Интервју са Ђорђем Бојанићем, српским историчарем, уредником
портала,,Српска историја”, колумнистом , писцем и аутором неколико
капиталних књига о историји Срба и прије свега српским родољубом и
патриотом,водио је главни и одговорни уредник часописа ” Глас
Холмије” Горан Киковић .

КИКОВИЋ: Уважени господине Бојанићу хвала Вам прије свега што сте
прихватили да говорите за часопис Глас Холмије. Реците за наш часопис
као уредник познатог портала ,,Српска историја” шта Вас је навело да
оснујете један овакав портал који се дуго година бори за истину о
историјском постојању српског народа на Балкану?
ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ: Поштовани колега Киковићу, част ми је да говорим за ваш
цењени портал. Већ више од деценију уређујем сајт Српска историја, то
је мој крст који носим, сајт није профитабилан, настао је из моје
љубави према Српској историји. Покренут је ради чувања сећања на
значајне, драматичне, занимљиве историјске догађаје, судбине људи и
народа… у покушају да скинемо прашину са историјских чињеница.
Култура сећања је оно што је Србима неопходно за даљи опстанак, зато
смо ми ту и на томе непрестано радимо, сајт Српска историја садржи
близу 3000 текстова из различитих делова српске историје.
Ми се трудимо да познату мантру ,,СВЕ ЋЕ ТО ПРЕКРИТИ ПРАШИНА ЗАБОРАВА“
што се показала као тачна кроз нашу историју… ,,метлом“ баш ту прашину
скинемо, па она била и болна.
Циљ историје мора да буде само истина, ма колико она била трагична и
да ли се она неком допада или не. Зар треба ћутати да би са неким био
у добрим односима и да те прихвати?
На сајту Српска историја добродошли су Срби свих вероисповести и
идеолошких праваца као и људи других етничких припадности који желе
нешто да науче о прошлости нашег народа.
Историја Србије преплетена је митовима и заблудама, док су чињенице
често занемарене, то је и задатак и циљ овог сајта.
На томе радимо неуморно, свакодневно, на разоткривању и подсећању на
историјске заблуде, лажи, неистине и полуистине… и наравно чињенице.
Храброст, јунаштво, велике победе, али и грешке наших краљева,
деспота, кнежева, царева и војсковођа никада се не смеју заборавити,
али зато њиховим успесима српски народ се увек мора поносити и дичити,
а на грешкама учити.
Српски владари су сваки на свој начин више или мање позитивно
обележили своје време. Дучић је све рекао у једној реченици: „Верујем
у Бога и српство“!
То је и моја водиља, то ми и даје енергију да свакодневно радим на сајту.
КИКОВИЋ: Уважени господине Бојанићу, поред тога што сте уредник
портала ”Српска историја” Ви сте и писац капиталних дјела из области
српске историје. Рециите нам нешто више о поменутим дјелима и који су
садржаји у овим књигама, нарочито за књигу ”Страдање и жртве Српског
народа у 20.веку”?
ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ: Издвојио бих књигу Српска историја коју сам дуго писао,
која на сажет и приступачан приказ читаоцу приказује занимљиве делове
српске историје хронолошким редом. То је био мали тираж, и нажалост
нема је више у понуди.
Наравно, књига ,,Страдање и жртве Српског народа у 20. веку” је нешто
што сам морао објединити и написати, књига се буквално чита у даху,
знамо да је то паклени век по Србе.
Овом књигом покушао сам да свој српски народ учиним бесмртним, упркос
високо плаћеној цени, јер Србин може да буде срећан само када је здрав
и слободан. А да би био слободан мора да зна своју историју. У вечној
тежњи ка слободи наш народ је трагично страдавао од памтивека и остао
непокорен. Књига на веома језгровит начин говори о 20. веку као
врхунцу страдања и жртава српског народа, који је прошавши све патње и
уништавања остао храбар, херојски, несаломив. Иако разапињан, прогањан
до истребљења и уништења, наш народ је попут феникса израњао из пепела
и згаришта.
