уметност развија у човеку стваралаштво и богопоуздање. То је посебна енергија која носи. На тој енергије се кроз живпт лети. Реч, боја и звук су ми веома блиски. Кроз њих осећам и изражавам се. Како писана реч, тако ми је сликање, нарочито уље на платну, блиско.
КИКОВИЋ: Ви сте добитник престижне награде ”Прстена кнегиње Љубице, коју додељује Удружење књижевника Републике Србије и Министарство културе Републике Србије за поезију. Шта за Вас значи ова награда?
САИЧИЋ: Увек је последња награда најдража награда. ”Најпре беше реч…”, реч је најблискија небесима. Вредновање моје поезије од стране еминентних институција је заиста посебна част. Народ је вредновао епске песме. Захваљујући песмама сачували смо многа сећања из прошлости, сачували смо дух народа и матерњи језик.
КИКОВИЋ: Ви сте рођена Беранка, Васојевка и велики завичајац. Можете ли нам рећи неку пјесму за наш часопис која је посвећена Вашем и нашем завичају ?
САИЧИЋ: Веома ми је драга и носталгична песма ”Завичај”.
Завичај
Тамо, где сам рођена
где небо грли брда,
тамо негде, из сржи камена,
где река је у сенци врба.
Тамо где дах ми застаје,
тамо где бол ми нестаје,
тамо где заборав престаје,
тамо где сећање настаје.
Тамо где сузе саме навиру,
где осећања без питања извиру,
тамо сам рођена.
Тамо где лист песму пева,
тамо где брдима краја нема.
Тамо где пастрмка и вук другују,
тамо где извор и дуга лудују.
Где свака травка,
оздрављење скрива,
где змија под каменом,
сан свој снива,
тамо сам рођена.
Тамо где зима не пушта пролеће,
где се кавга међ’ њима замеће.
Тамо где северац и југо,
под истим крилом лете.
Тамо где облак успављује дете,
тамо сам рођена.
Тамо где се под небеском капом
разливају боје.
Тамо где међе не постоје.
Где тишина нема место своје.
Тамо сам рођена.
Тамо где свици лето осветле,
где се орлови гнезде.
Где вилини коњици ливадом језде.
Тамо сам рођена.
КИКОВИЋ: Када се враћате завичају шта Вам је остало најљепше у сјећању везано за њега?
САИЧИЋ: Као и сваки живи створ везујем се за људе. Најдрагоценије успомене су везане за породицу, родбину, пријатеље. Већи део значајних животних догађаја поделила сам са њима. У тој ниски, тешко је издвојити један или два догађаја. Мени је највреднији и најзначајни моменат прве љубави. Љубав греје срце и узноси душу. Мој суруг је такође Беранац. Од завичаја сам узела оно што је навредније. Ако имате срећу да са себи сличним поделите живот и изродите потомство, не треба даље тражити. За завичај ме везује и природа. Човек је нераскидиви део природе. Сва та брда, шуме и ливаде, Лим, небо, ветар су уткали део себе у моје срце, као што сам и ја уткана у њих. Најфиније, невидљиве космичке нити ме повезују са завичајем и оне ме држе за родну груду. Без њих бих била као лист на ветру…
КИКОВИЋ: Поштована госпођо Саичић, у сваком разговору питамо нашег саговорника какво има мишљење о часопису ”Глас Холмије”?
САИЧИЋ: Сваки приказ прошлости кроз научну аргументацију захтева велики труд, знање и храброст. Чувати прошлост од заборава или искривљених приказа је одважност и велика одговорност. Истина ослобађа. Истина инспирише. Истина умирује наше претке, који су животе дали да би ми данас имали парче земље и слободу. Премда ова слобода још увек није потпуна и целовита, вреди борити се за њу. ”Глас Холмије” доживљавам као ризницу и чувара наше прошлости. Није лако бити доследан и правичан. Није лако указивати било коме на грешке у прошлости. Оне посебно боле, јер их је немогуће исправити. Пишете о догађајима, који су доскора били забрањена тема. Прошлост, каква год да је, не сме да буде фалсификат. Желим Вам велику читаност и истрајност у очувању корена.
КИКОВИЋ: Шта можете да поручите читаоцима ”Гласа Холмије”?
САИЧИЋ: Драги земљаци, улажите у своје потомство целе себе. Учите их чојству и јунаштву. Храните их љубављу и знањем. Нека им Божји закони буду испред земаљских. Учите их да памте и опраштају. Учите их да сви смо једно и једно је све. Живели!