Част ми је да су за ову књигу предговор написале две умне српкиње,
академик Радмила Тонковић и публициста Зорица Пелеш.
Ево дела који је академик Радмила Тонковић написала… ,, Наши
непријатељи су током целог 20. века имали мало или нимало душе и много
прокламованих али погажених принципа и од нас отимали све – од
територија до основног човековог права на живот, јер је лакше отети,
него направити. Али, од смрти нико није побегао, а вечни живот чека
само праведнике.
У овом релативно кратком и сажетом приказу библијског страдања Срба у
20. веку аутор је дао есенцијалан след историјских прилика у свету, са
рефлексијом на српско питање. Оно ни данас у 21. веку није решено, јер
је зло увек брже од добра, а човек је најчешће тиранин најбољима и
одабранима у цивилизацији. Наши храбри преци су умели да се херојски
одбране на најстрашнијим местима, те ми као њихови потомци морамо
вратити отето за наше потомке и осветлати образ српског цара Душана, у
чије златно доба су Срби били део европске аристократије. А Бог је
човека створио да настави његово стварање света. Хвала Свевишњем што
је Србима подарио великог родољуба и борца за истину – проф. Ђорђа
Бојанића.“.
Зорица Пелеш написала је… ,,И зашто Србија и данас ћути и зашто смо
пљунули на своје жртве и заборавили на бугарска зверства у СУРДУЛИЦИ,
на одсечене главе српске нејачи, на обешене старе и нејаке у МАЧВИ, на
усташке кољаче – ЗВЕРИ У ЉУДСКОМ ОБЛИКУ , и „СРБОСЈЕК“, специјално
израђен у Немачкој за клање Срба у ЈАСЕНОВЦУ, ЈАДОВНУ, СТАРОЈ
ГРАДИШКИ.., на старца ВУКАШИНА, на КОЗАРУ, на НАЦИСТИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ
на ВАСКРС 1941. године, на САВЕЗНИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ на ВАСКРС 1944.
године, на НОВОСАДСКУ РАЦИЈУ, на БАЊИЦУ, на ЈАЈИНЦЕ, на ГОЛИ ОТОК, на
КРИСТАЛНУ НОЋ У ЗАДРУ, на БРАТУНАЦ, на СРЕБРЕНИЦУ, на малу МИЛИЦУ
РАКИЋ, на СВЕТИЊЕ и СРПСКЕ ЖРТВЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ… и на сва друга
стратишта широм наше Отаџбине и некадашње нам заједничке државе СФРЈ ?
Питамо ли се, попут Ђорђа, зашто смо се одрекли да будемо СРБИ и зашто
немамо ниједан МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР, достојан српских жртава, чијом
крвљу је натопљена свака стопа наше измучене земље? С правом се Ђорђе
пита – Како је могуће, да ми као народ са толиким бројем жртава у
20.веку НЕМАМО ПОПИСАНЕ СВЕ НАШЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ?“ (део из предговора).
КИКОВИЋ : Упознајте наше читаоце и на раду око филма ”Страдање Срба у
Карашјоку” и нови филм који је у изради 33 Анђела. Објасните нам о
чему се овдје заправо ради?
ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ: Није било лако радити на филму ,,СТРАДАЊЕ СРБА У
КАРАШЈОКУ“ више од годину дана. Овај филм је настао у договору са
продуцентом из Норвешке, србином Бранком Димовићем Димеским, он је и
најзаслужнији што је овај филм угледа светло дана.
Цела ова прича закотрљала се на сајту Српска историја, све је кренуло
преко интервјуа који сам радио са Бранком а касније и са норвешким
историчарем Кнутом Фловик Турасеном.
Драго ми је да је овај филм приказан у пет пројекција у Нишу, где је
била премијера у препуној сали биоскопа Синеплекс и Београду у
биоскопу Балкан. Филм је прикатзан и на Белом Двору, присуствовала је
и краљевска породица Карађорђевић, то је свакако велика част. Била је
премијера и у Норвешкој.
Сад су тренутно преговори норвешке продукције POX са телевизијом Прва
око емитовања филма, надам се да ће имати прилику и публика у Србији
погледати овај драгоцен филм за нас Србе.
Ми Срби требало би да се званично захвалимо и норвежанима који су
помагали српске заробљенике делећи им храну и одећу и на тај начин
ризиковали своје животе. Требамо указати и поштовање и осталим
страдалим народима.
Ми смо у овом филму успели да будемо прецизни да су у Карашјоку
највише страдали Срби (95 посто).
Морамо се изборити, а на томе ради највише наш србин Бранко Димовић
Димески, да потомци и сви Срби могу да запале свећу и поклоне се
сенима својих предака пред обележјима каква имају и други страдали
народи широм света. Немци су на пример изградили капелу страдалим
немачким војницима, зато је време да и ми исто учинимо. Једино тако
ћемо указати поштовање страдалим србима за време Другог светског рата
у логорима у Норвешкој.
Прошло је 80 година од страдања српских логораша у логорима у Норвешкој.
Преко 4.000 српских логораша послато је на робски рад за време Другог
светског рата у Норвешку, 2398 се никада није вратило својим кућама.
Најмлађи међу њима имао је само 12 година.
Сва ова сазнања су од огромног значаја, ова открића норвешког
историчара Кнута Фловик Тхоресена, историчара Славише Перића и писца
Бранка Димовића Димеског, су драгоцена. О овоме се до сада није
причало и писало, а све ово је приказано на филму.
Ми Срби не смемо да заборавимо, да су људи, жене и деца на
најсвирепији начин уништавани у Градини, Јасеновцу, Јадовну, Пагу и
другим стратиштима. Скоро да сви ми избегавамо да јасно кажемо да су
Хрвати-усташе имали и застрашујуће логоре за децу и бебе, а о њима
скоро ни речи нема у уџбеницима историје. Злочин је и штитити и
ублажавати дела и намере џелата.
Ти усташки зликовци су децу стрељали у сталку и пеленама, бебе су
набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима,
брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријумима, на Градини
код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у
строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и
пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали
глађу, жеђу и хладноћом и слали у друге логоре на принудни рад и тамо
убијани, као што је случај са слањем деце у Норвешку. То је и и нови
пројекат који је покренуо Бранко Димовић Димески.
Уџбеници историје морају да се употпуне и допуне местима српског
страдања и патње… историчари морају да документују и објаве највећа
српска стратишта, каква су Глина, Јадовно, Јасеновац, Шушњар,
Шарговац, Мотике, Дракулић, Стари Брод на Дрини, Корићка јама,
Велебитске јаме, Пребиловци, Паг и још многобројна места-стратишта и
страдања, којих нажалост има на свим странама и временима до данашњих
времена.
Али, највећи простор се мора дати српском страдалништву, како су о
свом страдању Јевреји и Јермени записали у својим уџбеницима историје.
Угледајмо се на ове страдалничке народе, и бавимо се попут њих
сопственим страдалништвом и српским жртвама-појединцима који су
страдали у геноциду. То треба да уче наши средњошколци, а потом и да
истражују и баве се сваком српском жртвом геноцида понаособ, како то
раде и Јевреји. Такви пројекти су за нас значајни и битни и ту треба
да нам буде фокусирана наша пажња.
Нашим ћутањем Хрвати, који сада умањују број српских жртава су успели
да од злочина и почињеног геноцида буду у истој равни са нама, а то је
тек наша највећа трагедија.
Срамота је и велика грехота, да ми потомци мало знамо о страшном
страдалништву нашег српског народа кроз историју“
Ове године продуцент Бранко Димовић Димески покренуо је нови пројекат
и почетак рада на документарном филму под називом “33 анђела” –
посвећеном страдалој српској деци у нацистичким логорима у Норвешкој
за време Другог светског рата. Срећом, окупио је одличну филмску
екипу.
Неминовно је било да се после Бранковог великог истраживачког рада на
филму “Логор смрти у Карашјоку” посебно сними филм посвећен страдању
српске деце која су из логора у Земуну послата широм Европе, од који
је њих стотину послато у Норвешку. У Норвешку је послато више од 102
деце од којих је 33 страдало, најмладји међу њима имао је само 12
година.
Срећан сам што ћу и на овом филму бити сарадник. Али, са оваквим
темама није лако радити, али то су та недужно страдала деца заслужила,
да истина изађе из тмине.
КИКОВИЋ: Упознати сте иса радом часописа ”Глас Холмије”,јер су се
часопис ”Глас Холмије” и портал ”Српска историја” побратимили
прије неколико година реците нам какво је Ваше мишљење о нашем
десетогодишњем раду?
ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ: Глас Холмије, је прави бастион Српства у Црној Гори, у
скоро најтежим условима кроз историју, радити чињенично и користити
историјску истину је доста храбро и часно. Часопис и сајт ГЛАС ХОЛМИЈЕ
одолевају смутним временима у коме се део Срба одриче свега српског па
и Српске православне цркве, створише и језик, праве нацију, све се
скрнави, лажира и изврће, чак и суве чињенице.
Зато ми је и част што сарађујемо на очувању српског културног и
историјског идентитета на свим српским етничким просторима и тежњи ка
њиховом УЈЕДИЊЕЊУ.
Трагично је да у Црној Гори више нема места у образовању за Јована
Дучића, Десанку Максимовић, Јову Змаја… па се зато морамо борити на
овај начин, пером, а перо је некад јаче и опасније од сваке претње и
оружја. Ово је само један вид борбе за истиниту и чињеничну историју
једног истог народа раздвојеног границом, да не заборавим и Републику
Српску. Зато нам је и потребно историјско знање у народу, морамо да
знамо ко смо и шта смо, ко су нам преци и шта су они чинили за нас… а
зашто им ми овако враћамо, то је питање које боли!
Ако све ово изостане, бојим се да ћемо постати оно што никада било
нисмо, срећом да ствари крећу на боље, па да се надамо у добро.
Зато хвала теби Киковићу на борби коју водиш свакодневно, кроз
политичку борбу и борбу за историјском истином кроз часопис и српска
удружења у овим тешким временима по српство и Србе у Црној Гори.
Хвала и групи окупљеној око ,,Српске народне одбране” коју предводиш,
који негују традиционалну културну и научну баштину нашег српског
народа у Црној Гори, та група скромних и вредних ентузијаста, одлучила
је да покрену часопис „Глас Холмије“, како би дали допринос очувању
свега напредног, по чему смо се кроз векове препознавали у
цивилизованом свету. А много тога сте до сада урадили, непроценљиво и
вредно.
Само наставите у истом смеру, радите врло корисну ствар за очување
српства у Црној Гори.
КИКОВИЋ: На крају разговора реците нам за часопис ,,Глас Холмије”,
које су Ваше поруке нашим читаоцима, прије свега младим Србима у Црној
Гори?
ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ: Омладини а и свим Србима поручио бих да чувају
Светосавље, јер ако заборавимо своју прошлост нестаћемо као народ, на
то нас обавезују наши свети преци: … Оштривојевићи, Властимировићи,
Војисављевићи, Вукановићи, Свети Сава и сви Немањићи, свети
Лазаревићи, Бранковићи, Kарађорђевићи, Обреновићи и Плава гробница,
као и свети Јасеновачки и Братуначки мученици, мучки побијена деца са
Kозаре… , мученици са Kошара и Паштрика, мала Милица… и сви Српски
мученици (јунаци) који пострадаше од Kосова до данашњих дана , бранећи
крст часни и слободу златну.
Чувајмо Православље, љубимо Српство!